id
stringlengths 4
5
| url
stringlengths 32
772
| title
stringlengths 1
153
| text
stringlengths 109
596k
|
|---|---|---|---|
1292 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0%20%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0 | Главна страна | <s>Викизворник је збирка текстова на српском језику којима су ауторска права истекла или нису ни постојала.</s><s>Пре почетка рада обавезно прочитајте упутство.</s><s>Уколико желите да вежбате уређивање можете то радити у песку.
| rowspan="2" width="40%" style="border: 1px solid #6688AA; background-color:#FFFFFF; padding:1em;" valign="top"|</s>
<s>|-
| style="border: 1px solid #6688AA; background-color:#d5eafb; padding:1em;" valign="top"|</s>
<s>Српска књижевност
Родови: Поезија | Проза | Драма
Најпопуларније: Епске народне песме | Народне приповетке</s>
<s><div style="border-bottom: 1px dashed #9999CC;"></s>
<s>Страна књижевност
Родови: Поезија | Проза | Драма
Остало: Књижевна критика | Наука о књижевности</s>
<s><div style="border-bottom: 1px dashed #9999CC;"></s>
<s>Право
Устави | Закони | Међународно право</s>
<s><div style="border-bottom: 1px dashed #9999CC;">
Историја
Српска историја | Историја Византије | Историја Југославије | Историја Русије | Црквена историја | Први светски рат | Други светски рат</s>
<s><div style="border-bottom: 1px dashed #9999CC;">
Религија
Библија | Куран | Хришћанске молитве</s>
<s>Лексикографија
Лексикон »Свезнање«
|}</s>
<s>Братски и сестрински пројекти</s>
<s>ar:
az:
bg:
bn:
br:
bs:
ca:
cs:
cy:
da:
de:
el:
en:
eo:
es:
et:
fa:
fi:
fo:
fr:
gl:
he:
hr:
hu:
hy:
id:
is:
it:
ja:
kn:
ko:
la:
li:
lt:
mk:
ml:
nl:
no:
pl:
pt:
ro:
ru:
sa:
sah:
sk:
sl:
sv:
ta:
te:
th:
tr:
uk:
vec:
vi:
yi:
zh:
zh-min-nan:</s>
|
1345 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%92%D0%BE%D1%92%D0%B0 | Вођа | <s>— Браћо и другови, саслушао сам све говоре, па вас молим да и ви мене чујете.</s><s>Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају.</s><s>На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу, какву ваљда нико никад није запамтио.</s>
<s>— Докле ћемо се ми овако састајати и напразно разговарати?</s><s>Стока нам полипса без 'ране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама.</s><s>Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији.</s><s>Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај, па да се кренемо у бели свет тражити бољу и плоднију земљу, јер се овако не може живети.</s>
<s>Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја.</s><s>Где је и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас, ни мене.</s><s>Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста.</s><s>Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али, мало-помало, ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.</s>
<s>Слушаоци, бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесна погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи.</s><s>Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.</s>
<s>— Тако, тако је!.. — зашушташе изнемогли гласови са свију страна.</s>
<s>— Је ли б..л..и..з..у..? — чу се развучен шапат из једног угла.</s>
<s>— Браћо! — отпоче опет један говорити мало јачим гласом. — Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може.</s><s>Радили смо и мучили смо се, па све узалуд.</s><s>Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен.</s><s>Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?...</s><s>Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.</s>
<s>— Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! — зашушта шапат, и маса пође некуд, не мислећи куда.</s>
<s>— Станите, браћо, куда ћете? — и опет ће онај први говорник. — Морамо ићи, али се тако не може.</s><s>Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе, место да се спасемо.</s><s>Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и напречим путем.</s>
<s>— Да изаберемо, одмах да изаберемо!.. — чу се са свију страна.</s>
<s>Сад тек настаде препирка, прави хаос.</s><s>Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути.</s><s>Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше за руке сва два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста.</s><s>Опет се састану сви, и опет сви говоре.</s>
<s>— Браћо! — истиче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. — Ми овако не можемо ништа учиниги.</s><s>Сви говоримо и нико никог не слуша.</s><s>Бирамо Вођу!</s><s>Па кога би то између нас и могли изабрати?</s><s>Ко је између нас путовао и зна путове?</s><s>Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору.</s><s>Него, кажите ви мени који познаје онога путника тамо, што од јутрос седи у хладу крај пута?...</s>
<s>Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.</s>
<s>Човек онај, средњих година, мрка лица, које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле, и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.</s>
<s>— Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком.</s><s>Ухватили се за руке и иду улицом.</s><s>Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.</s>
<s>— Остави, брате, те ситнице и лудорије, да не губимо времена.</s><s>Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе.</s><s>Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек, јер непрестано ћути и мисли.</s><s>Други би се, брзоплет, већ десет пута досад умешао међу нас, или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи сам самцит и само ћути.</s>
<s>— Дабогме, ћути човек и мисли нешто.</s><s>То не може бити друге, него је врло паметан — закључише и остали — па узеше опет загледати странца, и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.</s>
<s>Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника, кога им је, како веле, сам Бог послао да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се.</s><s>Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу, те му изнети побуде збора и своје бедне прилике, и умолити га да се прими за вођа.</s>
<s>Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако:</s>
<s>— То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће, па да пођемо у свет тражити бољи завичај.</s><s>И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и Бог смилова на нас, те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде.</s><s>Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом.</s><s>Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају.</s><s>Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој.</s><s>Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа?</s>
<s>Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу.</s><s>Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу, намрштен, ћути, лупка батином по земљи и — мисли.</s><s>Кад се говор заврши, он, не мењајући положај, кратко и лагано процеди кроза зубе:</s>
<s>— Хоћу!</s>
<s>— Можемо ли, дакле, поћи с тобом тражити бољи крај?</s>
<s>— Можете! — продужи мудри странац не дижући главе.</s>
<s>Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи.</s>
<s>Саопштише збору срећан успех, додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку.</s>
<s>— Није се ни макао с места, нити главе подиже бар да види ко му говори.</s><s>Само ћути и мисли; на све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио.</s>
<s>— Прави мудрац!...</s><s>Ретка памет!... — повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам Бог као анђела с неба послао да их спасе.</s><s>Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити.</s>
<s>И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором.</s>
<s>Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут.</s><s>Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште.</s>
<s>Тужно је погледати ту масу бедног становништва, које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових.</s><s>Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слику беде и горког очајања.</s><s>Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем.</s><s>Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише очајно, врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан, па да и он остави кости у том кршу, него ли да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима, којима гобове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу: "Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама?" А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, собом.</s>
<s>Граја и галама као у свакој маси.</s><s>Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока.</s><s>Стоке мало и имају, али, тек, ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили, па зарже покадшто; неки, опет, натоварили магаре; дечурлија вуку псе о ланцима.</s><s>Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, рзање, па чак је и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговри, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче.</s><s>Прави мудрац!</s>
<s>Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све.</s><s>Али му је баш због таквог држања популарност нарасла тако, да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду.</s><s>Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор:</s>
<s>— Море, срећни смо те наиђосмо на овак'а човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо!</s><s>То је памет, мој брате!</s><s>Само ћути, речи још није проговорио! — рећи ће један, па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу.</s>
<s>— Шта има да говори?</s><s>Ко говори тај мало што мисли.</s><s>Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!.. — додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.</s>
<s>— Па, оно, није ни лако водити оволики свет!</s><s>И мора да мисли кад је примио на себе толику дужност! — опет ће први.</s>
<s>Дође време поласку.</s><s>Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али, како никог не беше, није се могло даље оклевати.</s>
<s>— Хоћемо ли се кренути? — питају вођу.</s>
<s>Он устаде без речи.</s>
<s>Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност.</s>
<s>Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута, машући достојанствено штапом испред себе, а маса крете за њим и викну неколико пута: "Живео!" Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде.</s><s>Ту, наравно, стаде он, стаде маса.</s><s>Вођ измаче мало и лупи два-трипут штапом по плоту.</s>
<s>— Шта ћемо? — питају.</s>
<s>Он ћути.</s>
<s>— Шта: шта ћемо?</s><s>Обаљуј плот!</s><s>То ћемо!</s><s>Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! — викнуше они што су уз вођу.</s>
<s>— Ено врата, ено врата! — вичу деца и показују врата, која су остала на противној страни.</s>
<s>— Пссст, мир, децо!</s>
<s>— Будите бог с нама, шта се чини! — крсте се неке жене.</s>
<s>— Ни речи, он зна шта треба.</s><s>Обаљујмо плот!</s>
<s>За тили часак пуче плот, као да га није ни било.</s>
<s>Прођоше.</s>
<s>Нису макли ни сто корака, а вођа западне у неки велики трњак, и застаде.</s><s>С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно.</s><s>Стоје сви.</s>
<s>— Па шта је сад опет? — вичу они позади.</s>
<s>— Да се пробија трњак! — викнуше опет они уз вођа.</s>
<s>— Ево пута иза трњака!</s><s>Ево пута иза трњака! — вичу деца, па и многи људи из позадине.</s>
<s>— Ето пута, ето пута! — ругају се гневно они уз вођа. — А ко ли зна куд он води, слепци једни?</s><s>Не могу сви заповедати.</s><s>Он зна куд је боље и прече!</s><s>Проваљујмо трњак!</s>
<s>Навалише проваљивати.</s>
<s>— А јаој! — завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.</s>
<s>— Нема, брајко, ништа без муке.</s><s>Ваља се и помучити ако мислимо успети — одговарају на то најодважнији.</s>
<s>Пробише после многих напора трњак и пођоше даље.</s>
<s>Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.</s>
<s>Обалише и њих, па пођоше даље.</s>
<s>Мало су прешли тога дана, јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува 'леба и нешто мало смока уз 'леб, понеко само 'леба да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни 'леба није имао.</s><s>Дао бог још летње време, те се бар гдегде нађе која воћка.</s>
<s>Први дан, тако, пређоше мало, а осећаху много умора.</s><s>Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше.</s><s>Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошинуо трн по левом оку, те је привила влажну крпу, једно дете ударила врљика преко ножице, па рамље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом, ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара, јер је рад да се врати натраг.) Најзад, мало ко да нема трн у руци, или да није огребен по лицу.</s><s>Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца, као деца, плачу, јер не појме како ће се погато наградити та мука и бол.</s>
<s>На превелику срећу и радост свију, вођи се ништа није десило.</s><s>Оно, ако ћемо право, њега највише чувају, али тек, тек — има човек и среће.</s>
<s>На првом конаку се помолише и захвалише Богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никак'о, па и најмање зло догодило.</s><s>Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих.</s><s>Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће.</s>
<s>— Браћо! — поче он. — Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно.</s><s>Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој.</s><s>Нека нам Бог милостиви сачува вођу од сваког зла да би нас и даље овако успешно водио...</s>
<s>— Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... — прогунђа љутито она жена.</s>
<s>— А јаој нога! — продера се чича, ослобођен том примедбом женином.</s>
<s>Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове.</s>
<s>— Јест, изгубићеш друго око — плану говорник — па нека оба изгубиш.</s><s>Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар.</s><s>То је срамота!</s><s>Мислиш ли на добро и срећу своје деце?</s><s>Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа.</s><s>Чудна ми чуда једно око.</s><s>Шта ће ти очи, кад има ко за нас гледа и води нас рећи?</s><s>Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће.</s>
<s>— Лаже чича!</s><s>Лаже чича, претвара се само да се врати! — чуше се гласови са свију страна.</s>
<s>— Коме се, браћо, не иде — опет ће говорник — нека се врати, а не да кука и буни друге људе.</s><s>Што се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.</s>
<s>— Сви ћемо, сви за њим док нас траје.</s>
<s>Вођ је ћутао.</s>
<s>Људи га опет узеше загледати и шапутати:</s>
<s>— Само ћути и мисли!</s>
<s>— Мудар човек!</s>
<s>— Гле, како је њему чело!</s>
<s>— И намрштен једнако.</s>
<s>— Озбиљан!</s>
<s>— Куражан је, види се по свему.</s>
<s>— Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши.</s><s>Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.</s>
<s>Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана.</s><s>Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломије по неколико њих ногу, или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе.</s><s>Неки су старци пропали, али су стари и били.</s><s>"Помрли би да су и у кући седели, а камоли на путу!" — рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље.</s><s>Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи, јер тако је бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања: "То је мања жалост, а не дао бог да родитељи чекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу.</s><s>Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости!" — тешио је опет онај говорник.</s><s>Многи рамљу и гегају, неки завили мараме преко главе и 'ладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку о марами: сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље и даље.</s><s>Све би то лакше подносили, али их је и глад често мучила.</s><s>Али, напред се мора.</s>
<s>Једног дана се деси нешто важније.</s>
<s>Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица.</s><s>За њих се не зна где су.</s><s>Опште је мишљење да су издали и побегли.</s><s>Једном је приликом онај говорник и говорио о њиховом срамном издајству.</s><s>Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују, да се свет не плаши), па онда редом остали.</s><s>Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга — прави амбис.</s><s>Обала тако трма, да се није смело ни корачити напред.</s><s>И одважни застадоше и погледаше вођу.</s><s>Он, оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим.</s><s>Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене, ни трага од страха.</s><s>Све ближе амбису.</s><s>Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи.</s><s>Још два корака, па је вођа до амбиса.</s><s>У смртном страху, разрогачених очију, стукоше сви, а најодважнији таман да задрже вођа, па макар се огрешили о дисциплуну, а он утом коракну једанпут, другипут, и стрмекну у јаругу.</s>
<s>Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх.</s><s>Неки чак почеше бежати.</s>
<s>— Станите, куда сте нагли, браћо!</s><s>Зар се тако држи задата реч?</s><s>Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради; није ваљда луд да себе упропасти.</s><s>Напред за њим!</s><s>Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона.</s><s>Ко зна да још ту иза те јаруге није каква дивна плодна земља, коју је Бог нама наменио.</s><s>Напред само, јер без жртава нема ничега! — Тако изговори онај говорник и коракну два корака напред, те га нестате у јарузи.</s><s>За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви.</s>
<s>Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне гдне рупчаге.</s><s>Би се заклео човек да нико жив, а камоли здрав и читав, изиће не може из тог амбиса.</s><s>Али тврд је човечји живот.</s><s>Вођа је имао ретку срећу, те се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну, те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обало.</s>
<s>Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан.</s><s>Ћути само и мисли.</s><s>Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе.</s>
<s>Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун, или дрво, почеше с муком изазити из јаруге.</s><s>Неко сломио ногу, неко руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу.</s><s>Како ко, тек нико читав, сем вође.</s><s>Гледају вођу мрко, попреко, и стењу од бола, а он ни главе да дигне.</s><s>Ћути и мисли, као сваки мудрац!</s>
<s>Прошло је још времена.</s><s>Број путника све мањи и мањи.</s><s>Сваки дан однесе по неког; неки су напуштали такав пут и враћали се натраг.</s><s>Од великог броја путника заостаде још дваестак.</s><s>Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа више не говори.</s><s>Ћуте као и вођа, и иду.</s><s>Чак и онај ватрени говорник маје очајно главом.</s><s>Тежак је то пут био.</s>
<s>Из дана у дан се и од ових поче број смањивати и остаде десетак друга.</s><s>Лица још очајнија, а целим путем се, место разговора, чује кукање и јечање.</s>
<s>Сад више беху наказе него људи.</s><s>Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата.</s><s>На глави сила од превоја, облога, тифтика.</s><s>И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој.</s>
<s>Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест мичу се на неки начин са тешким напорима уз кукање и стењање од бола.</s><s>Па и шта би, кад се натраг не може.</s><s>Зар толике жртве, па сад напустити пут?!</s>
<s>Сумрачило се.</s><s>Гегају тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима.</s><s>Још по један корак, па сви опет у јаругу.</s>
<s>— А јаој, нога!..</s><s>А јаој, мајко моја ,рука!..</s><s>А јаој! — разлеже се кукњава, а затим само крљање, јечање и стењање.</s><s>Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче.</s>
<s>Кад се свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу.</s><s>На њему се не опажају никакве промене.</s>
<s>Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица.</s><s>Обазреше се око себе онако нагрђени и крвати да виде колико их је остало, али само је још њих тројица.</s><s>Смртни страх и очајање испуни њихову душу.</s><s>Предео неопознат, брдовит, го камен, а пута нигде.</s><s>Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га.</s><s>Вођа је тако водио.</s>
<s>Помислише на толико другове и пријатеље, на толику родбину, која пропаде у том чудотворном путу, па их обузе туга, јача од бола у осакаћеним удовима.</s><s>Гледаху рођеним очима својим рођену пропаст.</s>
<s>Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине.</s>
<s>— Куда ћемо?</s>
<s>Вођа ћути.</s>
<s>— Куда нас водиш и где си нас довео?</s><s>Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом, оставивши куће и гробове наших предака, не би ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти.</s><s>Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нај је још остало.</s>
<s>— Па зар нисте сви на броју? — процеди вођа, не дижући главе.</s>
<s>— Како то питаш?</s><s>Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу!</s><s>Погледај какви смо и ми што остадосмо.</s><s>Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.</s>
<s>— Не могу да погледам!...</s>
<s>— Зашто?!</s>
<s>— Слеп сам!</s>
<s>Настаде тајац.</s>
<s>— Јеси ли у путу вид изгубио?</s>
<s>— Ја сам се и родио слеп.</s>
<s>Она тројица оборише очајно главе.</s>
<s>Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће; по брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздуг шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање.</s><s>Сунце сакривено облацима, који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.</s>
<s>Она се тројица загледаше у смртном страху.</s>
<s>— Куда ћемо сад? — процеди један гробним гласом.</s>
<s>— Не знамо!</s>
<s>Радоје Домановић
Приповетке</s>
|
1349 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B0 | Данга | <s>Радоје Домановић</s>
<s>Снио сам страшан сан.</s><s>Не чудим се самом сну, већ се чудим како сам имао куражи и да сањам страшне ствари, кад сам и ја миран и ваљан грађанин, добро дете ове намучене, миле нам мајке Србије, као и сва друга деца њена.</s><s>'Ајде, да речем да ја правим изузетак од осталих, али не, брате, већ све на длаку радим што и други, а понашања сам тако пажљива да ми нема равна.</s><s>Једаред сам видео на улици откинуто сјајно дугме од полицијске униформе, загледах се у његов чаробни сјај и таман хтедох проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука па право капи; глава се сама приклони земљи а уста ми се развукоше на пријатан осмех, којим обично сви ми старијег поздрављамо.</s>
<s>"Баш ми крв у жилама племенита, и ништа друго!" помислих у том тренутку и с презрењем погледах на једног простака што баш у тај мах прође и у непажњи нагази оно дугме.</s>
<s>- Простак! - изговорим јетко и пљунем па мирно продужим даље шетати, утешен мишљу да су такви простаци у врло малом броју, а необично ми беше пријатно што је мени бог дао фино срце и племениту, витешку крв наших старих.</s>
<s>Ето, сад видите како сам красан човек, који се баш ништа не разликује од осталих ваљаних грађана, па ћете се и сами чудити откуд баш мени у сну да дођу страшне и глупе ствари на ум.</s>
<s>Тога дана ми се није ништа необично десило.</s><s>Вечерао сам добро и по вечери чачкао зубе, пијуцкао вино, а затим, пошто сам тако куражно и савесно употребио сва своја грађанска права, легао у постељу и узео књигу да бих пре задремао.</s><s>Убрзо ми је књига испала из руке, пошто је, наравно, испунила моју жељу, и ја сам заспао као јагње с мирном савешћу, јер сам потпуно извршио све своје дужности.</s>
<s>Одједном се обретох као на неком уском, брдовитом и каљавом путу.</s><s>Хладна, мрачна ноћ.</s><s>Ветар јауче кроз оголело грање и чисто сече где дохвати по голој кожи.</s><s>Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице.</s><s>Нигде живе душе.</s><s>Журим напред и клизам се по каљаву путу, то лево, то десно.</s><s>Посртао сам, падао, и најзад залутао.</s><s>Лутао сам тако богзна куда, а ноћ није била кратка, обична ноћ, већ као некаква дугачка ноћ, као читав век, а ја непрестано идем, а не знам куда.</s>
<s>Ишао сам тако врло много година и отишао некуд тако далеко, далеко од свог завичаја у неки непознати крај, у неку чудну земљу за коју ваљда нико жив и не зна, и која се сигурно само у сну може сањати.</s>
<s>Врљајући по тој земљи стигнем у неки велики, многољудни град.</s><s>На пространој пијаци тога града искупио се силан народ и подигла се страшна граја да уши човеку заглухну.</s><s>Одседнем у једну гостионицу баш према пијаци и упитам механџију што се скупио толики свет.</s>
<s>- Ми смо мирни и ваљани људи - отпоче ми он причати - верни смо и послушни своме кмету.</s>
<s>- Зар је код вас кмет најстарији? - прекидох га питањем.</s>
<s>- Код нас управља кмет, и он је најстарији; после њега долазе пандури.</s>
<s>Ја се насмејах.</s>
<s>- Што се смејеш?...</s><s>Зар ти ниси знао?...</s><s>А одакле си ти?</s>
<s>Ја му испричам како сам залутао и да сам из далеке земље, Србије.</s>
<s>- Слушао сам ја о тој чувеној земљи! - прошапута онај за себе и погледа ме с решпектом, затим ми се обрати гласно:</s>
<s>- Ето, тако је код нас! - продужи он. - Кмет управља са својим пандурима.</s>
<s>- Какви су то пандури код вас?</s>
<s>- Е, пандура, знаш, има разних и разликују се по рангу.</s><s>Има виших и нижих...</s><s>Дакле, ми смо ти овде мирни и ваљани људи, али из околине долазе овамо свакојаки пробисвети те нас кваре и уче злу.</s><s>Да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће сваком ударити жиг на чело.</s><s>Ето зато се народ искупио, да се договоримо шта ћемо радити.</s>
<s>Ја се стресох и помислих да што пре бежим из те страшне земље, јер се ја, иако сам племенити Србин, нисам навикао баш на толико витештво, и би ми зазорно!</s>
<s>Механџија се добродушно насмеја и тапну ме по рамену па ће охоло рећи:</s>
<s>- Хе, странче, ти се већ уплашио?!...</s><s>Међер нема наше куражи далеко!...</s>
<s>- Па шта мислите да радите? - упитам стидљиво.</s>
<s>- Како: шта мислимо!</s><s>Видећеш ти само наше јунаштво!</s><s>Нема наше куражи надалеко, кажем ти.</s><s>Прошао си многи свет, али сам сигуран да већих јунака ниси видео.</s><s>Хајдемо тамо заједно!</s><s>Ја морам пожурити.</s><s>Таман ми да пођемо, кад се пред вратима чу пуцањ бича.</s>
<s>Провирим напоље, кад ал' имам шта видети: један човек са неком тророгљастом, сјајном капом, а у шареном оделу, јаше једног другог човека у врло богату оделу обичног, грађанског кроја, и заустави се пред механом те се скиде.</s>
<s>Механџија изиђе и поклони се до земље, а онај човек у шареном оделу уђе у механу и седе за нарочито украшен сто.</s><s>Онај у грађанском оделу остаде пред механом чекајући.</s><s>Механџија се и пред њим дубоко поклони.</s>
<s>- Шта ово значи? - упитам механџију збуњено.</s>
<s>- Па овај што уђе у механу, то је виши пандур, а ово је један од најугледнијих грађана, наш велики богаташ и патриота - прошапута механџија.</s>
<s>- Па што допушта да га јаше?</s>
<s>Механџија махну на мене главом, те одосмо мало устрану.</s><s>Насмеја се некако презриво и рече:</s>
<s>- Па то се код нас сматра за почаст које се ретко ко удостоји!...</s>
<s>Он ми причаше још вазда ствари, но ја га од узбуђења нисам разабрао.</s><s>Али сам последње речи добро чуо:</s>
<s>- То је услуга отаџбини коју не може и не уме сваки народ да цени!</s>
<s>Стигосмо на збор где је већ отпочет избор часништва зборског.</s>
<s>Једна група истакла као кандидата за председника неког Колба, ако се добро сећам имена; друга група неког Талба, трећа, опет, свога кандидата.</s>
<s>Направи се грдан метеж; свака група жели да протури свога човека.</s>
<s>- Ја мислим да од Колба немамо бољег човека за председника тако важног збора - говори један из прве групе - јер његове су грађанске врлине и кураж свима нама добро познате.</s><s>Ја мислим да нема ниједног међу нама кога су великаши чешће јахали но њега.</s>
<s>- Шта ти говориш - цичи један из друге групе - кад тебе није ни практикант никад узјахао!</s>
<s>- Знамо ми ваше врлине! - виче неко из треће групе. - Ви нисте ни један ударац бича отрпели а да не закукате.</s>
<s>- Да се споразумемо, браћо! - поче Колб. - Мене су, истина, јахали често наши великодостојници још пре десет година и ударали бичем, па нисам јаукао, али опет може бити да има још заслужнијих људи.</s><s>Има можда млађих и бољих.</s>
<s>- Нема, нема! - дрекнуше његови бирачи.</s>
<s>- Нећемо да чујемо за те старе заслуге!</s><s>Колба су јахали још пре десет година! - вичу из треће групе.</s>
<s>Наједанпут се утиша граја; народ се расклопи те учини пролаз, на коме угледах млада човека око својих тридесетак година.</s><s>Како он наиђе, све се главе дубоко приклонише.</s>
<s>- Ко је ово? - шапнух механџији.</s>
<s>- То је првак у грађанству.</s><s>Млад човек, али много обећава.</s><s>У своје младо доба дочекао је да га је и сам кмет већ три пута досад јахао.</s><s>Стекао је више популарности него ико досада.</s>
<s>- Можда ће њега изабрати?... - упитам.</s>
<s>- Више него сигурно, јер ово досад што је кандидата, све су старији, и после тога и време их већ прегазило, а овога је јуче кмет пројахао.</s>
<s>- Како се зове?</s>
<s>- Клеард.</s>
<s>Учинише му почасно место.</s>
<s>- Ја мислим - прекиде Колб тишину - да нам бољег човека за ово место не треба тражити од Клеарда.</s><s>Млад је, али ми старији ни изблиза нисмо му равни.</s>
<s>- Тако је, тако је!...</s><s>Живео Клеард!... - заори се из свих грла.</s>
<s>Колб и Талб га одведоше да заузме председничко место.</s>
<s>Сви се опет приклонише дубоко, затим настаде тајац.</s>
<s>- Хвала вам, браћо, на овако високој пажњи и почасти коју ми данас једнодушно указасте!</s><s>Ваше наде које су положене на мене и сувише су ласкаве.</s><s>Тешко је руководити народним жељама у овако важне дане, али ја ћу уложити све своје силе да поверење ваше оправдам, да вас свуда искрено заступам и да свој углед и даље високо одржим.</s><s>Хвала вам, браћо, на избору!</s>
<s>- Живео, живео, живео! - осу се са свију страна.</s>
<s>- А сада, браћо, дозволите да са овога места проговорим неколико речи о овом важном догађају.</s><s>Није лако претрпети муке и болове који нас очекују; није лако издржати да се врелим гвожђем стави жиг на наше чело.</s><s>Јест, то су муке које не може сваки поднети.</s><s>Нека кукавице дрхте и бледе од страха, али ми ни за тренутак не смемо заборавити да смо потомци врлих предака, да кроз наше жиле тече племенита, јуначка крв наших ђедова, оних див-витезова што ни зубом не шкрипнуше умирући за слободу и добро нас, њихових потомака.</s><s>Ништавне су ове муке према оним мукама, па зар да се ми покажемо трулим и кукавичким коленом сада, у сваком добру и изобиљу?</s><s>Сваки прави родољуб, сваки који жели да се племе не обрука пред светом, поднеће бол јуначки и мушки.</s>
<s>- Тако је!</s><s>Живео, живео!</s>
<s>Још се јави неколико ватрених говорника који су храбрили застрашени народ и говорили отприлике то исто што и Клеард.</s>
<s>Јави се за реч један блед, изнемогао старац, смежурана лица, беле косе и браде као снег.</s><s>Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте.</s><s>Глас му је треперео а у очима се светле сузе.</s>
<s>- Децо! - отпоче он, а сузе се скотрљаше низ бледе смежуране образе и падоше на белу браду. - Мени је тешко и скоро ћу умрети, али ми се чини да је боље не допустити такву срамоту.</s><s>Мени је стотину година и живео сам без тога...</s><s>Па зар сада да ми се на ову седу изнемоглу главу удара жиг ропски?...</s>
<s>- Доле с том матором рђом! - дрекну председник.</s>
<s>- Доле с њим! - вичу једни.</s>
<s>- Матора кукавица! - вичу други.</s>
<s>- Место да млађе куражи, а он још плаши народ! - вичу трећи.</s>
<s>- Срам га било оне седе косе!</s><s>Наживео се, па га још страх нечега, а ми млађи јуначнији! - вичу четврти.</s>
<s>- Доле с кукавицом!</s>
<s>- Да се избаци напоље!</s>
<s>- Доле с кукавицом!</s>
<s>Раздражена маса младих, јуначних грађана јурну на изнемоглог старца те га у јарости почеше ударати и вући.</s>
<s>Једва га пустише због старости, иначе би га камењем засули.</s>
<s>Сви се заклеше и заверише да ће сутра осветлати образ свога народног имена и да ће се јуначки држати.</s>
<s>Збор се растури у најбољем реду.</s><s>При излажењу се чули гласови:</s>
<s>- Сутра ћемо видети ко смо!</s>
<s>- Видећемо сутра многе хвалише!</s>
<s>- Дошло је време да се покажемо ко вреди, а ко не, а не да се свака рђа размеће јунаштвом!</s>
<s>Вратио сам се натраг у хотел.</s>
<s>- Јеси ли видео ко смо ми? - упита поносно механџија.</s>
<s>- Видео сам - одговорим механично, а осећам како ме снага издала и глава бучи од чудних утисака.</s>
<s>Још тог истог дана сам читао у новинама њиховим уводни чланак ове садржине:</s>
<s>"Грађани, време је да једном престану дани празне хвале и разметања овога или онога од нас!</s><s>Време је да се једном престану ценити празне речи којима ми изобилујемо истичући своје неке уображене врлине и заслуге; време је, грађани, да се једном и на делу опробамо и да се стварно покажемо ко вреди, а ко не!</s><s>Али држимо да међу нама неће бити срамних кукавица, које ће власт сама морати силом дотеривати на одређено место где ће се жиг ударати.</s><s>Свако, који у себи осећа и трунку витешке крви наших старих, грабиће се да што пре мирно и с поносом поднесе муке и бол, јер је то бол свети, то је жртва коју отаџбина и опште добро свију нас захтева.</s><s>Напред, грађани, сутра је дан витешке пробе!..."</s>
<s>Мој механџија је тога дана легао да спава одмах после збора да би сутрадан што пре стигао на одређено место.</s><s>Многи су, опет, отишли одмах пред судницу да ухвате што боље место.</s>
<s>Сутрадан отидем и ја пред судницу.</s><s>Слегло се све из града, и мало и велико, и мушко и женско.</s><s>Неке мајке понеле и малу децу у наручју да и њих жигошу ропским, односно почасним жигом како би доцније имали преча права на боља места у државној служби.</s>
<s>Ту је гурање, псовање - у том помало личе на нас Србе, па ми би мило - отимање ко ће пре доћи до врата.</s><s>Неки се чак и погушају.</s>
<s>Жигове удара нарочити чиновник у белом, свечаном оделу и благо укорева народ:</s>
<s>- Полако, забога, доћи ће сваки на ред, нисте ваљда стока да се тако отимате!</s>
<s>Почело жигосање.</s><s>Неко јаукне, неко само застење, али нико не одржа без икаква гласа док сам ја био.</s>
<s>Нисам могао гледати дуго то мучење, већ одем у механу; кад тамо, неки већ засели те мезете и пију.</s>
<s>- Пребринусмо и то! - говори један.</s>
<s>- Море, ми и не кукасмо много, али Талб се дере као магарац... - рече други.</s>
<s>- А, ето ти твога Талба, а јуче га хоћете да председава на збору!</s>
<s>- Е, па ко га знао!</s>
<s>Разговарају, а стењу од бола и увијају се, али крију један од другога јер сваког срамота да се покаже кукавицом.</s>
<s>Клеард се обрука, јер је застењао, а истакао се јунаштвом неки Леар који је тражио да му се два жига ударе и није гласа пустио.</s><s>Цео град је само о њему говорио с највећим поштовањем.</s>
<s>Неки су утекли, али су били презрени од свију.</s>
<s>После неколико дана шетао је онај са два жига на челу исправљене главе, достојанствено и охоло, пун славе и поноса, и куд год прође, све се живо клања и скида капе пред јунаком својих дана.</s>
<s>Трче улицама за њим и жене и деца и људи да виде великана народног.</s><s>Куд год пређе, простире се шапат пун страхопоштовања:</s>
<s>- Леар, Леар!...</s><s>То је он!</s><s>Оно је тај јунак што није јаукнуо ни гласа од себе дао док су му два жига ударили!</s>
<s>Новине су писале о њему и обасипаху га највећом хвалом и славом.</s>
<s>И заслужио је љубав народну.</s>
<s>Слушам те хвале на све стране, па се тек и у мени пробуди јуначка крв српска.</s><s>И наши су стари јунаци, и они су умирали на кољу за слободу.</s><s>И ми имамо јуначку прошлост и Косово.</s><s>Свега ме обузе народни понос и сујета да осветлам образ свога рода, и јурнем пред судницу па повикнем:</s>
<s>- Шта хвалите вашег Леара?...</s><s>Ви још нисте ни видели јунаке!</s><s>Да видите шта је српска, витешка крв!</s><s>Ударајте десет жигова, а не само два!</s>
<s>Чиновник у белом оделу принесе мом челу жиг, ја се тргох...</s><s>Пробудим се иза сна.</s>
<s>Протарем чело у страху и прекрстим се чудећи се шта све човеку не дође у сну.</s>
<s>"Умало ја не потамнех славу њиховог Леара!" помислим и окренем се задовољно на другу страну, а би ми помало криво што се цео сан није завршио.</s>
<s>Радоје Домановић
Приповетке</s>
|
1350 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%BF%D0%BE%20%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8%20%D0%BF%D1%83%D1%82%20%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83%20%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC%D0%B0 | Краљевић Марко по други пут међу Србима | <s>Салетели ми Срби, па више од пет стотина година кукај: "Јао, Косово!"...</s><s>"Косово тужно!"...</s><s>"Куку, Лазо!" Плакасмо тако претећи кроз плач душманима: "Ми ћемо овако, ми ћемо онако!" Плачемо ми јуначки и претимо, а душман се смеје.</s><s>А ми се досетисмо у јаду Марка и узмемо зивкати човека да устане из гроба, да нас брани и свети Косово.</s><s>Зивкај данас, зивкај сутра, зивкај сваки час, за свашта: "Устани, Марко!"...</s><s>"Дођи, Марко!"...</s><s>"Погледај, Марко, сузе!"...</s><s>"Куку, Косово!"...</s><s>"Шта чекаш, Марко?" И тако то зивкање пређе у безобразлук.</s><s>Напије се неко у механи, па се тек кад потроши паре ражали за Косовом, обузме га неко јуначко чувство па одмах: "Јао, Марко, где си сад?" И то, брате, није мало, него је то трајало тако пет стотина лета.</s><s>На Косову већ читава баруштина српских суза, а Марко се претурао по гробу, претурао, па се већ и мртву човеку досадило.</s>
<s>И једнога дана, право - пред божји престо.
- Шта је, Марко? - пита га господ благо.
- Пусти ме, боже, да видим шта раде доле они моји слепци!</s><s>Досади ми њихова кукњава и зивкање!
- Е, Марко, Марко - уздахну господ - све ја знам; али кад би им се могло помоћи, ја бих им први помогао.
- Само ми, господе, поврати Шарца и оружје и дај ми стару снагу, па ме пусти да огледам могу ли шта учинити!</s><s>Бог слеже раменима и махну забринуто главом.
- Иди кад желиш - рече - али нећеш добро проћи.</s>
<s>* * *</s>
<s>И одједном, неким чудним начином, Марко се на свом Шарцу обрете на земљи.</s>
<s>Окреће се око себе, разгледа предео, али никако да се разабере где је.</s><s>Гледа Шарца.</s><s>Јест, Шарац онај исти.</s><s>Гледа топуз, сабљу, напослетку одело.</s><s>Све исто, сумње нема.</s><s>Маши се тулумине.</s><s>И она ту, пуна вина; ту су и лаки брашњеници.</s><s>Све га уверава да је он онај стари Марко, али никако да разазна где је.</s><s>Како му се тешко бејаше одлучити шта да сад на земљи предузме, он најпре одјаши Шарина, веза га за једно дрво, скине тулумину и узе пити вино, да би, ко вели, тако на доколици о свему добро промислио.</s>
<s>Пије тако Марко и обазире се не би ли запазио кога познатог, док тек прозвижда поред њега један на велосипеду и уплашен од Маркова чудна коња, одела и оружја потера што брже може осврћући се да види колико је већ далеко од опасности.</s><s>Марко се, опет, највише препаде од чудна начина путовања и помисли да је каква утвара; али се ипак реши да се с тим чудовиштем пусти у борбу.</s><s>Попи још један леген вина и дође крвав до очију, један даде Шарцу да попије, па онда врже тулумину у траву, самур-капу намаче на очи и узјаши Шарца који већ беше од пића крвав до ушију.</s><s>Врло се јунак расрдио и рече Шарцу:</s>
<s>-Ако л' ми га, Шаро, не достигнеш,
сломит ћу ти ноге све четири!</s>
<s>Кад саслуша Шарац овако страховиту претњу на коју се већ одвикао на оном свету, потече као никад дотле.</s><s>Како је силан полегао, све коленима брише прашину по друму, а бакрачлије туку црну земљу.</s><s>Бежи и онај пред њиме као да крила има и све се окреће.</s><s>Гонили се тако два пуна сата, па нити онај да утече, нити да се даде Марку стигнути га.</s><s>Догнаше се тако близу једне путничке механе.</s><s>Кад то виде Марко, побоја се да му сасвим не утече у какав град, а и беше му се већ досадило јурити се, па му у том паде на ум топузина.</s><s>Извади је из теркија и викну срдито:</s>
<s>-Да си вила, па да имаш крила,
ил' да су те виле одојиле,
па да си ми лани побјегнуо,
данас би те Марко ухватио!</s>
<s>Рече то па заљуља топузином покрај себе и пусти је.</s>
<s>Онај погођен, паде, али га ни земља не дочека жива.</s><s>Допаде Марко до њега, извади сабљу те му одсече главу, метну је Шарцу у зобницу па се певајући упути оној путној механи: а онај остаде копајући ногама крај оне врашке справе. (Заборавих рећи да је и њу Марко исекао сабљом, оном истом што су је ковала три ковача са три помагача своја, те је за недељу дана удесили у оштрицу да може сећи камен, дрво, гвожђе, једном речју сваку амајлију.)</s>
<s>Пред механом било пуно сељака, па кад видеше шта се учини и сагледаше срдита Марка, дрекнуше од страха и прснуше куд који.</s><s>Оста сам механџија.</s><s>Тресе се од страха као у најжешћој грозници, клецају му ноге, разрогачио очи, а пребледео као мртвац.</s>
<s>-Ој, бога ти, незнани јуначе,
чиј' су ово пребијели двори?</s>
<s>- пита га Марко.</s>
<s>Незнани јунак муца од страха и једва објасни да је то путничка механа и да је он главом механџија.</s><s>Марко се каза ко је и откуд је и како је дошао да освети Косово и да убије султана турског.</s><s>Механџија само схвати реч: "да убијем султана", и још више га страх обузимаше што Марко даље причаше и запиткиваше куда је најпречи пут до Косова и како ће доћи до султана.</s><s>Говори Марко, онај дршће од страха и само му у памети: "да убије султана!" Најзад Марко осети жеђ па заповеди:</s>
<s>-Механџија, донеси ми вина,
да ја јунак жећцу поутолим,
јера ми је грдно додијала!</s>
<s>Ту Марко одјаши Шарца, веза га пред механу, а механџија уђе да донесе вино.</s><s>Врати се отуд носећи малу чашу од "деци" на послужавнику.</s><s>Тресу му се руке од страха, те се пљуска вино из оне чаше, и тако приђе Марку.</s>
<s>Кад виде Марко ону малу чашу, бедну, испљускану, помисли да онај збија с њиме шалу.</s><s>Расрди се јако и ошину механџију дланом по образу.</s><s>Ударио га је тако лако да му је померио три здрава зуба.</s>
<s>Одатле Марко опет појаха Шарца па пође даље.</s><s>Међутим они сељаци што се разбегоше одјурише право у срез полицији да јаве за страховито убијство; а ћата отпрати депешу новинама.</s><s>Механџија привије на образ хладне облоге, узјаха коња па право лекару те узме уверење за тешку повреду; оде затим адвокату, те га овај детаљно испита о свему; узе паре и напише кривичну тужбу.</s>
<s>Начелник срески нареди одмах једном писару да са неколико наоружаних жандарма пође у потеру за зликовцем, а депешом пошаље распис по целој Србији.</s>
<s>Марко и не сања шта му се спрема и како су већ стигле две-три страшне тужбе "снабдевене прописном таксом" и наводима параграфа за убијство, за тешку повреду, за увреду части; па онда ту је већ "претрпљени болови", "трошкови око лечења", "толико и толико накнаде за прекинути рад у механи, дангуба, писање тужбе и таксе." А већ за преношење обеспокојавајућих гласина о убијству султанову јављено је одмах министарству шифром, и отуд дође брз одговор: "Нека се та скитница одмах ухвати и најстроже казни по закону; а најревносније нека се мотри да се такви случајеви не понављају, јер то захтевају интереси наше земље, која је сад у пријатељским односима с турском царевином."</s>
<s>Муњевитом брзином разнесе се глас надалеко о страшном човеку са чудним рухом и оружјем и још чуднијим коњем.</s>
<s>Марко се упутио друмом од оне механе.</s><s>Шарац иде ходом, а Марко се наслонио рукама на облучје па се чуди како се све то изменило: и људи, и околина, и адети, све, све.</s><s>Би му тешко што је устајао из гроба.</s><s>Нема њему оних старих другова, нема с ким да пије вино.</s><s>Свет ради по околним њивама.</s><s>Сунце припекло да мозак проври, радници се повили, раде и ћуте.</s><s>Он стаде крај друма па их довикне, у намери да пита за Косово; а радници кад га угледају, дрекну од страха па прсну куд који из њиве.</s><s>Сретне се с неким у путу, а онај стукне и стане као укопан, избечи очи од страха, обазре се лево, десно, па као смушен смукне преко јендека или врзине.</s><s>Што га Марко више призива да се врати, онај све жешће бежи.</s><s>Наравно да сваки од поплашених одјури право у среску канцеларију и тужи за "покушај убијства".</s><s>Пред среском кућом закрчио народ да се не може проћи.</s><s>Вриште деца, кукају жене, узбунили се људи, пишу адвокати тужбе, куцају се депеше, тумарају полицајци и жандарми, по касарнама трубе дрече на узбуну, звоне црквена звона, држе се по црквама молепствија да се та беда отклони од народа.</s><s>Проструја глас кроз масу да се повампирио Краљевић Марко, те се од те страхоте поплаше и полицајци и жандарми, па и сами војници.</s><s>Куда ћеш се, брате, борити с Марком живим, акамоли још сад кад је вампир!</s>
<s>Јаше Марко лагано и чуди се човек што Срби беже од њега, кад су га толико звали и толико му певали.</s><s>Не може да се начуди чуду.</s><s>Најзад помисли да још и не знају ко је он, па кад дознаду, замишља задовољно како ће га дивно дочекати, како ће он искупити све Србе па се кренути на султана.</s><s>Идући тако угледа крај друма диван хлад од велика храста, па сјаши са Шарца, веза га, скиде тулумину и узе да пије вино.</s><s>Пио тако и размишљао, па се јунаку мало придрема.</s><s>И Марко се наслони главом без икаква узглавља и леже да борави сан.</s><s>Таман га сан поче хватати, док тек Шарац, припазивши неке људе који Марка опкољавају, поче ногом тући о земљу.</s><s>То беше срески писар с десет жандарма.</s><s>Скочи Марко као помаман, пригрте ћурак изврнувши га наопако (био га скинуо због врућине), узјаше Шарца, узе у једну руку сабљу, у другу топузину, а дизгин од Шарца држи у зубима, па тако учини јуриш међу жандарме.</s><s>Ови се препануше, а Марко, онако срдит иза сна, узе једног по једног даривати: ког сабљом, ког буздованом.</s><s>Није се ни трипут окренуо, а већ свих седам с душом растави.</s><s>Писар кад виде шта би, заборави на извиђај и параграфе, већ даде плећа па стаде да бежи.</s><s>Марко се натури за њим и подвикну:</s>
<s>''-Стани, кујо, незнана делијо,
да те Марко куцне топузином!</s>
<s>То рече па заљуља топузину и пусти за "незнаним делијом".</s><s>Мало га дохвати само сапом од топуза, и онај паде као свећа.</s><s>Звекнуше празне бакрачлије.</s><s>Марко допаде до њега, али га не хтеде погубити, већ му руке свеза наопако.</s><s>Затим га обеси своме Шарцу о ункаш и врати се својој тулумини, па кад узе пити, рече оном беднику:</s>
<s>Ходи, кујо, да пијемо вино!...</s>
<s>Онај само стење од бола, превија се и праћа онако обешен о ункашу, а то Марку дође нешто за смех, па се узе смејати како онај ситно цвили.</s><s>"Као маче!" помисли Марко, па опет у смех; лепо се човек ухватио за трбух од смеха, а све му сузе на очи, крупне као ораси.</s>
<s>Узе онај кроз плач молити да га пусти, а обећава да неће чинити кривични извиђај.</s>
<s>Марку се још више даде на смех, па лепо да пукне човек; и од силног смеха немаде кад да говори десетерцем, већ погреши те ће рећи прозом:</s>
<s>- Па који те враг, јадниче у бога, нагна амо?</s>
<s>Али ипак је Марко жалостива срца.</s><s>Ражали се човек па таман да приђе да одреши онога, кад погледа, а друга десеторица са једанаестим, поглавицом, сви исто онако одевени као и они први, опет га опколили.</s>
<s>Марко допаде до Шарца, збаци онога у траву (те се онај некако откотрља низбрдицом у јендек крај друма и зајеча).</s><s>А Марко узјаха Шарца па онако исто учини јуриш.</s><s>Опет, док се окрену два-три пута, свих десет жандарма с душом растави, а писар, опет, стаде бежати, те Марко и њега стиже сапом од топузине.</s><s>Веза га и обеси о ункаш, па онда оде да извади оног првог из јендека.</s><s>Онај сав каљав и мокар, па се цеди вода с њега.</s><s>Марко га једва од силна смеха донесе до Шарца па и њега обеси с друге стране о ункаш.</s><s>Оба се копрцају и стењу, цвиле немоћно и покушавају да се спасу, а Марко све више и више у смех, те чак једном узвикну:</s>
<s>- Е, вала, само због овог смеха не жалим што сам долазио с оног света!</s>
<s>Али где је среће, ту увек има и несреће.</s><s>Тако и сад.</s><s>Таман Марко задовољан да се врати тулумини те, као вели, да докусури и онај остатак вина, док се тек из даљине чуше трубе и добоши.</s><s>Све ближе и ближе.</s><s>Шарац почне узнемирено фрктати на нос и стрељати ушима.</s>
<s>- По-моооћ! - зацвилише она двојица.</s>
<s>Све ближе и ближе, трубе и добоши све јасније се чују, тутњи земља под тешким топовима, грунуше плотуни пушака.</s><s>Шарац избечи очи и узе скакати као помаман; закрешташе она двојица и узеше се праћати.</s><s>Шарац све узнемиренији.</s><s>Марко се прилично збуни од тог чуда, али се прекрсти, наже леген с вином, искапи, па пође Шарцу говорити:</s>
<s>Давор, Шаро, давор, добро моје,
ево има три стотине лета
како сам се с тобом састануо,
још се никад ниси поплашио!</s><s>Бог ће дати, те ће добро бити.</s>
<s>Грунуше топови, презну и сам Марко, Шарац скочи као да побесне.</s><s>Слетоше она двојица с њега и откотрљаше се у јендек с кукњавом.</s><s>Марко се од све муке насмеја и једва успе да узјаши Шарца.</s>
<s>Кад се изблиза већ чуше пушке и топови, стушти Шарац преко оног јендека као бесан, па јурну преко њива и усева, преко трња и јаруга.</s><s>Не може Марко да га заустави.</s><s>Повио се по коњу, заклонио руком лице да га не изгребе трње; спао му самур-калпак, одскаче сабља од бедара, а Шарац гази све под собом и јури као бесомучан.</s><s>Таман изиђе на чистину, а кад тамо виде да је опкољен војском.</s><s>Јече трубе, бију добоши, грувају пушке, грме по околним висовима топови.</s><s>Пред њим војска, за њим војска, лево, десно, свуда.</s><s>Шарац се пропе па јурну право; Марко докопа топуз и кидиса у гомилу, која биваше све гушћа око њега.</s><s>Тераше се више од два сата, док Шарац поче бацати крваву пену, а и Марко се већ уморио ударајући оном тешком топузином.</s><s>Пушке му не могаху лако додијати јер је на њему оклоп од гвожђа, испод њега панцир-кошуља исплетена од челика, а поврх тога три ката одела, па тек ћурак од курјака.</s><s>Али које пушке, које топови, које маса удараца, савладаше Марка.</s><s>Одузеше му коња, одузеше оружје, везаше га и стражарно га поведоше у срез на ислеђење.</s>
<s>Пред њим десет војника, за њим десет, и тако исто с обе стране по десет с пуним пушкама и бајонетима на њима.</s><s>Руке му везане наопако, па ударене лисице; на ноге метнули тешке окове од ше'сет ока.</s><s>Као главна стража је батаљон војника напред, пук гура позади, а за пуком грува дивизија, коју завршује дивизијар опкољен генералштабом, а са стране отуд и отуд тутње дивизиони артиљерије по висовима.</s><s>Све то спремно као у ратно доба.</s><s>Шарца воде дванаест војника, по шест са сваке стране, а и њему метнули јаке ћустеке и мрежу на уста да кога не уједе.</s><s>Марко се намрштио, у образима дошао сетан, невесео, опустио бркове те пали по раменима.</s><s>Сваки му брк колико јагње од по године, а брада до појаса, као јагње годишњаче.</s><s>Успут куд га спроводе, пење се светина по врљикама, плотовима и дрвећу само да би га видела, а он и иначе све оне око себе за читаву главу, и више, надвисио.</s>
<s>Доведоше га у среску кућу.</s><s>У својој канцеларији седи срески начелник, мали журав човечић упалих груди, тупа погледа, кашљуца при говору, а руке му као штапићи.</s><s>С леве и десне стране стола његова по шест пандура са запетим пиштољима.</s>
<s>Изведоше окована Марка преда њ.</s>
<s>Капетан се уплаши од окована Марка, дршће као у грозници, избечио очи па не може да проговори.</s><s>Једва се прибра и кашљуцајући поче промуклим гласом питати:</s>
<s>- Како се зовете?</s>
<s>- Марко Краљевић! - јекну гласина, и капетан се стресе и испусти перо.</s><s>Они пандури стукоше назад, а светина заглави врата.</s>
<s>- Молим вас, говорите тише јер стојите пред влашћу!</s><s>Ја нисам глух!</s><s>Кад сте рођени?</s>
<s>- 1321.</s>
<s>- Одакле сте?</s>
<s>- Из Прилепа, града бијелога.</s>
<s>- Чиме се занимате?</s>
<s>Марко се нађе у чуду кад га ово упита.</s>
<s>- Питам: јесте ли чиновник, трговац, или радите земљу?</s>
<s>- Није мени ни бабо орао,
пак је мене хљебом отхранио!</s>
<s>- Каквим сте послом дошли онда?</s>
<s>- Како: каквим послом?</s><s>Па зовете ме из дана у дан већ пет стотина година.</s><s>Једнако ме певате у песмама и кукате: "Где си, Марко?</s><s>Дођи, Марко!</s><s>Куку, Косово!" па ми се већ у гробу додијало, и замолих бога да ме пусти да дођем овамо.</s>
<s>- О, брате слатки, глупо си урадио!</s><s>Којешта, та то се само тако пева.</s><s>На песму, да си био паметан, не би ни полагао, нити бисмо сад имали толику невољу и ми с тобом и ти с нама.</s><s>Да си званично, позивом, позват, е то је већ друго.</s><s>А овако немаш олакшавајуће околности...</s><s>Којешта, каква посла ти овде можеш имати... - заврши капетан нервозно, а у себи помисли: "Иди доврага и ти и песма!</s><s>Измотавају се људи те певају којешта, па сад мене овде хвата грозница!"</s>
<s>- Ој Давори, то Косово равно,
шта ли си ме дочекало тужно,
послије нашег честитога кнеза
да цар турски сад по теби суди!...</s>
<s>- говори Марко за свој рачун, а затим се обрати начелнику среском:</s>
<s>- Ја ћу поћи, ако нико неће,
хоћу поћи макар доћи нећу,
отићи ћу граду Цариграду,
погубит ћу цара од Стамбола...</s>
<s>Капетан поскочи с места.</s>
<s>- Доста, то је нова кривица.</s><s>Ви нам тиме чините грдну несрећу јер сад је наша земља у пријатељским односима с турском царевином.</s>
<s>Марко зину од чуда.</s><s>Кад чу то, умало не паде у несвест.</s><s>"У пријатељству с Турцима!...</s><s>Па кога ме врага зивкају?" мисли у себи и не може да се прибере од чуда.</s>
<s>- Него молим вас, ви сте починили силне кривице, за које сте оптужени:</s>
<s>1. - 20. овог месеца извршили сте грозно убијство над Петром Томићем, трговцем који се шетао на велосипеду.</s><s>Убијство сте извршили с предумишљајем, што сведоче наведени у тужби: Милан Костић, Сима Симић, Аврам Срећковић и други.</s><s>Покојног Петра сте, према тачном увиђају и лекарском прегледу, убили тупим, тешким оруђем, а затим сте мртвацу одсекли главу.</s><s>Хоћете ли да вам прочитам тужбу?</s>
<s>2. - Напали сте истог дана на Марка Ђорђевића, механџију из В..., у намери да га по својој свирепој природи убијете, али је он срећно умакао.</s><s>Томе уваженом грађанину, који је био и посланик народни, избили сте три здрава зуба.</s><s>Према лекарском уверењу то је тешка повреда.</s><s>Он је поднео тужбу и тражи да се казните по закону и да му платите одштету, дангубу и све парничне трошкове.</s>
<s>3. - Извршили сте убијство над двадесет жандарма и тешко сте ранили два среска писара.</s>
<s>4. - Има преко педесет тужби за покушаје убијства.</s>
<s>Марко не уме да проговори од чуда.</s>
<s>- Ми ћемо овде ствар иследити, а дотле ћете бити у затвору овде, па ћемо ствар после спровести суду.</s><s>Тада можете узети кога адвоката да вас брани.</s>
<s>Марко се сети побратима Обилића па помисли како би га он тек бранио!</s><s>Дође му нешто тешко, проли сузе од очију и јекну:</s>
<s>- А мој побро, Обилић Милошу,
зар не видиш ил' не хајеш за ме,
у какве сам јаде запануо,
хоћу русу изгубити главу,
а на правди бога истинога!...</s>
<s>- Водите га сад у затвор! - рече капетан бојажљиво и промукло се накашља.</s>
<s>* * *</s>
<s>Ствар је, наравно, даље ишла својим правилним током.</s><s>Пошто полиција учини увиђаје на лицу места, детаљно иследи кривице, спроведе сва акта на даљи рад.</s>
<s>Суд је одређивао претресе, позивао сведоке, чинио суочења.</s><s>Државни тужилац, разуме се, тражио је да се Марко осуди на смрт; Марков адвокат, опет, ватрено доказује да је Марко невин и тражи да се пусти у слободу.</s><s>Марка изводе на суђење, саслушавају, враћају опет натраг у затвор.</s><s>И он се некако збунио од чуда што се све чини с њиме.</s><s>Најгоре му бејаше што је морао пити воду, а он на њу није навикао.</s><s>Све би он лако поднео, јунак је, али осећаше да му вода веома шкоди.</s><s>Поче се сушити и венути.</s><s>Ни онај Марко, ни дај боже; лепо дође човек као биљка, висе хаљине на њему као да нису његове, а кад иде, чисто се поводи.</s><s>Често би у очајању јекнуо:</s>
<s>- Ах, боже, та ово је горе од проклете азачке тамнице!</s>
<s>Напослетку суд донесе пресуду у којој, имајући у виду заслуге Маркове за српство и многе олакшавајуће околности, осуди Марка на смрт и да плати одштете и све парничне трошкове.</s>
<s>Ствар оде апелацији, и она смртну казну замени вечитом робијом, јер узе Маркове кривице као дело политичке природе, а касација нађе неправилности и врати акта суду тражећи да се још неки сведоци испитају и закуну.</s>
<s>Две године је тако трајала та судска процедура, и напослетку и касација оснажи преиначену пресуду којом се Марко осуђује на десет година робије у тешком окову, а да плати све кривичне и судске трошкове, али не као политички кривац, јер је доказано да не припада ниједној политичкој партији.</s>
<s>Наравно да се за овакву пресуду имало на уму да је то велики народни јунак Краљевић Марко и да је ово суђење јединствен случај.</s><s>Најзад, није ни била лака ствар.</s><s>Нашли су се у забуни и највећи стручњаци.</s><s>Како ћеш осудити на смрт неког који је и иначе пре толиког времена умро, па се наново појавио с оног света.</s>
<s>* * *</s>
<s>И тако Марко на правди бога допаде тамнице.</s><s>Како се судски и кривични трошкови нису из чега другог имали наплатити, то се јавном лицитацијом одреди продаја Маркова Шарца, одела и оружја.</s><s>Оружје и одело одмах откупи држава на вересију за музеј, а Шарца купи трамвајско друштво за готове паре.</s>
<s>Марка ошишају, обрију, окују у тешке окове, обуку у бело одело и спроведу у град београдски.</s><s>Ту је Марко мучио муке какве никада није ни мислио да може подносити.</s><s>Испочетка је викао, љутио се, претио, али се постепено свикне и мирно преда судбини.</s><s>И, разуме се, да би га за то време издржавања казне научили чему и спремили за друштво у коме треба, по издржаној осуди, да дела као користан члан, почеше га мало-помало привикавати корисним пословима: носио је воду, заливао баште и плевио лук, а доцније поче учити да прави бритвице, четке, кудеље и вазда ствари.</s>
<s>А сиромах Шарац вуче трамвај јутром и вечером, без престанка.</s><s>И он оронуо.</s><s>Заводи се кад иде, а чим га уставе, задрема и сања можда срећно доба кад је пио из чабра румено вино, носио у гриви златне плетенице, на копитама сребрне потковице, на прсима златна силамбета, а узду позлаћену, - када је на себи носио у љутим бојевима и мегданима свога господара и под њим стизао виле.</s><s>Сад је омршао: само кожа и кости, броје му се ребра, а о кукове можеш торбе обесити.</s>
<s>Марку је најтеже било кад се деси случај те га спроводе некуда на рад, и види свога Шарца тако пропала.</s><s>Више га је то болело него сви његови јади.</s><s>Често би, кад види Шарца тако бедна, пролио сузе и с уздахом почео:</s>
<s>Давор, Шаро, давор, добро моје!...</s>
<s>Шарац се онда окрене и болно зарже, али у том зазвони кондуктер, и трамвај крене даље, а стражар учтиво опомене Марка да продужи пут, јер му импоноваше снага и раст Марков.</s><s>Тако и не доврши реченицу.</s>
<s>Тако је сирома Марко мучио муке за род свој десет година не напуштајући идеје о освети Косова.</s><s>Трамвајско друштво је Шарца шкартирало, те га купи неки баштованџија да му окреће долап.</s>
<s>Прође и тих десет година мука.</s><s>Пустише Марка.</s>
<s>Имао је нешто уштеђена новца што је зарадио продајући разне стварчице које је сам израђивао.</s>
<s>Прво оде у механу те зовну два бербера да га измију и обрију, затим наручи да му се испече ован од девет година и да му се примакне доста вина и ракије.</s>
<s>Хтео је најпре да се тако добром храном и пићем мало поначини и да се опорави од толиких мука.</s><s>Поседи тако више од петнаест дана, док мало осети да се повратио, па онда почне смишљати шта да предузме.</s>
<s>Мислио, мислио, и најзад смислио једно.</s><s>Преруши се да га нико не може познати и пође да прво потражи Шарца, да и њега избави невоље, па да онда стане ићи од Србина до Србина и да разабере који су то што су га толико звали, да ли су ово Србљи што га затворише, и како ће се најбоље осветити Косово.</s>
<s>Чује Марко да је његов Шарац код неког баштованџије и да тамо окреће долап, па се упути тамо где му рекоше да ће га наћи.</s><s>Откупи га јефтино, јер га је онај и сам хтео дати Циганима, па га одведе једном сељаку и погоди се с њим да га храни детелином и да га негује не би ли се Шарац поврнуо.</s><s>Заплакао Марко кад је видео јадног Шарца како чудно изгледа.</s><s>Онај сељак беше неки добар човек те се смилује и прими Шарца на храну, а Марко пође даље пешице.</s>
<s>Наиђе идући тако на једног сиромашног сељака на њиви где ради и назове му бога.</s>
<s>Марко ста с њиме разговарати о овоме, о ономе, док тек уз разговор рече:</s>
<s>- Како би било кад би сад устао Марко Краљевић па да дође к теби?</s>
<s>- То већ не може да буде - вели сељак.</s>
<s>- Ал' баш кад би дошао, што би ти радио?</s>
<s>- Звао бих га да ми помогне да окопам овај кукуруз - нашали се сељак.</s>
<s>- Ал' кад би те он позвао на Косово?</s>
<s>- Море, ћути, брате слатки, како те Косово снашло!</s><s>Немам кад да одем у чаршију да купим соли и опанке деци.</s><s>А, видиш, нема се чим ни купити.</s>
<s>- Добро, брате, али знаш ли ти да је на Косову пропало наше царство, па треба Косово осветити?</s>
<s>- Пропао сам и ја, мој брате, горе не може бити.</s><s>Видиш да идем бос?...</s><s>А док ме стегне плаћање пореза, нећу знати ни како ми је име, а јадно ти ми Косово!</s>
<s>Наиђе Марко на кућу једног имућног сељака.</s>
<s>- Помози бог, брате!...</s>
<s>- Бог ти добро дао! - одговори овај и гледа га сумњиво... - А откуд си ти, брате?</s>
<s>- Издалека сам, па бих рад да прођем овуда да видим како живе овдашњи људи.</s>
<s>И овоме Марко уз разговор помене како би било кад би се Марко Краљевић опет појавио и позвао Србе да освете Косово.</s>
<s>- Слушао сам да се неки лудак пре десетак година издавао за Марка Краљевића и учинио нека злочинства и крађе, те га осудили на робију.</s>
<s>- Јест, слушао сам и ја то; него што би ти радио се јави прави Марко па да те позове на Косово?</s>
<s>- Дочекао бих га, дао му доста вина да пије и испратио га лепо.</s>
<s>- А Косово?</s>
<s>- Какво Косово на ове оскудне године?!</s><s>Кошта то много!</s><s>Велики је то трошак, мој брате!...</s>
<s>Остави Марко њега и пође даље.</s><s>По селу свуд тако.</s><s>Неки се повили за мотиком па само приме бога и не говоре даље ништа.</s><s>Не могу људи да дангубе; треба окопати и свршити послове на време, ако се хоће да добро уроди жито.</s>
<s>И тако се Марку досади у селу, па се реши да оде у Београд да тамо покуша неће ли моћи шта да учини за Косово и обавестити се откуда онолики силни позиви, искрени, од срца, а овакав дочек.</s>
<s>Дође у Београд.</s><s>Кола, трамваји, људи, све то јури, жури, укршта се, сусреће се.</s><s>Чиновници журе у канцеларију, трговци послом трговачким, радници за својим радом.</s>
<s>Сретне једног угледног, лепо обученог господина.</s><s>Приђе му Марко и поздрави се.</s><s>Онај, мало збуњен, стуче натраг, а и би га стид од Маркова лоша одела.</s>
<s>- Ја сам Марко Краљевић.</s><s>Дошао сам амо да помогнем својој браћи! - рече Марко и исприча све, како је дошао, зашто је дошао, шта је све било с њим и шта мисли даље радити.</s>
<s>- Та-ко.</s><s>Мило ми је што сам вас упознао, господине Краљевићу!</s><s>Баш ми је мило!</s><s>Кад мислите у Прилеп?...</s><s>Мило ми је, верујте; али, извините ме, журим у канцеларију.</s><s>Сервус, Марко! - рече онај и оде журно.</s>
<s>Марко сретне другог, трећег.</s><s>Кога год сретне, тако се махом сврши разговор са оним: "Журим у канцеларију!</s><s>Сервус, Марко!"</s>
<s>И тако Марко, разочаран, стаде очајавати.</s><s>Иде улицама, ћути, намрштио се, бркови му пали на рамена; не зауставља никог, не пита никог ништа.</s><s>А и ког ће више питати?</s><s>Кога год види, жури у канцеларију.</s><s>Косово баш нико и не помиње.</s><s>Наравно, канцеларија је преча од Косова.</s><s>Марко постаде поред све јачине својих живаца нервозан на ту проклету канцеларију која по његову мишљењу тако с успехом конкурише Косову.</s><s>Најзад му поче постајати све досадније и досадније сред те гомиле људи, који као да ништа не раде, већ само журе у канцеларију.</s><s>Сељаци се, опет, жале на неродне године и кметове, журе на њиве, раде ваздан и носе поцепане опанке и дроњаве чакшире.</s><s>Изгуби Марко сваку наду у свој успех те нити више кога шта питаше, нити се с ким састајаше.</s><s>Једва је чекао да га бог опет позове на онај свет да се више не мучи, јер сваки Србин бејаше заузет пречом својом бригом и послом, а Марко се осећаше савршено излишан.</s>
<s>Једног дана тако иђаше сетан, невесео, а и пуста блага му већ бејаше понестало те ни вина није су чим имао пити, а крчмарица Јања је давно и давно у гробу - а она би му још дала да пије вино вересијом.</s><s>Иде тако улицом оборене главе, а готове му сузе удариле, кад се сети доброг доба и другова, а нарочито лепе ватрене Јање и њеног хладног вина.</s>
<s>Кад одједном примети пред једном великом механом много света и чу изнутра велику грају.</s>
<s>- Шта је ово овде? - упита једног, наравно прозом, јер је и он од муке баталио у стиховима разговарати.</s>
<s>- Ово је патриотски збор! - рече му онај и промери га од главе до пете, као сумњиву особу, и одмаче се мало од њега.</s>
<s>- А шта се чини тамо?... - опет ће Марко.</s>
<s>- Иди, брате, па види! - рече онај љутито и окрете леђа Марку.</s>
<s>Марко уђе, умеша се у гомилу и седе у крај на једну столицу да не пада у очи његов велики раст.</s>
<s>Људи дупке пуно, а сви раздражени ватреним говором и дебатом, те Марка нико и није приметио.</s>
<s>На почасном месту трибина, и на њој сто за председништво и један сто за секретара.</s>
<s>Циљ је збора био да се донесе резолуција којом ће се осудити варварско понашање Арнаута на Косову, па и у целој Старој Србији и Македонији, и зулуми које Срби трпе од њих на свом рођеном огњишту.</s>
<s>Код ових речи, кад је председник говорио објашњавајући циљ збора, Марко се преобрази.</s><s>Очи му синуше страшним жаром, уздрхта цело тело, песнице се, готове за бој, почеше стезати, а зуби шкргућу.</s>
<s>- Једва једном нађох праве Србе које сам тражио.</s><s>Ови су мене звали!... - помисли Марко весео и уживаше како ће их обрадовати кад им се јави.</s><s>Вртио се на столици од нестрпљења да се умало није сва изломила.</s><s>Али не хтеде одмах, чекао је најзгоднији тренутак.</s>
<s>- Има реч Марко Марковић! - обрати се председник и лупи о звоно.</s>
<s>Сви се утишаше да чују најбољег говорника.</s>
<s>- Господо и другови! - поче овај. - Непријатно је за нас, али ме саме прилике, само осећање нагони да почнем свој говор Јакшићевим стиховима:</s>
<s>Ми Срби несмо, ми људи несмо!...
- - - - - - - - - - - - - - - - - -
Та да смо Срби, та да смо људи,
та да смо браћа, ох боже мој!</s><s>Та зар би тако с Авале плаве
гледали ледно у огњен час?
та зар би тако, ох браћо драга,
та зар би тако презрели вас?!</s>
<s>Настаде тајац.</s><s>Нико не дисаше.</s><s>Тишину само за тренутак прекиде шкргут Маркових зуба и шкрипа оне столице на којој је седео, те га многи около погледаше са гневом и презрењем што квари ту свету, патриотску тишину.</s>
<s>Говорник продужи:</s>
<s>- Јест, другови, страшан прекор великог песника на ово наше меко колено.</s><s>Изгледа, збиља, као да нисмо ни Срби ни људи.</s><s>Ми мирно гледамо како пада сваког дана по неколико српских жртава од крвавог ханџара арнаутског, гледамо како се пале српске куће у престоници Душановој, како се бешчасте српске кћери и народ трпи муке највеће ту, у крајевима где беше стара српска слава и господство!</s><s>Да, браћо, из тих крајева, па и из Прилепа, постојбине нашег највећег јунака Краљевића, чујте ропске уздахе и звук ланаца које бедни потомак Марков још вуче; а Косово тужно још се и сад сваким даном залива српском крвљу, још чека освету, још жедни за крвљу непријатељском, коју тражи праведна крв Лазарева и Обилићева!</s><s>И ми и данас, над тим тужним разбојиштем, над тим светим гробљем наших див-витезова, над тим поприштем славе бесмртнога Обилића, можемо јекнути уз онај тужни јек гусала што га народ попрати песмом, у којој наш велики јунак Краљевић, као представник туге народне, пролива сузе од очију и говори:</s>
<s>Давор, здраво, ти Косово равно,
што ли си ми дочекало тужно!...</s>
<s>Марку се код тих речи скотрљаше сузе као ораси, али се не хте јављати.</s><s>Чекао је шта ће се даље урадити.</s><s>А у души му дође тако мило да је заборавио и опростио све муке што их досад поднесе.</s><s>Би за овакав тренутак дао и своју русу главу са рамена.</s><s>Беше чак готов поћи на Косово, па ма опет допао робије.</s>
<s>- За срце уједају ове речи сваког Србина, ту с Марком плаче цео народ наш; али сем тих племенитих суза великог витеза нашег треба нам још и мишица Краљевића и Обилића!... - продужује све ватреније говорник.</s>
<s>Марко, крвав до очију, страшна погледа, ђипи и са стегнутим песницама дигнутим више главе јурну ка говорнику као разјарени лав.</s><s>Многе обали и погази ногама, те наста кукњава.</s><s>Председник и секретари покрише лице рукама и у страху се забише под сто, одушевљени Срби позаглављиваше врата са страшном, очајном дреком.</s>
<s>- Пооомоооћ!</s>
<s>Говорник пребледео, клецају му ноге, дршће као у грозници, поглед се укочио, усне модре.</s><s>Упиње се да прогута пљувачку те пружа вратом и пожмурује.</s><s>Марко стиже до њега и замлатара рукама више његове главе а викну страховитим гласом:</s>
<s>- Ево Марка, не бојте се, браћо!</s>
<s>Говорника обли зној, дође у лицу као чивит, занија се и паде као свећа.</s>
<s>Марко стуче натраг, загледа се у оног онесвешћеног бедника, спусти руке и с изразом необична чуђења обазре се око себе.</s><s>Сад се тек скамени од чуда кад виде како су Срби заглавили врата и прозоре и вичу очајно:</s>
<s>- Помоћ!</s><s>Полиција!...</s><s>Зликовац!</s>
<s>Марко се, малаксао од чуда, спусти на једну столицу и зарони главу међу своје космате, крупне руке.</s>
<s>Сад му бејаше најтеже, јер после тако силне наде у сигуран успех и толиког одушевљења настаде нагли обрт ситуације.</s>
<s>Дуго је Марко седео тако, у истом положају, не мичући се, као окамењен.</s>
<s>Мало-помало поче се кукњава утишавати, те место оне малопређашње страшне дреке настаде мртва тишина, у којој се лепо могло чути доста тешко дисање оног онесвеслог говорника који се почео мало повраћати.</s><s>Та чудна, неочекивана тишина учини да председник збора, потпредседник и секретари почеше бојажљиво, опрезно подизати мало-помало главу.</s><s>Гледају престрављено један другог с чудним изразом питања на лицима: "Шта је све ово, ако ко бога зна?" Затим почеше с већим чудом разгледати око себе.</s><s>Сала готово испражњена, само сад споља вире многе родољубиве главе кроз отворена врата и прозоре.</s><s>У сали Марко, као камен, седи на столици, с лактовима на коленима и главом наслоњеном на руке.</s><s>Не миче се, не чује се ни дисање.</s><s>Они се изгажени одвукли побауљке за осталима напоље, а онесвесли говорник се повраћа, гледа и он бојажљиво око себе, пита се, гледа у председника и секретара, па и он њих и они њега, као да са чуђењем, у страху питају једно друго: "Шта би ово с нама?</s><s>Јесмо ли заиста остали живи?" С највећим чуђењем им се свима заустављају погледи на Марку, а после опет између себе измењују погледе који са изразима лица као да питају и одговарају: "Ко је ово страшило!?...</s><s>Шта да се ради?! - Не знам!"</s>
<s>И на Марка ова неочекивана тишина утицаше да подигне главу.</s><s>И на његовом лицу беше готово исти израз чуђења: "Шта би ово одједном, ако ко бога зна, браћо моја!?"</s>
<s>Најзад Марко нежно, меко, колико је он то могао, ослови онога говорника с погледом пуним милоште:</s>
<s>- Што ти би, брате слатки, те паде?...</s>
<s>- Ударио си ме песницом! - рече овај прекорно и пипну се руком по темену.</s>
<s>- Та нисам те се ни дотакао, тако ми вишњега бога и светог Јована!</s><s>Ти си лепо говорио, и велиш да Србима треба Маркова десница, а ја сам главом Краљевић Марко па ти се само јавих; но ти си се препануо.</s>
<s>Сви се присутни још горе збунише и почеше узмицати од Марка.</s>
<s>Марко сад проприча шта га је нагнало да умоли бога да га пусти да дође међу Србе, и шта је све с њим било, и какве је муке поднео, и како су му оружје и одело и тулумину одузели, и како је Шарац пропао вукући трамваје и окрећући долап баштованџијски.</s>
<s>Сад се говорник мало поврну те рече:</s>
<s>- Еј, брате, баш си лудо урадио!</s>
<s>- Досади ми ваша кукњава и непрестано зивкање.</s><s>Претурах се у гробу, претурах се више од пет векова, па баш се не могаше више трпети!</s>
<s>- Ама, то песме певају, брате слатки!</s><s>То се само тако пева.</s><s>Ти не знаш за поетику!</s>
<s>- Лепо, молим те, пева се, али тако сте и говорили!</s><s>Ето, ти сад баш тако исто говораше!</s>
<s>- Немој бити простодушан, молим те, брате, није то све тако као што се говори.</s><s>То се тако говори да је стил лепши, китњастији!</s><s>Види се да ни реторику не знаш.</s><s>Старински си ти човек, брате слатки, па не знаш многе ствари!</s><s>Наука је, драги мој, далеко дотерала.</s><s>Говорим, разуме се; али ти треба да знаш да по правилима реторике говорник треба да има леп, китњаст стил, да уме да одушеви слушаоце, да помене и крв и нож и ханџар и ропске ланце и борбу!</s><s>Све је то само лепоте стила ради, и нико не мисли озбиљно као то ти да треба одмах засукати рукаве, па деде, удри се истински.</s><s>Тако исто и у песми се баца фраза: "Устани, Марко..." и тако даље, али је то лепоте ради...</s><s>Не разумеш, брате, глупо си урадио, види се да си прост човек, старог кова!</s><s>Примаш још речи у буквалном значењу, а не знаш да литерарни стил настаје тек појавом тропа и фигура.</s>
<s>- Па шта ћу сад?</s><s>Нити ме бог позива натраг, нити овде могу опстати.</s>
<s>- Заиста незгодно! - умеша се председник као забринуто.</s>
<s>- Врло незгодно! - рекоше истим тоном и остали.</s>
<s>- Шарац ми је код једног сељака на исхрани, одела и оружја немам, а понестало ми и блага! - рече Марко у очајању.</s>
<s>- Врло незгодно! - понови сваки од присутних по једанпут.</s>
<s>- Кад бисте имали добре жиранте, па да некако узмете новаца на меницу! - рећи ће говорник.</s>
<s>Марко не разумеде.</s>
<s>- Имате ли добрих пријатеља овде у месту?</s>
<s>- Немам овде никога до бога,
нема овде побратима мога,
побратима Обилић Милоша,
побратима Топлице Милана,
побратима...</s>
<s>Хтеде Марко још ређати, али га овај говорник прекиде:</s>
<s>- Доста би била двојица!</s><s>Не треба више!</s>
<s>- Него мислим на нешто... - поче председник замишљено, важно и застаде трљајући чело руком а после краћег ћутања обрати се Марку с питањем:</s>
<s>- Јеси ли писмен?...</s><s>Умеш ли читати и писати?</s>
<s>- Умем и читати и писати - вели Марко.</s>
<s>- Мислим се нешто, како би било да некако поднесеш молбу за неку службицу?</s><s>Могао би негде молити да те поставе за практиканта.</s>
<s>Једва се Марко објасни с њима што је то практикант, и на крају крајева пристаде јер му рекоше да ће на годину имати по шесет-седамдесет дуката, а он јунак не имађаше ни динара.</s>
<s>Написаше му молбу, дадоше му пола динара за марку и пола динара да се њему нађе у невољи ако би му што било до невоље, и упутише га у министарство полиције да преда молбу.</s>
<s>* * *</s>
<s>Околина утиче на човека, па и Марко мораде унеколико подлећи том утицају те поче и он заједно са својим врлим потомцима шеткати, пљуцкати и гурати се пред министарским вратима с молбом у руци, чекајући да изиђе пред министра и да моли мало државне службице - колико тек да се храни хлебом, наравно белим.</s>
<s>Разуме се да то џоњање пред вратима није трајало кратко време, и после неколико дана му рекоше да молбу преда у архиву да се заведе.</s>
<s>Маркова молба задала је министру велике муке.</s>
<s>- О, брате, шта да радим с овим човеком?</s><s>Поштујемо га, рецимо; све, све, али није требало да долази.</s><s>Није човек за ово време.</s>
<s>Најпосле му да, имајући у виду његов велики глас и раније заслуге, за практиканта у једном забаченом срезу у унутрашњости.</s>
<s>Сад Марко једва измоли да му поврате оружје и даду у министарству једну целу плате, те оде да искупи Шарца.</s>
<s>Шарац поред добре хране ипак није ни издалека изгледао као пре, оронуо много.</s><s>Али и Марко је био лакши бар тридесет ока.</s>
<s>И тако Марко обуче одело, припаса оружје, опреми Шарца, напуни тулумину вином, обеси је о ункаш, узјаши Шарца, прекрсти се и пође на дужност друмом куда му рекоше.</s><s>Многи су га саветовали да иде железницом, али он не хте ни за живу главу.</s>
<s>Куд год Марко скита, све пита за тај срез и казује име среског начелника.</s>
<s>После дан и по хода стиже.</s><s>Уђе у авлију среске канцеларије, одјаха, привеза Шарца за један дуд, скиде тулумину и седе под оружјем да у хладу пије вино.</s>
<s>Пандури, практиканти, писари извирују кроз прозоре с чуђењем; а свет далеко обилази јунака.</s>
<s>Долази капетан, коме је јављено да Марко долази у његов срез.</s>
<s>- Помоз' бог! - рече.</s>
<s>- Бог помого, незнани јуначе! - одговори Марко.</s><s>Чим се он докопа оружја, коња и вина, заборави све муке и одмах се поче по старински понашати и говорити стихом.</s>
<s>- Јеси ли ти нови практикант?</s>
<s>Марко се каза, а затим капетан рече:</s>
<s>- Е, па не можеш ти бити у канцеларији с тим тулумом и оружјем.</s>
<s>- Овакав је адет у Србаља,
прек' оружја мрко пију вино,
под оружјем и санак бораве!</s>
<s>Капетан му стаде објашњавати да мора скинути оружје ако мисли остати у служби и примати плату.</s>
<s>Виде Марко да му нема друге, јер шта ће човек, мора живети, а блага му понестало; али се досети те запита:</s>
<s>- Има ли нека служба где се носи оружје да бих ја могао у њој бити?</s>
<s>- Има пандурска служба.</s>
<s>- Шта ради пандур?</s>
<s>- Па прати чиновнике на путу с оружјем, ако би их ко напао, да их брани; пази на ред, пази да ко не нанесе коме штете, и такве ствари - рече капетан.</s>
<s>- Е, тако!</s><s>То је лепа служба!... - одушеви се Марко.</s>
<s>* * *</s>
<s>И тако Марко постане пандур.</s><s>Ово је опет утицај околине, утицај врлих потомака са врелом крвљу и одушевљењем да послуже својој отаџбини.</s><s>Али Марко ни у овој служби не могаше бити тако прилагођен и ваљан ни изблиза какав би могао бити и најгори његов потомак, акамоли други бољи.</s>
<s>Идући са капетаном по срезу виде Марко многу невољу, а кад му се учини једног дана да ни његов капетан не ради баш право, удари га дланом те му избије три зуба.</s>
<s>Због тога Марка ухвате после дугог бојног окршаја и спроведу у лудницу на преглед.</s>
<s>Тај удар Марко не могаше поднети и пресвисне, потпуно разочаран и намучен.</s>
<s>* * *</s>
<s>Кад изиђе пред бога, а бог се смеје, све се тресу небеса.</s>
<s>- Освети ли, Марко, Косово? - пита кроза смеј.</s>
<s>- Намучих се, а јадно ми Косово, нисам га ни видео!</s><s>Бише ме, апсише ме, пандурисах, и најзад ме спроведоше међу луде!... - жали се Марко.</s>
<s>- Знао сам ја да нећеш боље проћи... - вели господ благо.</s>
<s>- Хвала ти, боже, те ме опрости мука; а више ни сам нећу веровати кукању мојих потомака и плачу за Косовом!</s><s>А ако им треба пандура, бар за ту службу имају доста на избор, све бољег од бољег.</s><s>Боже ми опрости, али ми се чини да и нису моји потомци, иако мене певају, него да су потомци онога нашег Суље Циганина.</s>
<s>- Њега сам ја и хтео послати да ме ниси ти онако молио да идеш.</s><s>А знао сам да им ти не требаш!... - вели господ.</s>
<s>- И Суља би данас међу Србима био најгори пандур!</s><s>Сви су га у томе претекли! - вели Марко, и заплака се.</s>
<s>Бог уздахну тешко и слеже раменима.</s>
<s>Радоје Домановић</s>
<s>Радоје Домановић
Приповетке</s>
|
1353 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%94%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%BE%20%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D1%88%D0%B5%D1%9A%D1%83%20%D0%94%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B5%20%D0%98%D0%B7%D1%80%D0%B0%D0%B5%D0%BB | Декларација о проглашењу Државе Израел | <s>ЗЕМЉА ИЗРАЕЛА је било место рођења Јеврејског народа.</s><s>Овде је његов духовни, верски и политички идентитет уобличен.</s><s>Овде се прво уздигао ка државотворности, створио културне вредности националног и свеопштег значаја и дао свету вечну Књигу над књигама.</s>
<s>Након што су силом изгнани из своје земље, људи су чували своју веру кроз Расејање и никада нису престајали да се моле и надају повратку у њу и обнови политичке слободе у њој.</s>
<s>Потакнути историјским и традиционалним постигнућима, Јевреји су тежили у свакој генерацији да се населе у својој древној отаџбини.</s><s>У скоријим декадама вратили су се масовно.</s><s>Пионири, храбри повратници и браниоци, учинили су да пустиња процвета, оживели хебрејски језик, изградили села и градове и створили напредно друштво које контролише сопствену економију и културу, воли мир, али зна како да се одбрани, доноси благодати прогреса свим становницима земље и тежи ка независној држави.</s>
<s>Године 5657. (1897.), на позив духовног оца Јеврејске Државе, Теодора Херцла, Први Ционистички Конгрес се састао и истакао да право јеврејског народа на национално васкрснуће у својој земљи.</s>
<s>Право је признато Балфуровом Декларацијом од 2. новембра 1917. и оснажено Мандатом Лиге народа који је, тачније, потврдио историјску повезаност између јеврејског народа и Ерец Израела и права да јеврејски народ поново изгради свој Национални Дом.</s>
<s>Катастрофа која је недавно потресла јеврејски народ — холокауст — је била још један јасни показатељ нужност решавања проблема бескућништва поновним оснивањем Ерец Израела, Јеврејске Државе, који ће отворити широм врата домовине сваком Јеврејину и осигурати сваком припаднику јеврејског народа пун статус привилегованог члана заједнице нација.</s>
<s>Преживели нацистичког холокауста у Европи, као и Јевреји из других крајева света, наставили су да мигрирају ка Ерец Израелу, неометени тешкоћама, оградама и опасностима, и никада нису престајали да истичу своје право на живот достојанства, слободе и искреног рада у својој националној отаџбини.</s>
<s>У -{II}- светском рату, јеврејска заједница ове земље је дала сав свој расположиви допринос борби слободољубивих и мирољубивих нација против снага нацистичког зла и, крвљу њених војника и њеним ратним напором, изборила право да буде међу људима који су основали Уједињене нације.</s>
<s>29. новембра 1947.</s><s>Генерална скупштина Уједињених нација је прихватила резолуцију којом се позива на оснивање Јеврејске државе у Ерец Израелу; Генерална Скупштина је позвала становнике Ерец Израела да учине све што је потребно да се та резолуција имплементира.</s><s>Ово признање Уједињених Нација у вези са правом јеврејског народа за оснивањем своје Државе је неопозиво.</s>
<s>Ово право је природно право јеврејског народа да буде господар сопствене судбине, као и све друге нације, у својој сувереној Држави.</s>
<s>Стога чланови и представници Јевреја Палестине и Ционистичког покрета су се састали овде, на дан престанка Британског Мандата над Ерец Израелом и, снагом нашег природног и историјског права и на основу снаге резолуције Генералне скупштине Уједињених Нација, ОВИМ ПРОГЛАШАВАЈУ ОСНИВАЊЕ ЈЕВРЕЈСКЕ ДРЖАВЕ У ЕРЕЦ ИЗРАЕЛУ, ДА ОД САДА БУДЕ ЗНАНА ПОД ИМЕНОМ ДРЖАВА ИЗРАЕЛ.</s>
<s>МИ ОГЛАШАВАМО да ће, са почетком од тренутка престанка Мандата, од вечерас, вечери Шабата, 6. Ијара 5708. (15. маја 1948.), све до постављења изабраних, редовних власти Државе у складу са Уставом који ће донети Уставотворна Скупштина не касније од 1. октобра 1948., Народно Веће представљати Привремено Веће Државе, а њен извршни орган, Народна Управа, ће бити Привремена Влада Јеврејске Државе, од сада зване „Држава Израел”.</s>
<s>ДРЖАВА ИЗРАЕЛ ће бити отворена за јеврејску имиграцију и Окупљање Изгнаних; биће заснована на слободи, праву и миру као што су предвидели пророци Израела; бринуће се о потпуној једнакости социјалних и политичких права свих њених грађана без обзира на веру, расу или пол; гарантоваће слободу вероисповести , савести, језика, образовања и културе; чуваће Света Места свих религија; и биће верна принципима Повеље Уједињених мација.</s>
<s>ДРЖАВА ИЗРАЕЛ је спремна да сарађује са агенцијама и представницима Уједињених Нација у спровођењу резолуције Генералне Скупштине од 29. новембра 1947. и спровешће све потребне мере да оствари економску унију целог Ерец Израела.</s>
<s>АПЕЛУЈЕМО на Уједињене Нације да помогну јеврејском народу у изградњи Државе и да приме Државу Израел у савез нација.</s>
<s>АПЕЛУЈЕМО – у тренутку напада упереног против нас већ месецима – на арапске становнике Државе Израел да сачувају мир и учествују у изградњи Државе на основи пуног и једнаког држављанства и будућег суучествовања у привременим и сталним институцијама.</s>
<s>ПРУЖАМО руку свим суседним државама и њиховим народима и нудимо мир и добросуседство и апелујемо на њих да створе везе сарадње и међусобне помоћи са сувереним јеврејским народом настањеним у сопственој земљи.</s><s>Држава Израел је спремна да учини све што је у њеној моћи у корист заједничког напора ка напретку целог Блиског Истока.</s>
<s>'''АПЕЛУЈЕМО на јеврејски народ широм Дијаспоре да се окупи око Јевреја Ерец Израела у задацима имиграције и изградње и да стану уз њих у великој борби за остварење вековног сна – васкрснућа Израела.</s>
<s>ИМАЈУЋИ ВЕРУ У СНАГУ ИЗРАЕЛА, СТАВЉАМО СВОЈЕ ПОТПИСЕ НА ОВАЈ ПРОГЛАС НА СЕДНИЦИ ПРИВРЕМЕНОГ ВЕЋА ДРЖАВЕ, НА ТЛУ ОТАЏБИНЕ, У ГРАДУ ТЕЛ-АВИВУ, НА ВЕЧЕ ШАБАТА, 5 ДАНА ИЈАРА 5708. (14.</s><s>МАЈА 1948.)</s>
<s>Давид Бен-Гурион, Данијел Аустер, Мордехај Бентов, Јицхак Бен Цви, Елијаху Берлињ, Фриц Бернштајн, Раби Волф Голд, Меир Грабовски, Јицхак Груенбаум, Др. Абрахам Грановски, Елијаху Добкин, Меир Вилнер-Ковнер, Церах Варафтиг, Херцл Варди, Рахел Коен, Раби Каламан Кахана, Саадиа Кобаши, Раби Јицхак Меир Левин, Меир Давид Ловенштајн, Цви Лурија, Голда Миерсон, Нахум Нир, Цви Сегал, Раби Јехуда Лајб Хакоен Фишман, Давид Цви Пинкас, Аарон Цислинг, Моше Колодни, Елеизер Каплан, Абрахам Кацнелсон, Феликс Росенблут, Давид Ремез, Берл Репетур, Мордехај Шатнер, Бен Цион Штернберг, Бекхор Шитрит, Моше Шапира, Моше Шерток.</s>
<s>Извор
Службени лист Државе Израел, бр. 1 од 5. ијара 5708. (14. маја 1948.)</s>
<s>Напомене</s>
<s>Ова декларација је донета увече, односно у 16:00 часова 14. маја, јер према јеврејском рачунању дан почиње заласком сунца, а не у поноћ.</s><s>Овај систем се још примењује и у православној цркви где заласком сунца почиње богослужбени дан (те је тако вечерња служба прва служба у новом дану)</s>
<s>Декларације
Израел</s>
|
1355 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B8%D0%BA%D0%BB%D1%83%D1%81%20%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B0%20%D0%BE%20%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D1%83%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D1%83 | Циклус песама о Марку Краљевићу | <s>Орање Марка Краљевића
Марко пије уз рамазан вино
Марко Краљевић и Љутица Богдан
Лов Марков са Турцима
Марко Краљевић и Ђемо Брђанин
Марко Краљевић и 12 Арапа
Марко Краљевић и Мина од Костура
Марко Краљевић и Муса Кесеџија
Марко Краљевић и орао
Марко Краљевић укида свадбарину
Смрт Краљевића Марка
Турци у Марка на слави
Женидба Поповић Стојана
Марко познаје очину сабљу
Марко Краљевић и бег Костадин
Марко Краљевић и вила</s>
<s>Српске епске народне песме</s>
|
1356 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9E%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%20%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%B0%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0 | Орање Марка Краљевића | <s>Вино пије Краљевићу Марко
са старицом Јевросимом мајком,
а кад су се напојили вина,
мајка Марку стаде бесједити:
„О мој синко, Краљевићу Марко,
остави се, синко, четовања,
јер зло добра донијети неће,
а старој се досадило мајци
све перући крваве хаљине;
већ ти узми рало и волове,
пак ти ори брда и долине,
те сиј, синко, шеницу бјелицу,
те ти храни и мене и себе”.</s><s>То је Марко послушао мајку:
он узима рало и волове,
ал' не оре брда и долине,
већ он оре цареве друмове.</s><s>Отуд иду Турци јањичари,
они носе три товара блага,
па говоре Краљевићу Марку:
„Море Марко, не ори друмова!”
„Море Турци, не газ'те орања!”
„Море Марко, не ори друмова!”
„Море Турци, не газ'те орања!”
А када се Марку досадило,
диже Марко рало и волове,
те он поби Турке јањичаре,
пак узима три товара блага,
однесе их својој старој мајци:
„То сам тебе данас изорао”.</s>
<s>Извор
Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц.</s><s>Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст.</s><s>Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 107-108.</s>
<s>Српске епске народне песме
Иван Филиповић: Краљевић Марко у народним пјесмама
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
|
1357 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D1%83%D0%B7%20%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BD%20%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%BE | Марко пије уз рамазан вино | <s>Цар Сулејман јасак учинио:
Да с' не пије уз рамазан вино,
Да с' не носе зелене доламе,
Да с' не пашу сабље оковане,
Да с' не игра колом уз кадуне;
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино,
Још нагони оџе и аџије,
Да и они с њиме пију вино
Иду Турци цару на парницу:
"Цар Сулејман, и отац и мајко!</s><s>"Нијеси ли јасак учинио,
"Да с' не пије уз рамазан вино,
"Да с' не носе зелене доламе,
"Да с' не пашу сабље оковане,
"Да с' не игра колом уз кадуне;
"Марко игра колом уз кадуне,
"Марко паше сабљу оковану,
"Марко носи зелену доламу,
"Марко пије уз рамазан вино;
"Па му просто, да сам пије вино,
"Већ нагони оџе и аџије,
"Да и они с њиме пију вино."
Кад је царе разумео речи,
Он пошиље два своја чауша:
"Отидите, два чауша млада,
"Пак кажите Краљевићу Марку
"Да га царе на диван зазива."
Отидоше два чауша млада.</s><s>Кад дођоше Краљевићу Марку,
Али Марко под шатором пије,
Пред њим купа од дванаест ока;
Беседе му два чауша млада:
"Да чујеш ли, Краљевићу Марко!</s><s>"Тебе царе на диван зазива,
"Да ти идеш цару на дивана. "
Расрди се Краљевићу Марко,
Пак довати ону купу с вином,
Па удара царева чауша,
Прште купа а прште и глава,
И проли се и крвца и вино.</s><s>Оде Марко цару на дивана,
Седе цару до десна колена,
Самур-калпак на очи намиче,
А буздован уза се привлачи,
Бритку сабљу на крило намиче;
Беседи му царе Сулејмане:
"Мој посинко, Краљевићу Марко!</s><s>"Та ја јесам јасак учинио,
"Да с' не пије уз рамазан вино,
"Да с' не носе зелене доламе,
"Да с' не пашу сабље оковане,
"Да с' не игра колом уз кадуне;
"Добри људи о злу говорише,
"На једнога Марка потворише,
"Да ти играш колом уз кадуне,
"Да ти пашеш сабљу оковану,
"Да ти носиш зелену доламу,
"Да ти пијеш уз рамазан вино,
"Још нагониш оџе и аџије,
"Да и они с тобом пију вино.</s><s>"За што калпак на очи намичеш?</s><s>"Што л' буздован уза се привлачиш?</s><s>"Што ли сабљу на крило намичеш?"
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Поочиме, султан Сулејмане!</s><s>"Ако пијем уз рамазан вино,
"Ако пијем, вера ми доноси;
"Ак' нагоним оџе и аџије,
"Не може ми та образ поднети,
"Да ја пијем, они да гледају,
"Нек не иду мени у меану;
"Ако л' носим зелену доламу,
"Млад сам јунак и доликује ми;
"Ако л' пашем сабљу оковану,
"Ја сам сабљу за благо купио;
"Ако играм колом уз кадуне,
"Ја се, царе, нисам оженио,
"И ти с', царе, био неожењен;
"Ако калпак на очи намичем,
"Чело гори с' царем се говори,
"Што буздован уза се привлачим,
"И што сабљу на крило намичем,
"Ја се бојим, да не буде кавге,
"Ако би се заметнула кавга,
"Тешко оном, тко ј' најближе Марка!"
Гледи царе на четири стране,
Не има ли тко ближе до Марка:
Ал' код Марка нигди никог нема,
Већ најближе царе Сулејмане;
Цар с' одмиче, Марко се примиче,
Док дотера цара до дувара;
Цар се маша руком у џепове,
Он извади стотину дуката,
Па и даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко те се напиј вина."</s>
<s>Извор</s>
<s>Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц.</s><s>Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст.</s><s>Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 96-97.</s>
<s>Иван Филиповић: Краљевић Марко у народним пјесмама
Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
|
1358 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D0%B8%20%D0%89%D1%83%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B0%20%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%B4%D0%B0%D0%BD | Марко Краљевић и Љутица Богдан | <s>Марко Краљевић и Љутица Богдан</s>
<s>Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.</s><s>Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њему од Прилипа Марко:
"Прођ' се, Реља, грозна винограда;
"Да ти знадеш, чиј су виногради,
"Далеко би коња обгонио:
"Виноград је Љутице Богдана.</s><s>"Ја сам једном овуда прошао
"И ломио грозна винограда,
"Припази ме Љутица Богдане
"На кобили танкој бедевији;
"Ја не смједох шчекати Богдана,
"Већ побјегох уз кршно приморје;
"Поћера ме Љутица Богдане
"На његовој танкој бедевији:
"Да ми не би Шарца од мејдана,
"Доиста ме уватити шћаше;
"Већ ми Шарац стаде одмицати,
"А кобила поче остајати;
Кад то виђе Љутица Богдане,
"Он потеже тешку топузину,
"Пушћа за мном уз кршно приморје,
"Довати ме по свилену пасу,
"Побратиме, сапом од топуза,
"Шћера мене за уши Шарину,
"Једва му се у седло повратих
"И утекох уз кршно приморје.</s><s>"Има од тад' седам годиница,
"Већ овуда нијесам прошао."
Истом они у бесједи бјеху,
Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три Српске војводе,
Ал' ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!</s><s>Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Рељи и Милошу:
"Чујете ли, до два побратима!</s><s>"Ето нама Љутице Богдана,
"Сва три ћемо изгубити главе,
"Већ ходите, да ми побјегнемо."
Ал' говори Милош од Поцерја:
"Побратиме, Краљевићу Марко!</s><s>"Данас мисле и говоре људи,
"Да три боља не има јунака
"Од нас ове три Српске војводе;
"Боље нам је сва три погинути,
"Нег' срамотно данас побјегнути."
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
"Чујете ли, до два побратима!</s><s>"А ви ход'те, да их дијелимо:
"Ил' волите на сама Богдана,
"Ил' његових дванаест војвода?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.</s><s>У то доба и Богдан допаде.</s><s>Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с' окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал' ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.</s><s>Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат', куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Ђе су с' један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур:калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.</s><s>Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.</s><s>Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
"Ходи, Марко, да се помиримо:
"Пусти мене дванаест војвода,
"Да ти пустим Рељу и Милоша."
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.</s><s>Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
"С Богом остај, Љутица Богдане!</s><s>"Да с' у здрављу опет састанемо
"И црвена вина напијемо!"
Вели њему Љутица Богдане:
"С Богом пош'о, Краљевићу Марко!</s><s>"Већ те моје очи не виђеле!</s><s>"Како си ме данас препануо,
"Никада те пожељети нећу."
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.</s>
<s>Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
|
1359 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9B%D0%BE%D0%B2%20%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%B2%20%D1%81%20%D0%A2%D1%83%D1%80%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0 | Лов Марков с Турцима | <s>Лов ловио Мурате везире,
лов ловио по гори зеленој
са својијех дванаест делија
и с трин'естим Краљевићем Марком;
лов ловили три бијела дана,
и не могли ништа уловити;
намјера их нанијела била
на зелено у гори језеро,
по ком плове утве златокриле.</s><s>Пусти везир својега сокола
да ухвати утву златокрилу,
она му се не да ни гледати,
већ се диже небу под облаке;
соко, паде на јелу зелену.</s><s>Тад говори Краљевићу Марко:
„Је ли тестир, Мурате везире,
да ја пустим мојега сокола
да ухвати утву златокрилу?"
Вели њему Мурате везире:
„Јесте тестир, зашто није, Марко!"
Пусти Марко својега сокола,
он одлеће небу под облаке,
и ухвати утву златокрилу,
пак с њом паде под зелену јелу.</s><s>Кад то соко угледа везирев,
врло му се тешко учинило,
а наваду лошу научио:
отимати ловак од другога;
залеће се к Маркову соколу
да му отме утву златокрилу;
али Марков соко јогуница,
као што је и његов господар:
он не даде утве златокриле,
већ сокола шчепа везирева,
па му просу оно сиво перје.</s><s>Кад то виђе Мурате везире,
врло му се жао учинило,
пак он узе Маркова сокола,
те га уд'ри о јелу зелену
и преби му оно десно крило,
па обрну кроз гору зелену
са својијех дванаест делија.</s><s>Стаде писка Маркова сокола
као љуте у камену гује;
Марко узе својега сокола,
пак му стаде завијати крило
и с љутитим гласом говорити:
„Тешко мене и тебе, соколе,
лов ловећи с Турци без Србаља,
лов ловећи, криво дијелећи!"
Кад соколу он завио крило,
тада скочи Шарцу на рамена,
пак поћера преко горе чарне.</s><s>Шарац иде као горска вила,
брзо иде, далеко одмиче,
одмах бише накрај горе чарне,
и угл'аше у пољу везира
с његовијех дванаест делија.</s><s>Обазре се Мурате везире,
па кад виђе Краљевића Марка,
он говори својим делијама:
„Ђецо моја, дванаест делија,
видите ли онај прамен магле,
прамен магле испод горе чарне?</s><s>У магли је Краљевићу Марко,
гле како је наљутио Шарца!</s><s>Нека бог зна, добра бити неће".</s><s>У том стиже Краљевићу Марко,
пак потрже сабљу од бедрице,
и окупи Мурата везира:
побјегоше по пољу делије
као врапци од копца по трњу;
стиже Марко Мурата везира
и русу му одсијече главу;
а од младих дванаест делија
он начини двадест и четири.</s><s>Стаде Марко мисли размишљати:
ил' ће ићи цару у Једрене,
ил' у Прилип свом бијелу двору;
све мислио, пак је говорио:
„Боље ићи цару у Једрене,
да му кажем шта сам учинио,
него да ме Турци њему туже".</s><s>Када Марко у Једрене дође
и на диван пред цара изиђе,
очи му се бјеху узмутиле
ко у гладна у гори курјака:
кад погледа, канда муња сине.</s><s>Пита њега царе господине:
„Мој посинко, Краљевићу Марко,
што си ми се тако ражљутио?</s><s>Да ти није нестануло блага?"
Стаде Марко цару казивати;
све му каза каконо је било.</s><s>Кад је царе саслушао Марка,
тад се царе гротом насмијао,
пак је Марку био бесједио:
„Бе аферим, мој посинко Марко!</s><s>Да нијеси тако учинио,
ја те не бих више сином звао:
свако Туре може везир бити,
а јунака нема као Марко".</s><s>Пак се маши у џепе свилене
и извади хиљаду дуката,
те их даје Краљевићу Марку:
„Нај то тебе, мој посинко Марко,
пак ти иди те се напиј вина".</s><s>Марко узе хиљаду дуката
и отиде с царева дивана;
ал' цар Марку дукате не даје
да он иде пити рујно вино,
већ да му се скине са очију;
јер се Марко врло ражљутио.</s>
<s>Извор</s>
<s>Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц.</s><s>Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст.</s><s>Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 97-98.</s>
<s>Иван Филиповић: Краљевић Марко у народним пјесмама
Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
<s>en:Marko and the Turks</s>
|
1360 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D0%B8%20%D0%82%D0%B5%D0%BC%D0%BE%20%D0%91%D1%80%D1%92%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD | Марко Краљевић и Ђемо Брђанин | <s>Славу слави Краљевићу Марко,
славу слави светога Ђорђија.</s><s>У Марка су млоге узванице:
двјеста попа, триста калуђера,
и дванаест српскијех владика,
и четири старе патријаре,
од осталих ни броја не има.</s><s>Свему доста пива и јестива;
ал' говори стари калуђере:
„Хвала тебе, Краљевићу Марко!</s><s>Свега имаш у бијелу двору,
још да имаш рибе од Орида!"
Мучно бјеше Краљевићу Марку,
па дозива слугу Богосава,
додаје му чашу и матару:
„Точи вино, Богосаве слуго!</s><s>Редом чаше око совре даји,
немој кога прескочити, слуго!"
Па он оде низ бијелу кулу,
те опрема Шарца од мејдана.</s><s>За њим стара пристанула мајка,
па је Марку тихо бесједила:
„Ја мој синко, Краљевићу Марко,
немој носит ништа од оружја,
ти се јеси крви научио,
учинићеш крвцу о празнику".</s><s>Нуто Марку велике невоље!</s><s>Мучно му је ићи без оружја,
а још горе не послушат мајке:
не шће узет ништа од оружја,
већ посједе Шарца од мејдана,
окрену га низ поље зелено,
оде право бијелу Ориду.</s><s>Кад је био води на ћуприју,
ал' ето ти једнога јунака,
на дорату ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке;
божју помоћ називаше Марку,
лијепо му Марко прихватио.</s><s>Вели јунак од Прилипа Марку:
„Ој, бога ти, незнана делијо,
нијеси ли отуд од Прилипа,
од оџака Краљевића Марка?</s><s>Је ли Марко код бијела двора?</s><s>Има л' Марко доста узавница?"
'Вели њему Краљевићу Марко:
„Ој, бога ти, незнани јуначе,
ја сам јутрос од Прилипа бела,
код двора је Краљевићу Марко,
слави Марко свога светитеља;
има Марко доста узавница".</s><s>Вели њему незнан добар јунак:
,,Нека има, незнана делијо;
ако бог да и срећа јуначка,
совра ће му у крв огрезнути,
бога ми ћу њега објесити
баш о вратим' бијела Прилипа;
давно ми је брата погубио,
погубио Мусу Кесеџију".</s><s>Па окрену коња доратаста,
оста јадан Марко гледајући.</s><s>Свакојако мисли и премишља:
да би му се казивао Марко,
хоће њега Туре погубити,
јер не има ништа од оружја;
да га пусти бијелу Прилипу,
хоће исјећ млоге узавнице
а тражећи по оџаку Марка.</s><s>Све мислио, на једно смислио,
па он викну из грла бијела:
„Куд ћеш тамо, Ђемо Брђанине?</s><s>Ево, море, Краљевића Марка!"
Поврати се Ђемо Брђанине.</s><s>Поузда се Краљевићу Марко
да ће утећ на своме Шарину,
па побјеже пољем широкијем,
за њиме се Ђемо натурио.</s><s>Брз је Шарац, утећи му шћаше,
ал' потеже Ђемо топузину,
па заљуља покрај себе њоме,
јадна Марка међу плећи живе,
паде Марко у зелену траву.</s><s>Марко паде, а Ђемо допаде,
свеза Марку наопако руке,
па извади синџир из егбета,
окова га све у гвожђе љуто:
а на ноге двоје букагије,
а на руке двоје белензуке,
а на грло синџир, гвожђе тешко;
на посједе његова Шарина,
а дората води у поводу,
привезао Марка за дората,
оде право бијелу Ориду,
под Оридом вјешала огради
да објеси Краљевића Марка.</s><s>Моли му се господа хришћанска:
„Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три товара блага".</s><s>Узе Ђемо три товара блага,
води Марка граду Вучитрну,
па под градом вјешала огради,
хоће Ђемо да објеси Марка.</s><s>Моли му се господа хришћанска:
,,Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три товара блага".</s><s>Узе Ђемо три товара блага,
гони Марка бијелу Звечану,
и ту Ђемо вјешала огради
да објеси Краљевића Марка.</s><s>Моли му се господа звечанска:
,,Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три-товара блага".</s><s>Узе Ђемо три товара блага.</s><s>Отале се Ђемо подигао
кроз некакву Јањину планину.</s><s>Тешко Ђемо ожедњео бјеше,
дели-Марку тихо говораше:
„Знаш ли, Марко, воде ја механе?</s><s>Тешко ме је освојила жеђа".</s><s>Вели њему Краљевићу Марко:
„Тако, Ђемо, не раде јунаци,
већ закољу коња ја сокола,
напију се крви од гроца".</s><s>Вели њему Ђемо Брђанине:
Нит' ћу заклат коња ни сокола,
већ ћу заклат тебе Краљевића,
па се напит крви од гроца".</s><s>Па потеже сабљу оковану
да закоље Краљевића Марка,
Вели њему Краљевићу Марко:
„Има, Ђемо, бијела механа
и проклета крчмарица Јања,
сад ће ми се осветити Јања:
доста сам јој вина потрошио,
а нијесам дао ни динара".</s><s>То је Ђемо једва дочекао.</s><s>У то доба пали пред механу,
а испаде крчмарица Јања.</s><s>Кад сагледа крчмарица Јања.</s><s>Кад сагледа савезана Марка,
Марко на њу очим' преваљује,
насмеја се крчмарица Јања:
,,Бе аферим, јунак од јунака!</s><s>Боже мили, на свему ти хвала,
кад ја виђех савезана Марка!</s><s>Појићу те, Брђанине Ђемо,
без бијеле паре и динара,
баш ак'хоћеш три бијела дана".</s><s>Па под Ђемом коња ухватила,
одведе га у механу билу,
донесе му вина и ракије.</s><s>Пије вино Брђанине Ђемо,
а наздравља Краљевићу Марку,
наздравља му, али му не даје.</s><s>Кад се Ђемо накитио вина,
донесе му крчмарица Јања
рујна вина од седам година,
меће у њег биље свакојако.</s><s>Паде Ђемо главом без узглавља,
скочи Јања на ноге лагане,
на свом побру гвожђе отвараше,
а на Ђема Марко удараше.</s><s>Кад удари синџир, гвожђе тешко,
па засједе пити рујно вино,
удари га чизмом и мамузом:
„Устан', Ђемо, да пијемо вино!"
Кад погледа Ђемо Брђанине
више себе Марка Краљевића,
а на врату синџир, гвожђе тешко,
скочи Ђемо на ноге лагане;
синџир гвожђе земљи притезаше,
он потеже рукам и ногама,
попуцују руке из рамена,
попуцују ноге из кољена;
ал' се тврдо гвожђе ухватило.</s><s>Сједе Ђемо на земљицу црну,
Марко сједе пити мрко вино,
а наздравља Ђему Брђанину,
наздравља му, али му не даје.</s><s>Кад се Марко накитио вина,
онда Шарца свеза за дората,
а за Шарца Ђема Брђанина,
па усједе Ђемова дората,
оде право граду Вучитрну.</s><s>Изилази господа хришћанска:
,,Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".</s><s>Марко њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину,
па он оде бијелу Звечану.</s><s>Ту господа српска излазила:
„Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".</s><s>Марко њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину.</s><s>Оде Марко бијелу Ориду.</s><s>Ту излази господа хришћанска:
,,Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".</s><s>Марко неће да узима блага,
већ он њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину.</s><s>Код Орида начини вјешала,
и објеси Ђема Брђанина;
па он узе рибе од Орида,
оде право бијелу Прилипу,
те он слави свога светитеља.</s>
<s>Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц.</s><s>Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст.</s><s>Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 92-95.</s>
<s>Иван Филиповић: Краљевић Марко у народним пјесмама
Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу
en:Marko Kraljević and Djemo the Mountaineer</s>
|
1361 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D0%B8%2012%20%D0%90%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%B0 | Марко Краљевић и 12 Арапа | <s>Шатор пење Краљевићу Марко
на арапској покрајини љутој,
под шатором седе пити вино.</s><s>Јоште Марко чаше не попио,
ал' допаде робиња девојка
под шатора Краљевића Марка.</s><s>Стаде Марка богом братимити:
„Богом брате, Краљевићу Марко,
вишњим богом и светим Јованом!</s><s>Опрости ме данас од Арапа!</s><s>У троје сам допадала руке,
ево данас, брате, у четврте,
међ' дванаест браће Арапчади;
не држе ме ко се држи робље
већ ме бију троструком канцијом,
Нагоне ме, да им лице љубим,
Не могу и јадна ни гледати,
А камо ли, да им лице љубим".</s><s>А Марко је прихвати за руку,
посади је до десна колена,
огрте је коластом аздијом,
а у руке даде чашу вина:
„На, девојко, те се напиј вина,
данас те је огрејало сунце,
кад си дошла к мене под шатора".</s><s>Тек девојка чашу прихватила,
и приниче да с' напије вина,
ал' допаде дванаест арапа,
на дванаест ата арапскије.</s><s>Сташе Марка називати курвом:
„Курво једна, Краљевићу Марко!</s><s>Ти ли поста други цар на земљи,
да отимљеш робље од Арапа?"
А смеје се Краљевићу Марко:
„Ид'т' одатле, децо Арапчади,
да ја о вас не огрешим душе!"
Ал' срдити дванаест Арапа,
свих дванаест сабље потргоше,
те над Марком шатор оборише;
на шатору исекли конопце,
паде шатор на сокола Марка
и на његов крсташ алај-барјак
и на Шарца, коња великога.</s><s>Када виде Краљевићу Марко
оборена свилена шатора,
плану Марко као ватра жива,
пак он скочи на ноге лагане,
дохвати се Шарца великога,
за се баци богом посестриму;
три пута је опаса појасом,
а четвртом од сабље кајасом;
пак потеже сабљу оковану,
те потера дванаест Арапа;
не сече их по грлу бијелу,
већ их сече по свилену пасу;
од једнога двојица падају,
од дванаест Марко начинио,
од дванаест двадест и четири.</s><s>Пак се ману преко поља равна
кано звезда преко ведра неба,
оде право ка Прилипу граду,
ка својему двору бијеломе,
пак дозивље Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја стара мајко,
моја мајко, моја слатка рано,
ево мати, богом посестриме,
хран' је, мајко, мене каконо си,
удоми је кано чедо своје,
да би', мајко, стекли пријатеље".</s><s>Хранила је Јевросима стара,
хранила је и удомила је
у Рудника, града бијелога,
у велику кућу Диздарића,
међу милих девет братенаца.</s><s>Отуд Марко стече пријатеље;
одлазио често посестрими
као својој сестрици рођеној,
и често се вина напијао.</s>
<s>Извор</s>
<s>Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц.</s><s>Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст.</s><s>Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 86.</s>
<s>Иван Филиповић: Краљевић Марко у народним пјесмама
Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
|
1362 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D0%B8%20%D0%9C%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%BE%D0%B4%20%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0 | Марко Краљевић и Мина од Костура | <s>Сједе Марко с мајком вечерати
сува хлеба и црвена вина;
али Марку три књиге дођоше:
једна књига од Стамбола града;
од онога цара Појазета;
друга књига од Будима града,
од онога краља будимскога;
трећа књига од Сибиња града,
од војводе Сибињанин-Јанка.</s><s>Која књига од Стамбола града,
цар га у њој на војску позива,
на арапску љуту покрајину;
која књига од Будима града,
краљ га у њој у сватове зове,
у сватове на кумство вјенчано,
да га вјенча с госпођом краљицом;
која књига од Сибиња града,
Јанко у њој на кумство зазива,
да му крсти два нејака сина.</s><s>Марко пита своју стару мајку:
„Сјетуј мене, моја стара мајко,
куда ми је сад ићи најпрече:
ил' ћу ићи на цареву војску,
ил' ћу ићи краљу у сватове,
да га венчам с госпођом краљицом;
ил' ћу ићи Сибињанин-Јанку,
да му крстим два нејака сина?"
Вели мајка Краљевићу Марку:
„Ој мој синко, Краљевићу Марко,
у свате се иде на весеље,
на кумство се иде по закону,
на војску се иде од невоље:
иди, синко, на цареву војску;
и бог ће нам, синко, опростити,
а Турци нам неће разумети".</s><s>То је Марко послушао мајку,
па се спреми на цареву војску,
с собом води слугу Голубана;
на походу мајци наручује:
,,Чу ли мене, моја стара мајко!</s><s>Граду врата рано затварајте,
а ујутро доцкан отварајте,
јера сам ти, мајко, у завади
с проклетијем Мином од Костура,
па се бојим, моја стара мајко,
да ми б'јеле не похара дворе".</s><s>Оде Марко на цареву војску
са својијем слугом Голубаном.</s><s>Кад су били на трећем конаку,
сједе Марко вечер' вечерати,
Голубан му рујно вино служи:
узе чашу Краљевићу Марко,
чашу узе, у сан се занесе,
и испусти чашу на трпезу,
чаша паде, вино се не просу,
Буди њега слуга Голубане:
„Господару, Краљевићу Марко,
и досад си на војску ишао,
ал' нијеси тако дријемао,
ни из руке чашу испуштао!''
А Марко се трже иза санка,
па говори слуги Голубану:
,,Голубане, моја вјерна слуго,
мало тренух, чудан санак усних,
чудан санак а у чудан часак,
ђе се прамен магле запођеде
од Костура, града бијелога,
пак се сави около Прилипа,
у тој магли Мина од Костура,
он похара моје б'јеле дворе,
све похара и огњем попали,
стару мајку с коњма прегазио,
зароби ми моју вјерну љубу,
одведе ми коње из арова,
и однесе из ризнице благо".</s><s>Вели њему слуга Голубане:
„А не бој се, Краљевићу Марко!</s><s>Добар јунак добар сан уснио:
сан је лажа, а бог је истина".</s><s>Кад дођоше граду Цариграду,
диже царе силовиту војску,
отидоше преко мора сињег
на арапску љуту покрајину,
те узимљу по мору градове,
четрдесет и четири града.</s><s>Кад дођоше под Кара-Окана,
Окан бише три године дана,"
Окан бише, узет не могоше;.</s><s>Марко с'јече арапске јунаке,
па све главе пред цара износи,
а цар Марку бакшише поклања.</s><s>То Турцима врло мучно било,
па говоре цару честитоме:
„Господине царе Појазете,
Марко није јунак николико,
веће мртве одсијеца главе
и пред тебе на бакшиш доноси".</s><s>То зачуо Краљевићу Марко,
па се моли цару честитоме:
"Господине, царе поочиме,
мене јесте сутра крсно име,
крсно име лијеп данак Ђурђев;
већ ме пусти, царе поочиме,
да прославим моје крсно име
по закону и по обичају;
и дај мене побра Алил-агу,
да се с миром понапијем вина",
Од ина се цару не могаше,
веће посла Краљевића Марка
да он слави своје крсно име,
и даде му побра Алил-агу.</s><s>Оде Марко у гору зелену
подалеко од војске цареве,
па разапе бијела шатора,
под њим сједе пити мрко вино
са својијем побром Алил-агом.</s><s>Кад ујутру јутро освануло,
одмах позна стража од Арапа
да у војсци не имаде Марка,
па повика стража од Арапа:
„Сад навали, љута Арапијо!</s><s>Нема оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".</s><s>Тад навали љута Арапија,
оде цару триест хиљад' војске.</s><s>Онда царе Марку књигу пише:
„Брже ходи, мој посинко Марко!</s><s>Пропаде ми триест хиљад' војске"
Али Марко цару одговара:
,,Када брже, царе поочиме!</s><s>Још се нисам вина напојио,
а камоли у славу устао!"
Кад је друго јутро освануло,
опет виче стража од Арапа:
„Навалите, љута Арапијо!</s><s>Нема оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".</s><s>А Арапи јуриш учинише,
оде цару шесет хиљад' војске.</s><s>Опет царе Марку књигу пише:
„Ходи брже, мој посинко Марко!</s><s>Пропаде ми шесет хиљад' војске".</s><s>Али Марко цару одговара:
,,Чекај мало, царе поочиме!</s><s>Још се нисам добро почастио
с кумовима и с пријатељима".</s><s>Кад је треће јутро освануло,
опет виче стража од Арапа:
„Навалите, љута Арапијо!</s><s>Нема оног доброга јунака
на шарену коњу великоме".</s><s>А Арапи јуриш учинише,
оде цару сто хиљада војске.</s><s>Онда царе Марку књигу пише:
„Брже да си, мој посинко Марко!</s><s>Брже да си, мој побогу синко!</s><s>Арапи ми шатор оборише".</s><s>Онда Марко усједе на Шарца,
пак он оде у цареву војску.</s><s>Кад ујутру бијел дан освану,
и двије се ударише војске,
опази га стража од Арапа,
пак повика из грла бијела:
„Сад уступи, љута Арапијо!</s><s>Ето оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".</s><s>Онда Марко уд'ри међ' Арапе,
на три стране војску рашћерао:
једну војску сабљом исјекао,
другу војску Шарцем погазио,
трећу војску пред цара догнао;
ал' се Марко љуто изранио:
седамдесет рана допануо,
седамдесет рана од Арапа;
пак он цару паде преко крила;
пита њега царе господине:
„Мој посинко, Краљевићу Марко,
јесу ли ти ране од самрти?</s><s>Можеш ли ми, синко, пребољети,
да ти тражим мелем и хећиме?"
Вели њему Краљевићу Марко:
„Господине царе поочиме,
нијесу ми ране од самрти,
чини ми се могу пребољети".</s><s>Цар се маши руком у џепове,
те му даје хиљаду дуката
да он иде грдне ране видат,
за њим посла двије вјерне слуге
да гледају да не умре Марко;
али Марко не тражи хећима,
већ он иде из крчме у крчму,
те он тражи ђе је боље вино.</s><s>Тек се Марко вина понапио,
и грдне му ране зарастоше,
али њему ситна књига дође
да су њему двори похарани,
похарани, огњем попаљени,
стара мајка с коњма прегажена,
вјерна му је љуба заробљена.</s><s>Тад протужи Краљевићу Марко
уз кољено цару поочиму:
„Господине, царе поочиме,
Б'јели су ми двори похарани,
вјерна ми је љуба заробљена,
стара мајка с коњма прегажена,
из ризнице однесено благо,
однио га Мина од Костура".</s><s>Њега тјеши царе господине:
„Не бој ми се, мој посинко Марко!</s><s>Ако су ти двори изгорели,
љепше ћу ти дворе начинити
поред мојих' кo и моји што су;
ако ти је благо однесено,
да т' учиним агом харачлинским,
пак ћеш више блага сакупити;
ако ти је љуба одведена,
бољом ћу те љубом оженити".</s><s>Ал' говори Краљевићу Марко:
„Фала тебе, царе поочиме!</s><s>Кад ти станеш мене дворе градит,
мене хоће сиротиња клети:
„Гле крвника Краљевића Марка!</s><s>Они су му двори изгорели,
а ови му пусти останули!"
Да м' учиниш агом харачлинским,
ја харача покупит не могу
док не свежем ништа и убога,
па ће мене сиротиња клети:
„Гле крвника Краљевића Марка!</s><s>Оно му је благо однесено,
а ово му остануло пусто!"
А што ћеш ме женит другом љубом,
кад је моја љуба у животу?</s><s>Већ дај мени триста јаничара,
покуј њима криве косијере,
и дај њима лагане мотике,
ја ћу ићи бијелу Костуру,
не би л' своју повратио љубу".</s><s>Цар му даде триста јаничара,
покова им криве косијере,
и даде им лагане мотике.</s><s>Јаничаре сјетовао Марко:
„Браћо моја, триста јаничара,
ви идите бијелу Костуру.</s><s>Кад дођете ка Костуру граду,
вама ће се Грци радовати:
,,Благо нама, ево нам аргата!</s><s>Јевтино ће радит винограде".</s><s>Ви немојте, браћо моја драга,
већ падните под Костуром градом,
пијте вино и бистру ракију,
докле и ја у Костур не дођем".</s><s>Отидоше триста јаничара,
отидоше бијелу Костуру,
Марко оде Светој Гори славној,
причести се и исповједи се,
јер је многу крвцу учинио;
па обуче рухо калуђерско,
пусти црну браду до појаса,
а на главу капу камилавку;
па се баци Шарцу на рамена,
оде право бијелу Костуру.</s><s>Када дође Мини од Костура,
ал' он сједи, рујно пије вино,
а Маркова служи му га љуба
Пита њега Мина од Костура:
„Ој, бога ти, црни калуђере,
откуд тебе тај шарени коњиц?"
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Ој, бога ми, Мина господару,
ја сам био у царевој војсци
на арапској љутој покрајини,
тамо бјеше једна будалина
по имену Краљевићу Марко,
и он тамо јесте погинуо:
и ја њега јесам сахранио
по закону и по обичају,
дадоше ми коња од подушја".</s><s>Кад то зачу Мина од Костура,
од радости на ноге скочио,
па говори Краљевићу Марку:
„Бе аферим, црни калуђере,
ево има девет годин' дана
како чекам ја такове гласе:
Маркове сам похарао дворе,
похарао, огњем попалио,
вјерну сам му љубу заробио,
још је за се нијесам вјенчао;
све сам чеко док погине Марко,
а сад ћеш ме ти вјенчати с њоме".</s><s>Узе књигу Краљевићу Марко,
књигу узе, те Мину вјенчава,
да са киме, већ са својом љубом!</s><s>Па сједоше рујно пити вино,
вино пити и веселити се
ал' говори Мина од Костура:
„Чујеш, Јело, и срце и душо!</s><s>Досад си се Марковица звала,
а одсада Минина госпођа.</s><s>Иди, душо, у ризнице доње,
те донеси три купе дуката,
да дарујем црна калуђера".</s><s>Оде Јела у ризнице доње,
те донесе три купе дуката;
не носи их од Минина блага,
већ их носи од Маркова блага;
и донесе сабљу зарђалу,
па је даје црном калуђеру:
„На ти и то, црни калуђере,
од подушја Краљевићу Марку".</s><s>Узе сабљу Краљевићу Марко,
сабљу узе, па је загледује,
па говори Мини од Костура:
„Господару, Мина од Костура,
је л' слободно на весељу твоме
поиграти ситно калуђерски?"
Вели њему Мина од Костура:
„Јест слободно, црни калуђере,
јест слободно, зашто не би било?"
Скочи Марко на ноге лагане,
обрну се и два и три пута,
сав се чардак из темеља тресе;
па потеже сабљу зарђалу,
ману сабљом здесна на лијево,
те он Мини одсијече главу,
па повика из грла бијела:
„Сад навал'те, моја аргатијо!</s><s>Нема вама Мине од Костура",
Навалише триста јаничара
у дворове Мине од Костура,
бијеле му дворе похараше,
похараше, огњем попалише;
Марко узе своју вјерну љубу
и Минино он покупи благо,
па отиде бијелу Прилипу
пјевајући и поп'јевајући.</s>
<s>Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
|
1363 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D0%B8%20%D0%9C%D1%83%D1%81%D0%B0%20%D0%BA%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Марко Краљевић и Муса кесеџија | <s>Вино пије Муса Арбанаса
у Стамболу у крчми бијелој.</s><s>Кад се Муса накитио вина,
онда поче пијан бесједити:
,,Ево има девет годиница
како дворим цара у Стамболу,
ни издворих коња ни оружја,
ни доламе нове ни половне;
ал' тако ми моје вјере тврде,
одврћ ћу се у равно приморје,
затворићу скеле око мора
и друмове около приморја,
начинићу кулу у приморју,
око куле гвоздене ченгеле,
вјешаћу му хоџе и хаџије".</s><s>Што гођ Туре пјано говорило,
то тријезно бјеше учинило:
одврже се у приморје равно,
позатвара скеле око мора
и друмове около приморја,
куд пролази царевина благо,
на годину по триста товара,
све је Муса себе уставио;
у приморју кулу начинио,
око куле гвоздене ченгеле,
вјеша цару хоџе и хаџије.</s><s>Када цару тужбе додијаше,
посла на њег' Ћуприлић-везира
и са њиме три хиљаде војске.</s><s>Кад дођоше у равно приморје
све поломи Муса по приморју
и ухвати Ћуприлић-везира,
савеза му руке наопако,
а свеза му ноге испод коња,
па га посла цару у Стамбола.</s><s>Стаде царе мејданџије тражит,
обећава небројено благо
тко погуби Мусу Кесеџију.</s><s>Како који тамо одлазаше,
већ Стамболу он не долазаше.</s><s>То се царе љуто забринуо;
ал' му вели хоџа Ћуприлићу:
,,Господине, царе од Стамбола,
да је сада Краљевићу Марко,
згубио би Мусу Кесеџију".</s><s>Погледа га царе попријеко,
па он проли сузе од очију:
,,Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!</s><s>Јер помињеш Краљевића Марка?</s><s>И кости су њему иструнуле;
има пуно три године дана
како сам га врго у тавницу,
нијесам је више отворио".</s><s>Вели њему хоџа Ћуприлићу:
„На милости, царе господине!</s><s>Шта би дао ономе јунаку
који би ти жива казо Марка?"
Вели њему царе господине:
„Дао бих му на Босни везирство
без промјене за девет година
да не тражим паре ни динара".</s><s>Скочи хоџа на ноге лагане,
те отвори на тавници врата,
и изведе Краљевића Марка,
изведе га пред цара честитог:
коса му је до земљице црне,
полу стере, полом се покрива;
нокти су му орати би мого;
убила га мемла од камена,
поцрнио као камен сињи.</s><s>Вели царе Краљевићу Марку:
,,Јеси л' ђегод у животу, Марко?"
„Јесам, царе, али у рђаву".</s><s>Сједе царе казивати Марку
шта је њему Муса починио;
па он пита Краљевића Марка:
„Можеш ли се, Марко, поуздати
да отидеш у приморје равно,
да погубиш Мусу Кесеџију?</s><s>Даћу блага колико ти драго".</s><s>Вели њему Краљевићу Марко:
„Аја, богме, царе господине!</s><s>Убила ме мемла од камена,
ја не могу ни очима гледат,
камол' с Мусом мејдан дијелити!</s><s>Намјести ме ђегод у механу,
примакни ми вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога;
да посједим неколико дана,
казаћу ти кад сам за мејдана".</s><s>Цар добави три бербера млада:
један мије, други Марка брије,
а трећи му нокте сарезује;
намјести га у нову механу;
примаче му вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога.</s><s>Сједе Марко три месеца дана,
док је живот мало повратио.</s><s>Пита царе Краљевића Марка:
„Можеш ли се веће поуздати?</s><s>Досади ми љута сиротиња
све тужећи на Мусу проклетог".</s><s>Вели Марко цару честитоме:
,,Донеси ми суве дреновине
са тавана од девет година,
да огледам може ли што бити".</s><s>Донеше му суву дреновину,
стеже Марко у десницу руку,
прште дрво надвоје, натроје;
ал' из њега вода не удари:
„Богме, царе, јоште није време".</s><s>Тако стаде јоште мјесец дана,
док се Марко мало поначини.</s><s>Када виђе да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.</s><s>Донесоше дреновину Марку:
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста надвоје, натроје,
и дв'је капље воде искочише.</s><s>Тада Марко цару проговара:
„Прилика је, царе, од мејдана".</s><s>Па он оде Новаку ковачу:
,,Куј ми сабљу, Новаче ковачу,
какву ниси прије саковао!"
Даде њему тридесет дуката,
па он оде у нову механу,
пије вино три-четири дана,
пак пошета опет до Новака:
,,Јеси л', Ново, сабљу саковао?"
Изнесе му сабљу саковану.</s><s>Вели њему Краљевићу Марко:
,,Је ли добра, Новаче ковачу?"
Новак Марку тихо говорио:
„Ето сабље, а ето наковња,
ти огледај сабљу каква ти је".</s><s>Ману сабљом по наковњу Марко,
наковња је пола пресјекао,
па он пита Новака ковача:
„Ој, бога ти, Новаче ковачу,
јеси л' икад бољу саковао?"
Вели њему Новаче ковачу:
„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,
јесам једну бољу саковао,
бољу сабљу, а бољем јунаку:
кад с' одврже Муса у приморје,
што сам њему сабљу саковао,
кад удари њоме по наковњу,
ни трупина здрава на остаде".</s><s>Ражљути се Краљевићу Марко,
па говори Новаку ковачу:
„Пружи руку, Новаче ковачу!</s><s>Пружи руку, да ти сабљу платим"
Превари се, уједе га гуја,
превари се, пружи десну руку,
ману сабљом Краљевићу Марко,
одс'јече му руку до рамена:
,,Ето сада, Новаче ковачу,
да не кујеш ни боље ни горе;
а нај теби стотину дуката,
те се храни за живота твога".</s><s>Даде њему стотину дуката,
пак посједе Шарца од мејдана,
оде право у приморје равно,
све се скита, а за Мусу пита.</s><s>Једно јутро бјеше поранио
уз клисуру тврда Качаника,
ал' ето ти Мусе Кесеџије,
на вранчићу ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке.</s><s>Кад се један другом прикучише,
рече Марко Муси Кесеџији:
„Дели-Муса, уклон' ми се с пута,
Ал' говори Муса Арбанаса:
,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил' одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,
ако т' и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута".</s><s>Кад то зачу од Прилипа Марко,
он тад пушћа своје бојно копље
своме Шарцу између ушију,
дели Муси у прси јуначке.</s><s>На топуз га Муса дочекао,
преко себе копље претурио,
пак потеже своје бојно копље
да удари Краљевића Марка.</s><s>На топуз га Марко дочекао,
пребио га на три половине.</s><s>Потегоше сабље оковане,
један другом јуриш учинише:
ману сабљом Краљевићу Марко,
дели Муса буздован подбаци,
преби му је у три половине,
пак потеже своју сабљу нагло,
да удари Марка Краљевића,
ал' подбаци топузину Марко,
и изби му сабљу из балчака.</s><s>Потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати;
буздован'ма пера обломише,
бацише их у зелену траву,
од добријех коња одскочише,
шчепаше се у кости јуначке
и погнаше по зеленој трави.</s><s>Намјери се јунак на јунака,
дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка,
нит' се даде Муса оборити.</s><s>Носише се љетни дан до подне:
Мусу б'јела пјена попанула,
Краљевића б'јела и крвава.</s><s>Проговара Муса Кесеџија:
„Мани, Марко, јали да оманем!''
Омахује Краљевићу Марко,
ал' не може ништа да учини.</s><s>Тад оману Муса Кесеџија,
уд'ри Марка у зелену траву,
пак му сједе на прси јуначке.</s><s>Ал' процвиље Краљевићу Марко:
„Ђе си данас, посестримо вило?</s><s>Ђе си данас?</s><s>Ниђе те не било!</s><s>Еда си се криво заклињала,
ђе год мене до невоље буде,
да ћеш мене бити у невољи?"
Јави му се из облака вила:
„Зашто брате, Краљевићу Марко!</s><s>Јесам ли ти, болан, говорила
да не чиниш у неђељу кавге?</s><s>Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?"
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.</s><s>Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.</s><s>А кад стаде Марко преметати,
ал' у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.</s><s>Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче,
још је Марку гуја говорила:
„Моли бога, Краљевићу Марко,
ђе се нисам пробудила била
док је Муса у животу био,
од тебе би триста јада било".</s><s>Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
,,Јаох мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!"
Па он Муси одсијече главу,
и баци је Шарцу у зобницу,
однесе је бијелу Стамболу.</s><s>Кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра' на ноге скочио;
вели њему Краљевићу Марко:
„Не бој ми се, царе господаре!</s><s>Како би га жива дочекао,
кад од мртве главе поиграваш?"
Цар му даде три товара блага.</s><s>Оде Марко бијелу Прилипу,
оста Муса уврх Качаника.</s>
<s>Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
<s>en:Marko Kraljević and Musa the Outlaw</s>
|
1364 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D0%B8%20%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BE | Марко Краљевић и орао | <s>Лежи Марко крај друма царева,
покрио се зеленом доламом,
по образу срмајли-марамом,
чело главе копље ударио,
за копље је Шарац коњиц свезан,
на копљу је сура тица орле,
шири крила, Марку чини хлада,
а у кљуну носи воде хладне,
те запаја рањена јунака.</s><s>Ал' беседи из горице вила:
„О, бога ти, сура тицо орле,
што је теби добра учинио,
учинио Краљевићу Марко,
шириш крила те му чиниш хлада,
и у кљуну носиш воде хладне
те запајаш рањена јунака?“
Ал' беседи сура тица орле:
„Мучи вило, муком се замукла!</s><s>Како м' није добра учинио,
учинио Краљевићу Марко?</s><s>Можеш знати и паметовати
кад изгибе војска на Косову
И обадва цара погинуше,
цар Мурате и кнеже Лазаре,
паде крвца коњу до стрмашца
и јунаку до свил'на појаса,
по њој плове коњи и јунаци,
коњ до коња, јунак до јунака?</s><s>А ми тице долетисмо гладне,
долетисмо и гладне и жедне,
људскога се нахранисмо меса
и крви се људске напојисмо,
а моја се крила заквасише;
плану сунце из неба ведрога,
те се моја крила окореше,
ја не могох с крил'ма полетити,
а моје је друштво одлетило,
ја остадох насред поља равна,
те ме газе коњи и јунаци.</s><s>Бог донесе Краљевића Марка,
узе мене из крви јуначке,
однесе ме у гору зелену,
па ме метну на јелову грану.</s><s>Из небеса ситан дажд удари,
те се моја крила поопраше,
и ја могох с крил'ма полетити.
полетити по гори зеленој,
састадох се с мојом дружбиницом.</s><s>Друго ми је добро учинио,
учинио Краљевићу Марко:
можеш знати и паметовати,
кад изгоре варош на Косову
и изгоре кула Аџагина?</s><s>Онде били моји орлушићи,
па их скупи Краљевићу Марко,
он их скупи у свил'на недарца,
однесе их двору бијеломе,
па их храни читав месец дана,
читав месец и недељу више,
па их пусти у гору зелену,
састадох се с моји орлушићи;
то је мени учинио Марко“.</s><s>Спомиње се Краљевићу Марко
као добар данак у години.</s>
<s>Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
|
1365 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D1%83%D0%BA%D0%B8%D0%B4%D0%B0%20%D1%81%D0%B2%D0%B0%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BD%D1%83 | Марко Краљевић укида свадбарину | <s>Поранио Краљевићу Марко,
поранио низ Косово равно.</s><s>Кад је био на води Сервани,
сукоби га Косовка девојка,
божју помоћ назива јој Марко:
„Божја помоћ, Косовко девојко!"
Девојка се до земље поклања:
„Здраво да си, делијо незнана!</s><s>Ал' јој Марко поче беседити:
„Драга сестро, Косовко девојко,
лепа ти си, секо, млађа била!</s><s>Красна ти си стаса и узраста,
руменила, господска погледа!</s><s>Ал' те, секо, коса покварила;
јер си тако, секо, оседила?</s><s>С ког си млада срећу изгубила?</s><s>Ил' са себе, ил' са своје мајке,
или са свог стара родитеља?"
Проли сузе Косовка девојка,
па говори Краљевићу Марку:
„Драги брато, делијо незнана,
с себе срећу изгубила нисам,
ни са себе, ни са своје мајке,
ни са свога стара родитеља;
већ сам јадна срећу изгубила:
ево има девет годин' дана
како дође Арап прекоморац,
па од цара Косово закупи,
и наметну зулум на Косово:
Косово га и поји и храни.</s><s>Па је други зулум наметнуо:
ко с' удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири.</s><s>Који има те толико даде,
тај се јунак може оженити
и девојка млада удомити;
а у мене браћа сиромашна,
нема блага да Арапу даду,
у томе сам јадна заостала,
те се нисам млада удомила;
са тога сам срећу изгубила.</s><s>Па још за то не бих ни жалила,
што нам с' не да младим удавати
и јунаком младим оженити;
него ево и веће невоље,
још је већи зулум наметнуо:
на ноћ иште младу и девојку,
па девојку Арапине љуби,
а невесту слуге Арапове.</s><s>Обреди се све Косово редом:
даваше му младе и девојке,
ево мени тужној реда дође
да довече одем Арапину,
да му ноћас, јадна, будем љуба,
па ја мислим и размишљам:
мили боже, што ћу и како ћу?</s><s>Ил' ћу јадна у воду скочити,
или ћу се млада обесити?</s><s>Волим, брате, изгубити главу
нег' љубити свој земљи душмана"
Ал' беседи Краљевићу Марко:
„Драга сестро, Косовко девојко,
не шали се, у воду не скачи,
немој себи смрти учинити,
немој, секо, душе огрешити!</s><s>Већ ми кажи Арапове дворе,
,гди су двори Арапина црна?</s><s>Имам речи беседити с њиме".</s><s>Девојка му поче беседити:
„Драги брато, незнана делијо,
а што питаш Арапове дворе?</s><s>Што их питаш?</s><s>Остали му пусти!</s><s>Може да си нашао девојку,
пак му идеш, носиш свадбарину;
а можда си јединац у мајке,
па ћеш, брате, тамо погинути,
па што ће ти самохрана мајка?"
Марко с' маши руком у џепове,
те извади тридесет дуката.
па их даје Косовки девојки:
„На, ти, секо, тридесет дуката,
пак ти иди своме белом двору,
пак се храни док ти с' срећа јави;
само кажи Арапове дворе,
ја ћу платит свадбарину за те.</s><s>Зашто би ме Арап погубио,
кад ја имам, сестро, доста блага,
мого б' платит све Косово равно,
камол' не бих за се свадбарину?"
Девојка му поче беседити:
„Нису двори, већ шатори пусти.</s><s>Погледајде доле низ Косово:
гди се онај свилен барјак вије,
онде ј' шатор црног Арапина,
око њега зелена авлија,
сва авлија главам' накићена:
ево нема још недеља дана
како ј' проклет Арап исекао
седамдесет и седам јунака,
Косоваца тужних ђувегија.</s><s>Арап има четрдесет слугу,
што чувају стражу око њега"
А кад Марко саслушао речи,
крену Шарца, оде низ Косово,
добра Шарца врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже.</s><s>Срдит Марко језди низ Косово,
рони сузе низ јуначко лице,
а кроз сузе гњевно проговара:
„Ој давори, ти Косово равно!</s><s>Што си данас дочекало, тужно,
после нашег кнеза честитога,
да Арапи сад по теби суде!</s><s>Ја срамоте поднети не могу,
ни жалости велике трпити,
да Арапи таки зулум чине
и да љубе младе и девојке
Данас ћу вас, браћо, осветити,
осветити, или погинути".</s><s>Оде Марко право пред шаторе,
угледа га Арапова стража,
па казује црну Арапину:
„Господине, Арап-прекоморче,
чудан јунак језди низ Косово
на витезу коњу шареноме,
добра коња врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже;
хоће јунак на нас у.дарити".</s><s>Ал' беседи Арапине црни:
„Децо моја, четрдесет слугу,
не сме јунак на нас ударити,
ваљада је нашао девојку,
па нам иде, носи свадбарину,
жао му је што ће дати благо,
са тога се врло расрдио;
већ изид'те пред нашу авлију,
па јунака дочекајте лепо,
пред њиме се смерно поклоните,
под њим добра коња прихватите,
примите му коња и оружје,
пустите га мени под шаторе:
нећу блага, узећу му главу,
да добијем коња према себи".</s><s>Испадоше Арапове слуге
да под Марком добра коња приме,
а кад близу угледаше Марка,
не смедоше пред Марка изићи;
беже слуге под шатор Арапу,
па се крију за Арапа слуге,
покривају сабље јапунџети,
да им Марко не види сабаља.</s><s>И сам Марко у авлију уђе;
пред шатором одседнуо Шарца,
своме Шарцу тако беседио:
„Ходај, Шаро, и сам по авлији,
а ја идем под шатор Арапу,
находи се шатору на врати,
ако б' мени до невоље било".</s><s>Пак се Марко под шатора шеће:
Арап седи, пије вино хладно,
служи му га млада и девојка.</s><s>Божју помоћ називао Марко:
„Божја помоћ, драги господине!"
Арап њему лепше одговара:
„Здрав, јуначе, делијо незнана!</s><s>Ход', јуначе, да пијемо вина,
па ми кажи што си ми дошао".</s><s>Ал" беседи Краљевићу Марко:
„Немам каде с тобом пити вина,
а добро сам до тебе дошао,
врло добро, боље бит не може:
ја испросих лепоту девојку,
осташе ми на друму сватови,
дошао сам, доно свадбарину,
да дам благо, да водим девојку,
да ми нико на пута не стане;
кажи мени што је свадбарине?"
Арап лепо Марку проговара:
,,Та ти за то и одавно знадеш:
ко с' удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири;
ти се видиш јунак од мејдана,
није квара да стотину дадеш!"
Марко с' маши руком у џепове,
пред Арапа три дуката баци:
„Веруј мени, више немам блага,
већ кад би ме хтео причекати
док се вратим с лепотом девојком,
тамо ће ме даривати лепо,
све ћу теби поклонити даре,
теби даре, а мени девојка".</s><s>Цикну Арап као змија љута:
„У мен', кујо, вересије нема!</s><s>Не даш блага, са мном се подсмеваш!</s><s>Па потрже тешка буздована,
те удара Краљевића Марка,
удари га три-четири пута.</s><s>Насмеја се Краљевићу Марко:
„О јуначе, Арапине црни,
ил' се шалиш, ил' од збиље бијеш?"
Цичи Арап као змија љута:
„Не шалим се, већ од збиље бијем".</s><s>Али Марко поче беседити:
„А ја мислим да се шалиш, тужан;
а кад, море, ти од збиље бијеш,
и ја имам нешто буздована,
да те куцнем три-четири пута;
колико си мене ударио,
толико ћу тебе ударити,
па ћем' онда на поље изићи
и изнова мејдан започети".</s><s>Трже Марко буздована свога,
пак удари Арапина црна.</s><s>Како га је лако ударио,
искиде му из рамена главу!</s><s>Насмеја се Краљевићу Марко:
„Боже мили, на свем теби хвала,
кад брж' оде са јунака глава!</s><s>Канда није на њему ни била!"
Трже Марко сабљу од појаса,
пак зареди Арапове слуге,
исече му четрдесет слугу,
а четири не хте погубити,
већ их Марко остави за правду,
кој' ће сваком право казивати
како ј' било Арапу и Марку.</s><s>Све с авлије поскидао главе,
па је главе сахранио лепо,
да ј' не кљују орли и гаврани,
па авлију пусту накитио,
накити је арапским главама.</s><s>Арапово благо покупио;
а четири слуге Арапове,
које није хтео погубити,
оправи их по Косову Марко,
оправи их на четири стране,
те телале по Косову слуге:
„Гди девојка има за удају,
нека тражи себи господара,
нек с' удаје док је за младости;
а гди јунак има за женидбу,
нек се жени, нека љубу тражи;
одсад више нема свадбарине,
Марко за све свадбарину плати".</s><s>Све повика мало и велико:
,,Бог да живи Краљевића Марка,
који земљу од зла избавио,
који сатре земљи зулумћара;
проста м' била и душа и тело!"</s>
<s>Извор</s>
<s>Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц.</s><s>Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст.</s><s>Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 88-92.</s>
<s>Иван Филиповић: Краљевић Марко у народним пјесмама
Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу
Црни Арапин</s>
|
1366 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%BC%D1%80%D1%82%20%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%B0%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0 | Смрт Марка Краљевића | <s></s>
<s>Извор
Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф.</s><s>Караџић, државно издање.</s><s>Пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, књига шеста, Београд, 1899.</s>
<s>Српске епске народне песме
Смрт Марка Краљевића</s>
|
1367 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%80%D1%86%D0%B8%20%D1%83%20%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%B0%20%D0%BD%D0%B0%20%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8 | Турци у Марка на слави | <s>Бога моли Краљевићу Марко
од године опет до године:
да прослави крсно име красно,
крсно име, светог летног Ђурђа,
да му Турци на свето не доћу.</s><s>А кад Марку свети Ђурађ дође,
сву господу на свето зазива,
у двору му три софре бијаху:
прва софра дванаест владика,
друга софра господа хришћанска,
трећа софра ништи и убоги,
Марко служи вино свештеником
и убавој господи хришћанској,
мајка служи ниште и убоге,
а Јелица носи ђаконије,
Ваистину послао на стражу,
да му чува стражу од Турака,
да му Турци на свето не дођу.</s><s>Отуд иду три аге цареве
и за њима триест јањичара,
углас вичу три аге цареве
и за њима триест јањичара:
„Каурине, отвори капију,
да видимо, луди каурине,
како Марко крсно име служи".</s><s>Слуга лепо турски одговара:
„Ман'те ме се, Турци јањичари!</s><s>Ја вам не смем отворити врата,
ја се бојим господара мога".</s><s>Ал' то Турци ништа и не маре,
потргоше триест буздована,
на капији оборише врата,
на слугина плећа набројише
триест и шест златних буздована,
добро слуги леђа намекшаше.</s><s>Кад јунаку бојак досадио
и јуначка плећа утрнула,
оде Марку у дворе плачући.</s><s>Беседи му Краљевићу Марко:
„Ваистина, моје чедо драго,
што је, сине, те сузе проливаш?</s><s>Ил' си гладан, ил' си жедан, сине?</s><s>Ако с' гладан, ето ђаконије;
ако с' жедан, ето вина хладна;
немој грозне сузе проливати,
не скрви ми моје име крсно".</s><s>Ал' беседи слуга Ваистина:
,,Господару, Краљевићу Марко,
нит' сам гладан, па нити сам жедан;
зло је мене изело из хлеба,
а горе ме из вина попило
а у твоме двору господскоме:
ти ме посла да ти чувам стражу;
тко би теби сачувао стражу?</s><s>Отуд иду три аге цареве
и за њима триест јањичара,
углас вичу три аге цареве:
,Каурине, отвори капију
да видимо, луди каурине,
како Марко крсно име служи.</s><s>Ја им лепо турски одговарам:
,Ман'те ме се, Турци јањичари!</s><s>Ја вам не смем отворити врата,
ја се бојим господара мога;
но то Турци ништа и не маре,
потргоше триест буздована,
на капији оборише врата,
и на моја плећа набројише
триест и шест златних буздована".</s><s>Кад је Марко саслушао речи,
узе Марко сабљу и буздован,
па се стаде софри заклињати:
„Чујете ли, софро и господо!</s><s>Тако мене не родила мајка,
племенита госпођа краљица,
не могу вам Прилип накитити
ни босиљком ни руменом ружом,
већ све редом турскијем главама''.</s><s>А стаде га заклињати мајка,
племенита госпођа краљица:
„Немој, Марко, моје чедо драго!"
Мајка вади дојке из недара:
„Не убила т' храна материна,
немој данас крви учинити,
данас ти је крсно име красно.</s><s>Тко ти данас у дворове дође,
напој жедна, а нахрани гладна
за душицу твојих родитеља
и за здравље твоје и Јелино".</s><s>То је Марко послушао мајку,
сабљ' остави, буздован не хтеде,
у двор иду за невољу Турци,
па их седа за трпезу редом:
„Ваистина, донеси им вина,
душо Јело, носи ђаконију!"
Слуга носи вино и ракију,
а Јелица царску ђаконију;
уживаше, напише се вина.</s><s>Кад се Турци понапише вина,
Турци турски међ' собом беседе:
„Море, друштво, хајд' да путујемо,
док нам није пресела ужина".</s><s>Мисле Турци не зна турски Марко,
ал' је Марко у цара дворио
преко мора у Шаму турскоме,
дворио га за седам година,
па је чисто турски научио,
канда га је Туркиња родила;
па је Марко Турком беседио:
„Море, Турци, сед'те, пијте вино,
плаћајте ми слуги мелемашче!</s><s>Баш ако ли и тако нећете,
ви станите да вам одударим
по једаред мојим буздованом;
у мом више буздовану нема:
четрдесет ока хладна гвожђа,
дваест ока лепа чиста сребра
и шест ока жеженога злата,
једно с другим шесет и шест ока;
то видите да сте заслужили,
поклем сте ми врата оборили,
на мог слуге плећа набројили
триест и шест златних буздована".</s><s>Ал' све Турке похвата грозница
од Маркова страшна буздована:
сваки вади по дваест дуката,
аге ваде по триест дуката,
мећу Марку на скут на доламу,
не би ли се беда оставила;
ал' се беда оставити неће,
каурин се вина понапио,
рад је с Турци да заметне кавгу:
„Море, Турци, сед'те, пијте вино,
дарујдете вашу кравајношу!</s><s>Није моја Јела робињица,
на себи је свилу помрчила
док је вама ужину донела".</s><s>Ал' је Турком голема невоља:
већ у једних понестало блага,
узаима један од другога,
сваки вади по десет дуката,
аге ваде по дваест дуката,
мећу Марку на скут на доламу,
грће Марко у џепове руком.</s><s>Оде Марко у двор певајући
Јевросими својој старој мајци:
„Јевросима, моја стара мајко,
не узимам благо од Турака,
не узимам што ја блага немам,
већ узимам благо од Турака
нек се пева и нек приповеда
што ј' чинио Марко од Турака".</s><s>Одош' Турци из двора плачући,
Турци турски међ' собом беседе:
„Бог убио свакога Турчина
који више каурину дође
кад каурин крсно име служи!</s><s>Што дадосмо за једну ужину,
била б' храна за годину дана".</s>
<s>Извор
Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц.</s><s>Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст.</s><s>Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 105-107.</s>
<s>Српске епске народне песме
Иван Филиповић: Краљевић Марко у народним пјесмама
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
|
1368 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%96%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B4%D0%B1%D0%B0%20%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D0%A1%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B0 | Женидба Поповић Стојана | <s>Запросио Поповић Стојане
надалеко лијепу ђевојку,
у питомом Млетку латинскоме,
у млетачког краља Мијаила;
прстен ставља, свадбу уговара:
док отиде двору бијеломе
и покупи кићене сватове.</s><s>Док он даде прстен и јабуку,
потрошио три товара блага;
док дарива свасти и пунице,
даде Стојан хиљаду дуката.</s><s>Краљ Стојану тихо говораше:
„О мој зете, Поповић Стојане,
купи свата колико ти драго,
по ђевојку кад гођ тебе драго;
ал' чујеш ме, Поповић Стојане!</s><s>Немој водит Срба у сватове,
јер су Срби тешке пијанице,
а у кавзи кавгаџије љуте,
опиће се, заметнуће кавгу,
па је тешко кавзи џевап дати
у латинском Млетку плетеноме;
већ поведи Грке и Бугаре".</s><s>А то слуша госпоја краљица,
погледала мало на Стојана,
погледала, па се насмјенула.</s><s>Опреми се Поповић Стојане,
па он оде двору бијеломе,
у путу га књига достигнула
од пунице, ђевојачке мајке:
„О мој зете, Поповић Стојане,
ти не води Грка ни Бугара,
већ све зови Србе у сватове:
Латини су старе варалице,
бојати се какве пријеваре".</s><s>Кад Стојану така књига дође,
замисли се Поповић Стојане,
у тој мисли своме двору дође.</s><s>Пред њег стара ишетала мајка,
руке шире, у лица се љубе,
Стојан мајку у бијелу руку.</s><s>Пита мајка Поповић.</s><s>Стојана:
„Да мој синко, Поповић Стојане,
јеси л' мене путовао мирно?</s><s>Јеси л' мене снаху испросио,
мене снаху, себе вјерну љубу?"
Лроговори Поповић Стојане:
„Мирно сам ти, мати, путовао,
и тебе сам снаху испросио,
тебе снаху, мене вјерну љубу,
три товара блага потрошио,
осим тога хиљаду дуката
док даривах свасти и пунице.</s><s>Јоште краљу мене говорио
да не водим Срба у сватове,
већ да водим Грке и Бугаре.</s><s>У путу ме, мати, књига стиже
од пунице, ђевојачке мајке,
да поведем Србе у сватове.</s><s>Сјетуј мене, моја стара мајко!</s><s>Које сада боље послушати?"
Стара мајка бесједи Стојану:
,,Боље, синко, ђевојачку мајку:
Латини су варалице старе.</s><s>Кума куми од Будима краља,
старог свата Мандушића Вука,
а војводу од Сибиња Јанка,
а чауша Рељу Крилатицу,
барјактара Милош-Обилића,
а ђевера Краљевића Марка,
а остале кога тебе драго,
па се не бој пријеваре, синко".</s><s>Стојан своју послушао мајку:
гради књиге на четири стране,
те сакупи кићене сватове,
скупи Стојан хиљаду сватова;
кума куми од Будима краља,
старог свата Мандушића Вука,
а војводу од Сибиња Јанка,
а чауша Рељу Крилатицу,
барјактара Милош Обилића,
а ђевера Краљевића Марка;
па одоше Млетку латинскоме.</s><s>Кад су дошли Млетку латинскоме,
лијепо их краљу дочекао:
коње воде у подруме доње,
а јунаке на бијеле куле;
придржа их три-четири дана
док с' одморе коњи и јунаци.</s><s>Кад четврто јутро освануло,
повикаше кићени чауши:
„Хазурала, кићени сватови!</s><s>Кратки данци, а дуги конаци,
земан дође, треба путовати".</s><s>Тад изиђе краљу од Млетака
и изнесе господске дарове:
куму даје од злата кошуљу,
старом свату од злата синију,
а војводи од злата јабуку,
а чаушу копље коштуницу,
а Милошу сабљу оковану,
Краљевићу тешку топузину,
још му даше коња и ђевојку:
„Ето, Марко, коња и ђевојке
до бијела двора Стојанова,
предај њему лијепу ђевојку".</s><s>Дигоше се кићени сватови,
лијепо их краљу испратио,
све сватове редом даривао:
ког јаглуком, кога бошчалуком.</s><s>Отидоше здраво и весело,
лримише се брду на планину.</s><s>Кад. изишли брду на планину,
сједи јунак крај друма широка,
на њему је чудно одијело:
вас у срми и у чистом злату,
тешко га је поклопило перје,
побратиме, до зелене траве,
нешто му се прни преко зуба
колик' јагње од пола године,
сјаје му се токе кроз бркове
као јарко кроз горицу сунце,
жуте му се ноге до кољена,
побратиме, у чистоме злату,
покрај њега лежи топузина,
преко крила копље убојито,
а о бедри сабља окована;
пије јунак црвенику вино,
служи му га из горице вила
десном руком и чашом од злата,
а лијевом мезе му додаје.</s><s>Кад наљезе кита и сватови,
скочи јунак на ноге лагане,
па говори краљу од Будима:
„Дајде море, од Будима краљу!</s><s>Баци, куме, од злата кошуљу,
што су тебе тамо даривали".</s><s>Даде краљу, ријеч не учини.</s><s>Краљу прође, а наљезе Вуче,
заиска му синију од злата,
даде Вуче, ријеч не учини.</s><s>Тад наљезе од Сибиња Јанко,
заиска му од злата јабуку,
даде Јанко, ријеч не учини
Ал' ето ти Реље Крилатице,
заиска му копље коштуницу,
даде Реља, ријеч не учини.</s><s>Тад наљезе Милош од Поцерја,
заиска му сабљу оковану;
шћаше Милош извадити кавгу,
ал' дружина викну на Милоша:
„Подај сабљу, не замећи кавге!"
Даде Милош сабљу оковану.</s><s>Ал' ето ти Краљевића Марка
и он води коња под ђевојком;
стаде јунак њему бесједити:
„Дајде, море, Краљевићу Марко!</s><s>Дајде, море, коња и ђевојку,
што су тебе тамо даривали".</s><s>Вели њему Краљевићу Марко:
„Побратиме, џине од Латина,
коњ мој није, а ђевојка туђа,
а мене су, брате, даривали,
даривали тешком топузином,
и ја ћу је тебе поклонити".</s><s>Више џине упитати не шће,
већ он пође коња да ухвати,
да ухвати коња под ђевојком.</s><s>Марко скиде тешку топузину,
а завара очи Латинину,
па он ману тешком топузином
Латинина међу очи чарне;
оба ока њему искочише,
а допаде Краљевићу Марко,
па од џина одсијече главу,
скиде с њега ђузел-одијело,
па узима господске дарове,
сватовима даре повратио:
куму даде кошуљу од злата,
старом свату од злата синију,
војеводи од злата јабуку,
а чаушу копље коштуницу,
а Милошу сабљу оковану,
оста Марку тешка топузина.</s><s>Отидоше кићени сватови,
оде Марко гором пјевајући,
оста џине ногом копајући.</s>
<s>Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
|
1369 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D0%B8%20%D0%B1%D0%B5%D0%B3%20%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD | Марко Краљевић и бег Костадин | <s>Коње јашу до два побратима,
Бег Костадин и Краљевић Марко,
Бег Костадин беседио Марку,
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Да ти мени о јесени дођеш,
О јесени, о Дмитрову данку,
А о моме крсноме имену,
Па да видиш части и поштења,
А и лепа, брате, дочекања,
И господске ђаконије редом."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Не хвали се, беже, с дочекањем!</s><s>Кад ја тражих брата Андријаша,
Ја се десих у двору твојему
О јесени, о Дмитрову данку,
А о твоме крсноме имену:
Видио сам твоје дочекање,
И видих ти до три нечовештва."
Ал' беседи беже Костадине:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Та каква ми нечовештва кажеш?"
Вели њему Краљевићу Марко:
"Прво ти је, брате, нечовештво:
Дођоше ти до две сиротице,
Да ј' нахраниш хлеба бијелога
И напојиш вина црвенога;
А ти велиш дема сиротама:
- "Ид'т одатле, један људски гаде!</s><s>Не гад'те ми пред господом вина!"
А мени је жао, беше, било,
Жао било двеју сиротица,
Па ја узех до две сиротице,
Одведох их доле на чаршију,
Нахраних их хлеба бијелога
И напојих вина црвенога,
Па покројих на њих чисти скерлет,
Чисти скерлет и зелену свилу,
Па их онда послах двору твоме;
А ја, беже, гледам из прикрајка
Како ћеш их онда дочекати;
А ти узе једно сирочади,
Узе њега у лијеву руку,
Друго узе на десницу руку,
Однесе их удворе за столе:
"Јед'те пијте, господски синови!"
Друго ти је, беже, нечовјештво:
Што су били стари господари,
Ша су своју хазну изгубили,
И на њима стари скерлет беше,
Оне мећеш у доњу трпезу;
А који су нови господари
И одскора хазну заметнули,
И на њима нови скерлет беше,
Оне мећеш у горњу трпезу,
Пред њих носиш вино и ракију
И господску ђаконију редом.</s><s>Треће ти је, беже, нечовештво:
Ти имадеш и оца и мајку,
- Ни једнога у асталу нема,
Да ти пије прву чашу вина!"</s>
<s>Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
|
1370 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B5%20%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD%D1%83%20%D1%81%D0%B0%D0%B1%D1%99%D1%83 | Марко познаје очину сабљу | <s>Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.</s><s>До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке.</s><s>Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће низ воду Марицу.</s><s>Виђе јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
"Богом сестро, лијепа ђевојко,
Баци мене једну крпу платна,
Извади ме из воде Марице,
Честиту ћу тебе оставити!"
Ђевојка се на Бога примила:
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.</s><s>На јунаку рана седамнаест;
На јунаку чудно одијело:
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим' три камена драга,
- Ваља сабља три царева града!</s><s>Вели јунак Туркињи ђевојци:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Кога имаш код бијела двора?"
Рече њему туркиња ђевојка:
"Имадем једну остарјелу мајку,
И имадем брата Мустаф-агу."
Проговара добар рањен јунак:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Иди кажи брату Мустаф-аги
Да ме носи двору бијеломе;
Код мене су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Ја ћу један тебе поклонити,
Други твоме брату Мустаф-аги,
А трећи ћу себе оставити,
Да ја видам моје грдне ране;
Ако Бог да те ране извидам,
Честиту ћу тебе оставити
И твојега брата Мустаф-агу."
Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-аги:
"О мој брате, ага Мустаф-ага,
Добила сам рањена јунака
На Марици на води студеној;
Код њега су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Један хоће мене поклонити,
А други ће тебе, Мустаф-ага,
А трећи ће себе оставити,
Да он вида своје грдне ране;
Немој ми се, брате, преварити,
Да погубиш рањена јунака;
Донеси га двору бијеломе."
Оде Туре на воду Марицу;
А кад виђе рањена јунака,
Узе гледат' сабљу оковану:
Ману њоме, одс'јече му главу!</s><s>Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.</s><s>Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе шта је учинио.</s><s>Она рече брату Мустаф-аги:
"Зашто, брате, да од Бога нађеш!</s><s>Зашто згуби мога побратима?</s><s>На што си се болан преварио
- А на једну сабљу оковану!</s><s>Еда Бог да одсјекла ти главу!"
То му рече, уз кулу утече.</s><s>Мало време затим постајало,
Дође ферман од цара турскога
Мустаф-аги, да иде на војску.</s><s>Оде Мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико:
Никоме се извадити не да.</s><s>Дођ' у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила!</s><s>Кад је Марко сабљу загледао,
Ал' на сабљи три слова хришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.</s><s>Пита Марко Туре Мустав-агу:
"Ој, Бога ти, турско момче младо,
Откуд тебе ова бритка сабља?</s><s>Или си је за благо купио?</s><s>Или си је у боју добио?</s><s>Или ти је од баба остала?</s><s>Или ти је љуба донијела,
Донијела љуба од мираза?"
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Ој Бога ми, каурине Марко,
Кад ме питаш, право ћу ти казат'."
Све му каза каконо је било.</s><s>Вели њему Краљевићу Марко:
"Зашто, Туре, да од Бога нађеш,
Нијеси му ране извидао?</s><s>Данас би ти дао агалуке
Код нашега цара честитога."
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Бе не лудуј, каурине Марко!</s><s>Да ти можеш добит' агалуке,
Најприје би себе извадио!</s><s>Већ дај амо сабљу оковану!"
Ману сабљом од Прилепа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.</s><s>Отидоше цару казивати;
Цар по Марка оправио слуге.</s><s>Како који Марку долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино,
Кад се Марку веће досадило,
Он пригрну ћурак наопако,
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора:
Колико се ражљутио Марко,
У чизмама сједе на серџаду!</s><s>Па погледа цара попријеко,
Крваве му сузе из очију.</s><s>Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку топузину,
Цар с' одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до дувара;
Цар се маши у џепове руком,
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко, напиј ми се вина!</s><s>Што су тебе тако ражљутили?"
- "Не питај ме, царе поочиме!</s><s>Познао сам сабљу баба мога;
Да сам, Бог д'о, у твојим рукама,
И ти би ме 'вако ражљутио!"
Па он уста, и оде чадору.</s>
<s>Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
|
1371 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D0%B8%20%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0 | Марко Краљевић и вила | <s>Марко Краљевић и вила
Појездише до два побратима
преко красна Мироча планине;
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу;
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате, војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме разговарај!"
Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко,
Ја бих тебе, брате попевао,
Ал' сам синоћ много пио вино
У планини с вилом Равијојлом,
Пак је мене запретила Вила,
Ако мене чује да попевам,
Хоће мене она устрелити
И у грло и у срце живо."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Певај, брате, ти се не бој виле
Док је мене Краљевића Марка,
И мојега видовита Шарца,
И мојега шестопера златна!"
Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од свих наших бољих и старијих,
Како ј'који држо краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје.</s><s>Марко спава, Милош попијева.</s><s>Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева;
Милош пева, вила му отпева;
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.</s><s>Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко.</s><s>Рече Милош: "Јао моја мајко!</s><s>Јао Марко, Богом побратиме!</s><s>Јао брате, вила ме устрели!</s><s>А нисам ли тебе беседио
Да не певам кроз Мироч планину?"
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило,
Достигни ми вилу Равијојлу!</s><s>Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
Покрићу те свилом до колена,
Од колена ките до копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит' ситнијем бисером;
Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
Па ћу т' овде тако оставити,
Те се туци од јеле до јеле,
К'о ја, Марко, без мог побратима."
Дохвати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.</s><s>Вила лети по врху планине,
Шарац језди по среди планине:
Нигде виле чути ни видети.</s><s>Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четити добре у напредак:
Брзо Шарац достигао вилу.</s><s>Кад се вила виде у невољи,
Прну, јадна, небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице, добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом,
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
"Зашто, вило, да те Бог убије!</s><s>Зашт' устрели побратима мога?</s><s>Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се нећеш наносити главе."
Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате, Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и Светим Јованом!</s><s>Дај ме пуштај у планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку."
Ал' је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком:
Пусти вилу у планину живу;
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.</s><s>Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској.</s><s>Али вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице!</s><s>Не стрељајте по гори јунака
Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И његова шестопера златна!</s><s>Што сам, јадна, од њег' претрпила,
И једва сам и жива остала!"</s>
<s>Види још
Српске епске народне песме
Марко Краљевић и вила бродарица
Марко Краљевић и вила (САНУ)</s>
<s>Српске епске народне песме
Циклус песама о Марку Краљевићу</s>
|
1373 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B5%20%D1%88%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B5%20%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5 | Народне шаљиве приче | <s>Утопио се поп што није руку дао
Еро и кадија
Еро и Турчин
Пустио бих ја њега али неће он мене
И вреди
Како Циганин научи коња гладовати
А шта ти је?</s><s>Звали магарца на свадбу
Забунио се као Циганин у луку
Хоџа се боји за крчаг
Добро је кад и кад и жену послушати
Запалио кућу да изгоре миши
Вадили сир из бунара
Потезали гору да би им била ближа дрва
Пас и кућа
Сељани купују памет
Ђаволска сланина
Бачванин и Грк
Праведна пресуда
Подупирали месец полугама
Сејали ситну со да роди крупна
Кум и његова прасица
Зет и пуница или Зет и ташта
Вина мех и његова песма
Нешто шушну
Кад се арчи нек се арчи
Приправљали ражањ за зеца
Свету се не може угодити
Ако стече памет неће се оженити
Баба и смрт
Цар и дијете</s>
|
1374 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A3%D1%82%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D0%BE%20%D1%81%D0%B5%20%D0%BF%D0%BE%D0%BF%20%D1%88%D1%82%D0%BE%20%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D1%80%D1%83%D0%BA%D1%83%20%D0%B4%D0%B0%D0%BE | Утопио се поп што није руку дао | <s>Укрцају се у један чун пет-шест простака и један поп да се превезу преко једне реке док на један мах дуне жесток ветар и изврне се чун те сви у воду.</s><s>По срећи, сви су знали пливати до самога попа; док се почну топити, сваки од њих ухвати се за чун и тако препливају на другу страну.</s><s>Кад се врате кући, кажу попадији све како је било, и да се поп без памети и без потребе утопио.</s><s>Стане у сав глас попадија кукати као коме је невоља, па их запита: „Како се утопи?“ А они јој одговоре: „Кад се изврну чун, и ми сви у воду падосмо, сви једногрлце завикасмо: „Дај, попе, руку!</s><s>Дај, попе, руку!“ И он могаше ласно дати тек да хоћаше, ма не даде и тако се утопи.</s><s>„Знам ја, кукава кукавица,“ рече попадија „да је тако, ма, да сте му завикали: „На, попе, руку!“ хоћаше скапулати, јер је вазда (тешко мене!) научио узимати а не давати.“</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 294–295.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1375 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%95%D1%80%D0%BE%20%D0%B8%20%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Еро и кадија | <s>Чувао Еро кадијина говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијиним говедима.</s><s>Једанпут се догоди те се пободе кадијина крава с Ерином, па Ерина крава убоде кадијину на мјесту.</s><s>Онда Еро брже-боље отрчи кадији: "Честити ефендија, твоја крава убола моју краву!" "Па ко је крив, море!</s><s>Је ли је ко наћерао!", пита кадија.</s><s>"Није нико", одговара Еро, "него се поболе саме!" "Е, вала море, марви нема суда!" Онда Еро: "Ама чујеш ли ти, ефендија, што ја кажем: моја крава убола твоју краву!" "А, а, море!</s><s>Стани док погледам у ћитап", рече кадија, па сегне руком да довати ћитап, а Еро те за руку: "Нећеш, Бог и Божја вјера!</s><s>Кад нијеси гледао мојој крави у ћитап, е вала нећеш ни својој!"</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 305.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1377 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BE%20%D0%B1%D0%B8%D1%85%20%D1%98%D0%B0%20%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%B0%2C%20%D0%B0%D0%BB%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D1%9B%D0%B5%20%D0%BE%D0%BD%20%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B5 | Пустио бих ја њега, али неће он мене | <s>Некакав Турчин сврне с пута у поток да се напије воде, па га ухвати хајдук, а он онда, дозвавши свога друга који јe остао на путу, каже му: Ходи, ухватио сам хајдука!</s><s>Друг му одговори: Кад си га ухватио, а ти га поведи амо.</s><s>Онда му он каже: Али неће да иде.</s><s>Кад му друг на то рече: Ако неће да иде, а ти га пусти, а он му одговори: Пустио бих ја њега, али неће он мене!</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1378 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%20%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B8 | И вреди | <s>Поставила кума куми чанак граха и мало ајвара, па селе обе да једу.</s><s>А кад се гошћа наклопи на ајвар, а граху ни мукајет, онда домаћица рече: Узми, кумо, и граха!</s><s>А гошћа јој одговори: Хвала, кумо, добар је и ајвар.</s><s>На то домаћица рече: Али ајвар је скуп: ока по то и по то!</s><s>А гошћа одговори: И вреди!</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1380 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BA%D0%BE%20%D0%A6%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%20%D0%BD%D0%B0%D1%83%D1%87%D0%B8%20%D0%BA%D0%BE%D1%9A%D0%B0%20%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8 | Како Циганин научи коња гладовати | <s>Некакоме Циганину учини се тешко хранити коња, за то намисли да га научи гладовати, и тако му престане давати и што за јело.</s><s>Кад коњ после неколико дана цркне од глади, Циганин рекне: „Хеј, несреће моје! таман кад га научих гладовати, онда црче!“</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 312.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1382 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%B0%D0%B1%D1%83%D0%BD%D0%B8%D0%BE%20%D1%81%D0%B5%20%D0%BA%D0%B0%D0%BE%20%D0%A6%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%20%D1%83%20%D0%BB%D1%83%D0%BA%D1%83 | Забунио се као Циганин у луку | <s>Нашли Циганина где краде лук, па га запитали што то чини?</s><s>А он одговорио да не чупа лук да краде, него се ухватио за њ да га ветар не обори на земљу, па се лук сам ишчупао из земље.</s><s>А кад га господар лука запита: „А шта ти је то у торби?" из које су вирила пера од покраденог лука, он видећи да се нема куд одговори: То зло и јест што је у торби!</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1383 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A5%D0%BE%D1%9F%D0%B0%20%D1%81%D0%B5%20%D0%B1%D0%BE%D1%98%D0%B8%20%D0%B7%D0%B0%20%D0%BA%D1%80%D1%87%D0%B0%D0%B3 | Хоџа се боји за крчаг | <s>Кад год је Насрадин Xоџа слао ђака по воду увек би га најпре истукао, па му тек онда дао крчаг у руке и послао га по воду.</s><s>Чудно било то људима, па ће га напослетку један пријатељ једнога дана запитати: А зашто тако радиш, ефендија ?</s><s>Најпре истучеш ђака, па му тек онда даш крчаг у руке?</s><s>Бијем га зато да ми не разбије крчаг.</s><s>Јер кад га већ разбије, која ми је фајда да га онда бијем?!?!</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1384 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BE%20%D0%BA%D1%83%D1%9B%D1%83%20%D0%B4%D0%B0%20%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B5%20%D0%BC%D0%B8%D1%88%D0%B8 | Запалио кућу да изгоре миши | <s>Имао један човек тикава и дрењина у кући о јесени, те их је чувао за пријатеља кад би му у кућу дошао.</s><s>Однекуда навру миши и једну му лубеницу начну, а напану на суве дрењине.</s><s>Кад он то види, почне се бити шакама по глави; не знајући како би мише похватао, а још мање како би их из куће изагнао, он завиче: Чекајте, чекајте, сад ћу ја вама показати погански синови!</s><s>Па унесе у кућу бреме сламе па зажди, а затвори врата.</s><s>Почне кућа у плам горети, а миши стадоше цијукање.</s><s>Домаћин ће на то рећи: Ха, ха, тако ћу ја вас, да знате коме штету чините!</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1385 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%94%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%BE%20%D1%98%D0%B5%20%D0%BA%D0%B0%D0%B4%20%D0%B8%20%D0%BA%D0%B0%D0%B4%20%D0%B8%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%83%20%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%88%D0%B0%D1%82%D0%B8 | Добро је кад и кад и жену послушати | <s>Отиде једном некакав чивчија код свог аге, па му није имао шта друго да понесе на пешкеш, него само један пар пилади.</s><s>Кад дође до аге, поклони му се по обичају и у руку пољуби, а ага тек што га види где носи пар пилади рече: Еј, валај, рајо, како си?</s><s>Добро, у твоје здравље, мој лепи ага! одговори му чивчија.</s><s>А јеси ли, болан, још што донио него то двоје згурене пилади?</s><s>Богме, ага, нисам, него да ти право кажем, хоћах понети и мало масла, па ми, да опростиш, жена не даде, говорећи ми да немамо у кући но нешто мало.</s><s>Ага се поглади по бради, па рече: Валај, ко жену слуша, он је гори од жене, и зато не ваља жену никад слушати.</s><s>Након неколико дана опет дође чивчија некаквим послом до аге и понесе му мало масла.</s><s>Ага га упита: Јеси ли ми, болан, још што донио него ови филџан масла?</s><s>Не, ага мој, него да ти право кажем: даваше ми јутрос, да опростиш, моја жена један добар пар кокоши и десет пута рече ми: „На, понеси ово нашем добром аги", а ја, како ми ти оно рече скоро, не хтедох жену послушати.</s><s>На то му ага рече: Добро је кад-и-кад и жену послушати!</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1386 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%92%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B8%20%D1%81%D0%B8%D1%80%20%D0%B8%D0%B7%20%D0%B1%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%B0 | Вадили сир из бунара | <s>Приповеда се како су се Плаванци враћали ноћу с пазара кући, а била месечина, па сврате на један бунар те запрепну воде да пију, па удно бунара угледају пун месец.</s><s>Најпрви који га је угледао завиче: Браћо, ено нам среће!</s><s>Ено у бунару некоме пануло творило сира колико наш сеоски млин, а жуто као масло!</s><s>Сви му рекну: Шути, не вичи, да све село не чује!</s><s>Тад они навале капама, фишек-кесама и опанцима црпити воду из бунара како би могли сир извадити.</s><s>У тој њиховој радњи зађе мјесец за брдо, а њима сира нестане у бунару с очију.</s><s>Свак један другоме постаде лупеж, те један другога почне по торбицама и њедрима пребирати, а кад не нађу ни код кога, почну се од чуда крстити што би од оноликога творила сира!</s><s>Најстарији од друштва стаде мислити, па озбиљно и јетко рече: Ама ви зборили или не зборили, правдали се и не правдали, ви ми не можете продати рог за свећу; сир није вода прождрла, но или нечији пас или неко од вас, ама нисте ви криви но ја који се с лудијем дружим.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1387 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BB%D0%B8%20%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%83%20%D0%B4%D0%B0%20%D0%B1%D0%B8%20%D0%B8%D0%BC%20%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B0%20%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%B6%D0%B0%20%D0%B4%D1%80%D0%B2%D0%B0 | Потезали гору да би им била ближа дрва | <s>Што ћемо људи, Бог ви и брацка! завиче кнез сеоски својим сељанима одријесмо себе и своје жене доносећи из оне ојађеле горе далеке дрва, откад опустошисмо секући по селу и около села; него хајте да се послушамо, да сваки сутра ко може дође и да донесе ко гођ има ужета и конопа па да ону гору опашемо и сви сложно потегнемо не бисмо ли је какогод примакли к селу.</s><s>Добро говориш, кнеже, душе ми! повиче поп, те они тако и учине.</s><s>Сутридан ево под гором мушко и женско, надовежу конопе, опколе гору и почну је потезати, но ни с мјеста.</s><s>Народ повиче: Ма што ти, попе, стојиш залуду, спопала те грозница!</s><s>Што се дајбуди не молиш Богу да нам данас ал' икад помогне?</s><s>А зар не чујете, чудо вас грдило, да се одријех молећи, али све узалуд, јер је Бог може бити сад у некаквом вишем послу, или је међу вама прошле ноћи когођ згрешио, те нам се оштети јутрос посао!</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1388 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%81%20%D0%B8%20%D0%BA%D1%83%D1%9B%D0%B0 | Пас и кућа | <s>Приповедају како је пас, скупивши се у клупко на мразу од зиме, рекао да друге зиме неће чекати без куће, него да ће је одмах градити како лето дође, додајући још да му велике куће не треба и да ће је ласно начинити, а кад се лети на врућини извалио и разбацао све четири ноге и реп и главу свако на своју страну, онда је рекао:" Ко ће мени оволику кућу начинити ?" И тaко опет остао чекати зиму без куће.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1389 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B8%20%D0%BA%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%98%D1%83%20%D0%BF%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%82 | Сељани купују памет | <s>Састану се један дан на обично место старешине и главар од једнога места који је на мору шкољ, и стану корити једни друге како од њих нико не може бити мудар као што у другим местима има мудрих људи.</s><s>Знате ли, браћо, рече један понајмудрији до чега је то?</s><s>Све без пусте памети, него хајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечићи, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају да је и продавати могу, па је и цене.</s><s>Сви на то пристану, те скупе речене новца, и оправе тројицу, те у Млетке.</s><s>Кад тамо дођу, почну припитивати где би је купили и пошто ока.</s><s>Тако се намере на некаква мајстора хитра у руги и подсмеху, који им рече: Ја ћу вам продати не оку но литру, а две нека ми остану за те аспре.</s><s>Они пристану, а он однекуда добави једнога миша, те га жива затвори у једау шкатуљицу, и рече им: Ево вам памет овде, него одмах бежите дома, и не отварајте пре но дома дођете.</s><s>Сељани се врате весели у исти брод којим су и дошли, па кад дођу близу својега места, рече један од њих: Ваистину није право да памет подијелимо свакоме једнако, него узмимо ми тројица половицу а половица свему селу.</s><s>Остала двојица пристану одмах на то, па кад отворе шкатуљицу, а миш као миш побјегне те се негде у брод завуче.</s><s>Сад сељаци начну кукати и лелекати, а један одговори: Шта вам је?</s><s>Ево је у броду, нигдје није побегла.</s><s>Кад дођу, дочекају их браћа жељно и радосно, но кад чују зли глас, озловоље се, па се најпосле договоре те брод извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кад год би што хтели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли да се најпре памети напуне.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 287–288.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1390 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%82%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%B0 | Ђаволска сланина | <s>Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па пође увече, пошто људи поспу, те се састраг попне на сомић, и увуче се на таван.</s><s>Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне те падне насред куће гдје је спавао човјек са женом и с децом.</s><s>Кад овај бубне са сланином међу њих, а човек скочи онако у мраку, па стане викати: „Ко је то?“ А крадљивац одговори: „Ја сам ђаво.“ А човјек повиче: „Па шта ћеш овде, анате те мате било?“ А крадљивац одговори: „Ћути, ево сам ти донио једну сланину.“ А човек, још већма уплашен, повиче: „Иди бестрага, анате мате и тебе и твоје сланине!“ А крадљивац онда рече: „Е добро, кад нећеш, а ти ми придигни сланину да идем.“ Човек му драговољно придигне сланину само да му ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа и однесе као своју.</s><s>Кад ујутру сване, онда човек види да је ђаволу придигао своју сланину.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 300–301.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1391 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D1%87%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%20%D0%B8%20%D0%93%D1%80%D0%BA | Бачванин и Грк | <s>Возио Бачванин Грка у Пешту.</s><s>Један дан купи Грк од чобана на путу младо јагње.</s><s>Кад дођу увече у крчму на конак, Грк рече Бачванину: Море, кочијашу, закољи то јагње и одери, а ја ћу га зготовити, пак ћемо заједно јести.</s><s>Бачванин радо пристане у тај ортаклук.</s><s>Кад Грк зготови јагње, учини му се мало за обојицу, зато рече Бачванину: Море, кочијашу, ово је за нас двојицу мало, него 'ајде да спавамо, па који лепши сан усни, онај сам нека поједе све.</s><s>Бачванин пристане и на то, пак легне спавати.</s><s>Пошто Грк заспи, Бачванин устане, пак узевши хлеба из своје торбе, метне гвоздењак с куваним јагњетом преда се и поједе све; па онда оставивши гвоздењак празан на своје место, легне и он те заспи.</s><s>Кад се Грк пробуди, он повиче Бачванину: Еј, море, кочијашу!</s><s>Устај, казуј шта си снио?</s><s>Пробудивши се, Бачванин му одговори: Ти си, господару, старији, ти си господар; казуј ти најпре.</s><s>Онда Грк почне: Ја сам снио где се отворило небо, па тамо седи Бог на престолу своме.</s><s>То је тако лепо да се не може казати; па онда Бог спусти одозго велике мердевине, па зовне и мене да идем горе к њему.</s><s>А ја онда уз мердевине ајде горе.</s><s>Стани, господару, доста је, повиче Бачванин.</s><s>Ја сам гледао кад си ти горе пошао, пак помислим да нећеш више амо ни доћи; па онда узмем те поједем све месо.</s><s>"Шта море бре, повиче Грк поплашен, ја се шалим, море!" - "Богме, господару, одговори Бачванин, ти се шалио или не шалио, ја сам за истину примио.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1392 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0%20%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%83%D0%B4%D0%B0 | Праведна пресуда | <s>У Сарајеву један богаташ изгуби зашивену кесу новаца, пак пусти телала, и обрече дати с благословом сто гроша ономе који је буде нашао.</s><s>Пошто телал вичући прође по сокацима, ето ти једнога сељака гдје носи кесу: Ево, трговче, ваљда су ово твоји новци што си изгубио.</s><s>Богаташ пун радости спопадне кесу, пак је отвори и стане новце бројити; али му се одмах окрене радост на жалост кад помисли да му ваља дати сто гроша ономе што је нашао; и стане мислити како да му их не да.</s><s>Тако, пошто изброји новце, рече сељаку: Ти си, дакле, побратиме, извадио твојих сто гроша, јер је у кеси било осам стотина гроша, а сад нема више од седам стотина?</s><s>Добро си чинио!</s><s>Фала ти!</s><s>Сиромах се човек упрепасти кад чује то, и више му буде жао на беду него за обречених сто гроша; зато се стане клети и преклињати да се он новаца није ни дотакао, него да их је донео као што их је нашао; богаташ пак стане тврдо при своме.</s><s>И тако се мало-помало сваде и отерају се кадији на суд.</s><s>Пошто се обојица закуну: богаташ да је у кеси било осам стотина гроша а сад нема до седам стотина; сељак пак да се он новаца није ни дотакао, него да му их је онако донео као што је нашао; онда им мудри кадија, познавши шта је и како је, пресуди овако: Ви обојица имате право: ти си, трговче, изгубио осам стотина гроша, а ти си, Еро, нашао само седам стотина; тако то нису новци тога трговца, него некаквога другога човека.</s><s>Ти дакле, Еро, носи те новце кући, па их остави док не дође онај који је изгубио само седам стотина гроша; а ти, трговче, чекај док ти се не јави онај који је нашао осам стотина гроша</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1393 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%B4%D1%83%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B8%20%D0%BC%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%86%20%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%B3%D0%B0%D0%BC%D0%B0 | Подупирали месец полугама | <s>Дошло херцеговачко момче у Приморје код свога кума о Арханђелову-дне крсноме имену, па по вечери крај ватре упитаће га Приморац: Ма, да ну, куме!</s><s>Заборавих те упитати, нађосте ли ону нашу одиву, што вам је једну ноћ побегла?</s><s>Ма какву жену, јеси ли луд? упита га Херцеговац.</s><s>Сад ће Приморац приповедати.</s><s>Ево, браћо, да вам причам: Удадосмо ту скоро једну нашу девојку у село овога мога кума, па нешто викнуо на њу домаћин, а она, ни пет ни шест кано ти од господскога и јуначкога соја побегне из куће, а муж њен запомажи и дигни све село на оружје те за њом у потеру кроз једну шуму.</s><s>Месец је грејао као дан, а испред зоре хоће да зађе, те кнез њихова села повиче: „Браћо!</s><s>Ако зађе месец, брука над срамотом, него сваки усијеци по једну добру полугу па да мјесецу не дамо да зађе прије него жену нађемо или бар док сване!" Послушаше га, и сваки извади свој нож, и почеше кроз гору сећи полуге, а уто зађе мјесец, а мало се и наоблачи, те сви у мраку, па се почеше дозивати, да знају где је ко.</s><s>Тумарајући тако кроз гору, сусретне се један њихов сељанин с попом, и у ономе карамлуку ухвати попа за браду па помисли да је жена, те стане викати: „У помоћ, браћо, ко је мој!</s><s>Ево ја ухватио жену!' Заболе попа и дојади му теглећи га сељак за браду, па повика: „Пусти, ђаволе, ђаволи ти душу растезали!</s><s>Није ово жена, него поп, спопала те трострука грозница, дабогда!'</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1394 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%B8%20%D1%81%D0%B8%D1%82%D0%BD%D1%83%20%D1%81%D0%BE%20%D0%B4%D0%B0%20%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%20%D0%BA%D1%80%D1%83%D0%BF%D0%BD%D0%B0 | Сејали ситну со да роди крупна | <s>Некакво село куповало ситну со, и зато што су је много харчили дајући је хајвану и солећи јестива, а скупо плаћали, један дан по летургији седећи пред црвком рече кнез: Гле, људи, како нас Приморци мудро варају, продајући нам ситну со!</s><s>Зашто не бисмо ми ову ситну сејали, па да нам крупна рађа, и да не трошимо толике силне новце утаман ?</s><s>Сви му одговорише: Добра ти је, кнеже, душе ми, и паметна.</s><s>Сутрадан сваки домаћин своје волове у јарам те преори поткућнице и посеј колико је ко у кући имао.</s><s>После осам дана опет се састану пред црквом, и питаше један другога: Је ли твоја со изникла?</s><s>Јок оно.</s><s>А твоја?</s><s>Није још ни моја.</s><s>Кнез ће сад рећи: Ја се бојим да нам нијесу Приморци продали старога семена!</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1395 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D1%83%D0%BC%20%D0%B8%20%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%20%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%86%D0%B0 | Кум и његова прасица | <s>Један сељанин замоли некаква другога богатијега од себе у истоме селу да му купи једно мало прасе, јер сам није имао откуда да га купи, па кад узрасте да га поделе; и ови му га купи.</s><s>Кад дође време да се прасе убије, помисли у себи онај сиромашан сељак да није право да му управ половицу од њега да, па не знајући како би урадио или да му од њега ништа не да а да поштен остане, пође своме куму да се свјетује.</s><s>Кум му рече: Ти прасе убиј пред вечер и јави ортаку да сутрадан дође ујутро, да га с тобом подели, па кад дође ујутро, почни кукати и плакати и реци му да су прошле ноћи украли, а прасе мртво обеси о прозору да виси.</s><s>Сељанин се обрадује, како ће цело њему остати, и учини онако како га је кум свјетовао.</s><s>Кад сељанин прасца закоље и обеси, кум се привуче по ноћи и прасе украде.</s><s>Кад ујутру сељанин види да збиља прасца нема, он брже-боље кукајући ка куму, и каже му: Куме, ах забога, мени украдоше ноћас прасца!</s><s>Тако, тако, куме, вазда говори, рече му кум.</s><s>А он му опет рече: Ма збиља ти говорим, куме, тако ми светога Јована који је међу нама.</s><s>А кум опет: Тако, тако, само, куме, вазда говори.</s><s>Али се не шалим, чујеш, него су ми га украли! рече опет сељак.</s><s>А кум једнако: „Тако, тако, куме", те ортацима не допадне ниједноме ни дел.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 298–299.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1397 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%B4%20%D1%81%D0%B5%20%D0%B0%D1%80%D1%87%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BA%20%D1%81%D0%B5%20%D0%B0%D1%80%D1%87%D0%B8 | Кад се арчи нек се арчи | <s>Приспије на ручак кум у кума тврдице изненада, и кум му се нимало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим срцем дочека и предусретне, говорећи му: „Мило ми је што си приспио, али ми је врло жао што ми се честито није намјерило него кртоле на бистру воду.</s><s>Остав' се, куме, душе ти!“ одговори гост.</s><s>„Само кад је воља добра, а чуо сам да је гладну човеку намерна најбоља.“ Пошто наш тврдица то чује, пође у куварницу, и тек што уђе звекну се шаком по глави, па узевши соли баци у пињату говорећи: „Ех, мога ископања!“ Но размисливши да само со неће осмочити кртолу и повољити госта, узме и две црвене паприке те пошто и њих врх кртоле врже рече: „Кад се арчи, нек се арчи!“</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 293.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1398 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%BE%20%D1%88%D1%83%D1%88%D0%BD%D1%83 | Нешто шушну | <s>Некакав човек казао да је ту и ту видео десет курјака.</s><s>Кад га они којима је казивао заокупе с доказивањем да то не може бити истина, онда он спусти на девет, па на осам, и тако дотера до једнога; а кад му ни то не хтедоше веровати, него му стану говорити да се то њему привидело откуд ондје курјак и тако даље онда рекне: „Нешто шушну!</s><s>Мени се учини има десет курјака.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1399 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%B5%D1%82%20%D0%B8%20%D0%BF%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0 | Зет и пуница | <s>Некакав зет дође у пунице, и седећи код ватре види ђе две жене добро посоле један лонац, па помисли у себи да оно што се у лонцу кува, већ није за јело, и као што су зетови у пуницама шаљиви и безобразни, намисли да га и он јошт тако пресоли, да се ни у уста узети не може, па онда оставши сам у кући, завуче обе руке у сланицу и заграби пуне прегршти соли.</s><s>Сланица је била од дрвета и имала округлу јаму, на коју се со унутра сипала и напоље вадила.</s><s>На ону јаму он руке увуче ласно у сланицу, али их заједно, још пуне соли, нипошто није могао напоље извући, и тако мучећи се око тога и натежући, руке подбуну да најпосле ни једне ни празне није могао извући.</s><s>Кад у том неко рупи на врата, он брже-боље седне, па сланицу с рукама метне међу ноге да се не би видело шта му се догодило.</s><s>Кад потом седну за вечеру, он од срамоте не смједне казати шта му се догодило, него рече да је сит и да не може вечерати ништа.</s><s>И тако после многога нуђења и мољења, он на чудо и жалост свију укућана не ћедне ни сести за софру нити ишта окусити.</s><s>Кад се по вечери чељад разиђу из куће, он устане и носећи сланицу на рукама изађе напоље, па угледавши за кућом кроз мрак своју пуницу ђе стоји, помисли да је пањ некакав, па размахнувши сланицом удари је по плећима колико игда може, говорећи тамо њој матер: Ти мени не даде вечерати.</s><s>Пуница се на то тргне, и одговори му: Анатема те било!</s><s>Како ти нисам дала вечерати?</s><s>Та нисам ли те звала и нудила више од десет пута!</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 281–282.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1400 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0%D0%BB%D0%B8%20%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B0%D1%9A%20%D0%B7%D0%B0%20%D0%B7%D0%B5%D1%86%D0%B0 | Приправљали ражањ за зеца | <s>Враћали се некакви сељаци кући из дрва, док један од њих завика дружини: Гле, гле, браћо, онога зеца те бежи оном главицом, има у њему петнаест ока, а да је Бог дао међу нама брзонога момка, па да га достигне, ето господске вечере да се угостимо вечерас у друштву.</s><s>То је ласно, повиче најстарији у дружини половица нас хајдемо за њим у потеру да га ухватимо, а половица нека убере добар јасенов ражањ, да буде справан док се вратимо са зецом.</s><s>Добра ти је, рече један у сребро ти се оковала!</s><s>Али и ја нека једну проговорим: ја бих да га међу нама овде у планини испечемо и братски поједемо, а да нико не казује кућној чељади, јер није право да од њега једе ко је дома лежао, него ми који смо се око зеца мучили.</s><s>Је ли овако, браћо?</s><s>Добра ти је! рече трећи него ко што о чем, ми о добру, док није зец где у грм зашао, а за ноге му се не бојим док су ове моје две пода мном.</s><s>Одоше половица њих за зецом у потеру, а пола тражити јасенов ражањ.</s><s>Они што одоше да гоне зеца, нигде ни трага од њега, но видеше негде у гори где је био неко зажегао ћумур па задимио, те се они упуте к ономе диму, кад ли се стуче с оним те по гори тражијаху јасенов ражањ, и помисле да су они зеца ухватили и сами појели, те завичу на њих: Камо зец, море бре?</s><s>А ови тако исто упитају срдито ове потернике: Ево ватре, ви сте га без нас изели!</s><s>Не верујући једни другима, почну се између себе тако тући да су морали многе кући на носилима однети.</s><s>Кад су се примакли близу села, упиташе их сељани: Ко вас поби?</s><s>Одговорише им: Лукави зец и јасенов ражањ</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1401 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%83%20%D1%81%D0%B5%20%D0%BD%D0%B5%20%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B5%20%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%82%D0%B8 | Свету се не може угодити | <s>Један човек, идући из вароши кући, јахао је на магарцу, а његов син, момчић од десетак-петнаест година, ишао поред њега пешице.</s>
<s>Сусретне их један човјек, па рече: То није право, брате, да ти јашеш, а дете да иде пешице; твоје су ноге јаче од његових.</s>
<s>Онда отац сјаше с магарца и посади сина на њ.</s>
<s>Мало даље сретне их други човек па рече: То није лепо, момче, да ти јашеш, а отац да ти иде пешице, твоје су ноге млађе.</s>
<s>Онда узјашу обојица и пођу тако мало, али их сретне трећи човјек, па рече: Каква је то будалаштина ?</s><s>Два матора магарца на једној слабој животињи!</s><s>Право би било да човек узме батину, па да вас обојицу шћера.</s>
<s>Онда сјашу обојица и пођу пешице, отац с једне стране, син с друге, а магарац у средини.</s>
<s>Сретне их четврти човек, па рече: Ала сте ви чудна три друга!</s><s>Зар није доста да двојица иду пешице ?</s><s>Не би ли лакше било да један од вас јаше?</s><s>Онда отац рече сину: Ми смо обојица свакојако јахали на магарцу, сад ваља да магарац јаше на нама.</s>
<s>Па оборе магарца на земљу, те му један свеже предње ноге, а други стражње, па га онда узму на колац међу се, и тако га понесу.</s>
<s>А кад се људи који су их сретали и стизали стану сад још већма смејати и чудити, онда отац, уједанпут бацивши магарца на земљу и почевши га дрешити, повиче: Та онај је сваки човек луђи од овога магарца који хоће свему свету да угоди.</s>
<s>Ја ћу с мојим магарцем да чиним како сам и најпре по мојој вољи чинио; и тако отиду кући.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
<s>en:One Can't Please the World</s>
|
1402 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%90%D0%BA%D0%BE%20%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%87%D0%B5%20%D0%BF%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%82%2C%20%D0%BD%D0%B5%D1%9B%D0%B5%20%D1%81%D0%B5%20%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%B8 | Ако стече памет, неће се оженити | <s>Један отац хтио да ожени сина врло млада, но је хтио да чује савјет од једнога свог најмилијег пријатеља, те пође к њему, и рече му: Шта би ти сјетовао, мој по богу брате, бих ли оженио, ове јесени мог јединка сина?</s><s>Ја, да сам тобом, - одговори му - не бих ни још за коју годину, док дајбуди стече мало више снаге, а и памети. - Ти си човјек луд; - одговори му отац - болан, ја га баш зато и женим доклен је премлад и луд, јер ако мој син стече памети, неће се никад оженити.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1403 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%B1%D0%B0%20%D0%B8%20%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82 | Баба и смрт | <s>Била некаква баба одвећ срдита, а имала унучад врло опаку и немирну, те се с њима један дан угусте заинати; а они на њу камењем.</s><s>Додија се баби, те почне у плачу и у једу проклињати себе, и од јада завиче: - О смрти, ђе си, забога, узми ме с овога свијета!</s><s>У тај час прикаже се страшна смрт, па завиче: - Ево ме, ко ме оно зваше?</s><s>Баба се препане и покаја се што рече, па проговори: - Ено оно моје најстарије унуче!</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1404 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B0%D1%80%20%D0%B8%20%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%82%D0%B5 | Цар и дијете | <s>Шеташе се једном некакав цар, па се срете с једним ђететом и, онако у шали, запита га: - Ђе ти идес, дијете?</s><s>Дете нешто било зловољно, па му опрцито одговори: - Не знам.</s><s>Цару би жао, те заповједи да ухвате оно дијете и да га затворе у тамницу, које одмах слуге учине.</s><s>Након два-три дана цару се ражали зашто оно дијете стави у тамницу, а опет помисли: ко зна ђе је оно ходило, шта ли да уради.</s><s>Па пође к ђетету у тамницу и упита га: - Зашто ми, дијете, одговори ономадне да не знаш ђе идеш?</s><s>А он цару: Видиш и сам да нијесам знао: ко се надао, ко ли је знао да ја идем у тамницу?</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1405 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%20%D0%B8%20%D1%86%D0%B0%D1%80 | Циганин и цар | <s>Циганин се пријави цару за послужника код коња.</s><s>Погоде се нека му плати сваки муж који се боји своје жене што дуката.</s><s>Послије неколико дана дође и рече Циганин цару: - Ево у босци имам прелијепу ђевојку од петнаест година; ако те бегенише, ја ти је поклањам на дар.</s><s>Цар прихвати: - Доведи ми је, али се чувај да не би дознала моја царица.</s><s>Сад Циганин пружи руку и рече: - Дај што дуката: и ти се бојиш жене, а царска се ријеч не пориче.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1427 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5%20%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B5%20%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B5 | Српске народне приповетке | <s>Српске народне приповетке из разних извора.</s>
<s>Аждаја и царев син (Вук Караџић, 1853.)
Баш Челик (Вук Караџић, 1870.)
Вилина гора (Вук Караџић, 1870.)
Влатко и мртви (Ђорђе Којанов Стефановић, 1871.)
Деведесет девет синова (Веселин Чајкановић, 1927.)
Дивљан (Вук Караџић, 1853.)
Дјевојка бржа од коња (Вук Караџић, 1853.)
До Златног Расуденца (Веселин Чајкановић, 1927.)
Добра дјела не пропадају (Вук Караџић, 1870.)
Ђаволска сланина (Вук Караџић, 1821.)
Ђавоља маштанија и Божја сила (Вук Караџић, 1853.)
Ђевојка, удовица и пуштеница (Вук Караџић, 1821.)
Ера, па Ера, или боље је умети него имати (Атанасије Николић, 1842.)
Еро и кадија (Вук Караџић, 1821.)
Еро и Турчин (Вук Караџић, 1821.)
Жабица царица
Зла жена (Вук Караџић, 1821.)
Зла маћеха (Вук Караџић, 1853.)
Златоруни ован, српска верзија грчког мита Златно руно (Вук Караџић, 1853.)
Змија младожења (Вук Караџић, 1853.)
Јарац живодерац (Вук Караџић, 1870.)
К врагу по три длаке
Калуђер и четири грјешника (Вук Караџић, 1853.)
Ко мање иште, више му се даје (Вук Караџић, 1853.)
Ко умије, њему двије (Вук Караџић, 1853.)
Ко шта чини све себи (Јован Војиновић, 1869.)
Ковач и Роми Даба
Кокошја војска (Атанасије Николић, 1842.)
Коме Бог помаже, нико му наудити не може (Вук Караџић, 1853.)
Копање блага (Вук Караџић, 1853.)
Краварић Марко (Веселин Чајкановић, 1927.)
Краљ и чобанин (Вук Караџић, 1853.)
Кум риба (Вук Караџић, 1870.)
Лаж за опкладу (Вук Караџић, 1821.)
Лијек од мађија (Вук Караџић, 1870.)
Лијепе хаљине много којешта учине (Вук Караџић, 1853.)
Лисица се осветила вуку (Вук Караџић, 1853.)
Маћеха и пасторка (Вук Караџић, 1853.)
Милостива снаха и немилостива свекрва (Вук Караџић, 1853.)
Не помози, Боже!</s><s>Ништа није тајно што неће кадгод бити јавно (Атанасије Николић, 1842.)
Опет зла свекрва (Вук Караџић, 1870.)
Опет змија младожења (Вук Караџић, 1853.)
Опет маћеха и пасторка (Вук Караџић, 1853.)
Отац и његове кћери (Веселин Чајкановић, 1927.)
Очев трс (Веселин Чајкановић, 1927.)
Очина заклетва (Вук Караџић, 1853.)
Петар бега од смрти (Ристић и Лончарски, 1891.)
Побратимски дарови (Вук Караџић, 1853.)
Права се мука не да сакрити (Вук Караџић, 1853.)
Правда и кривда (Вук Караџић, 1853.)
Свети Сава и ђаво (Вук Караџић, 1870.)
Слово иже, али сирца ниже (Вук Караџић, 1821.)
Смрт кума (Веселин Чајкановић, 1927.)
Со и хлеб
Соломуна проклела мати (Вук Караџић, 1853.)
Стојша и Младен (Вук Караџић, 1853.)
Сунчарева мајка (Вук Караџић, 1870.)
Тица дјевојка (Вук Караџић, 1870.)
Три јегуље (Вук Караџић, 1853.)
Три прстена (Вук Караџић, 1870.)
Ћела (Вук Караџић, 1870.)
У лажи су кратке ноге (Вук Караџић, 1870.)
Цар хтио кћер да узме (Вук Караџић, 1870.)
Царев зет и крилата баба (Вук Караџић, 1870.)
Царева кћи и свињарче (Вук Караџић, 1870.)
Царева кћи овца (Вук Караџић, 1853.)
Царевић и дивова кћи (Веселин Чајкановић, 1927.)
Царичина снаха овца (Вук Караџић, 1870.)
Црно јагње (Вук Караџић, 1853.)
Чудновата длака (Вук Караџић, 1853.)
Чудновата тица (Вук Караџић, 1853.)
Чудотворни нож (Вук Караџић, 1853.)
Шатар-бегови двори (Јован Војиновић, 1869.)
Шта је најгоре на свијету, или Пијан Србин и гладан Турчин (Вук Караџић, 1821.)</s>
<s>Шаљиве приче
А шта ти је? (Вук Караџић, 1870.)
Бекри-Мујо (Вук Караџић, 1870.)
Боник и болест (Вук Караџић, 1870.)
Вина мијех и његова пјесма (Вук Караџић, 1870.)
Грјешник и луди исповједник (Вук Караџић, 1870.)
Ђаволска сланина (Вук Караџић, 1870.)
Еро и кадија (Вук Караџић, 1870.)
Еро с онога свијета (Вук Караџић, 1870.)
Еро и Турчин (Вук Караџић, 1870.)
Жеђа и вино (Вук Караџић, 1870.)
За што се свети Игњатије зове Богоносац (Вук Караџић, 1870.)
За што су простаци сиромаси (Вук Караџић, 1870.)
Зет и пуница (Вук Караџић, 1870.)
Зет у пуницама (Вук Караџић, 1870.)
Зла жена сачувала мужа (Вук Караџић, 1870.)
Кад се арчи нек се арчи (Вук Караџић, 1870.)
Како се Краљевић Марко јунаштву научио (Вук Караџић, 1870.)
Како се медвјед преварио (Вук Караџић, 1870.)
Како Циганин научи коња гладовати (Вук Караџић, 1870.)
Капа и сват (Вук Караџић, 1870.)
Кафа и њезино црнило (Вук Караџић, 1870.)
Ко је то? – Никола! (Вук Караџић, 1870.)
Ко није добро свезао? (Вук Караџић, 1870.)
Крепао котао (Вук Караџић, 1870.)
Кудров и кусов (Вук Караџић, 1870.)
Кум и његова прасица (Вук Караџић, 1870.)
Љениви слијепац (Вук Караџић, 1870.)
Млада и Циганин (Вук Караџић, 1870.)
Мој је предњак (Вук Караџић, 1870.)
Несретнику се не може помоћи (Вук Караџић, 1870.)
Оклад шта је најбјеље (Вук Караџић, 1870.)
Пијесак и свети Петар (Вук Караџић, 1870.)
Поп и парохијани (Вук Караџић, 1870.)
Сељани купују памет (Вук Караџић, 1870.)
Сељанин и господар (Вук Караџић, 1870.)
Слово иже, али сирца ниже (Вук Караџић, 1870.)
Утопио се поп што није руку дао (Вук Караџић, 1870.)
Хоће воденичар у војску (Вук Караџић, 1870.)
Циганин и властелин (Вук Караџић, 1870.)
Циганче, па циганче! (Вук Караџић, 1870.)
Шта је најгоре на свијету, или Пијан Србин и гладан Турчин (Вук Караџић, 1870.)</s>
<s>Извори
Вук Стефановић Караџић: Народне српске приповијетке, Беч, 1821.</s><s>Атанасије Николић: Народне србске приповетке, I, Београд, 1842.</s><s>Вук Стефановић Караџић: Српске народне приповијетке, Беч, 1853.</s><s>Јован Б. Војиновић: Српске народне приповетке, Београд, 1869.</s><s>Вук Стефановић Караџић: Српске народне приповијетке II, Беч, 1870.</s><s>Ђорђе Којанов Стефановић: Српске народне приповетке, Нови Сад, 1871.</s><s>Коста Ристић и Васа Лончарски: Српске народне приповетке, Нови Сад, 1891.</s><s>Веселин Чајкановић: Српске народне приповетке, Београд, 1927.</s>
|
1428 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A7%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%B0%D0%BA%20%D0%BD%D0%B8%20%D0%BD%D0%B0%20%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D1%83%20%D0%BD%D0%B8%20%D0%BD%D0%B0%20%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D0%B8 | Чардак ни на небу ни на земљи | <s>Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави.</s><s>Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.</s><s>Али тек што изиђе пред двор, у један мах долети из неба змај, шчепа ђевојку између браће и однесе је у облаке.</s><s>Браћа отрче брже боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру потражити.</s><s>Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по коња и остало што треба за пут, и тако они отиду.</s>
<s>По дугоме путовању наиђу на један чардак, који нити је на небу ни на земљи.</s><s>Дошавши онђе, помисле да неће у ономе чардаку бити њихова сестра, па се одмах стану договарати како би се у њ попели, и послије дугога промишљавања и договора, договоре се да један од њих свога коња закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај од ње за стријелу, да пусте одоздо стријелу из лука да се добро за чардак прихвати, како би се уз њу пети могли.</s><s>Млађа два брата рекну најстаријему да он свога коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи не шћедне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак.</s><s>Кад дође да се пење уз опуту, опет најстарији и средњи не шћедну се пети, него се попне најмлађи.</s>
<s>Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште.</s><s>Она кад види брата својега, уплаши се и почне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио па рече ђевојци: „Баш овђе ме нешто уједе.“ Кад он то рекне, а царев га син још једном удари у главу, а змај опет рече ђевојци: „Опет ме нешто овђе уједе.“ Кад он и трећи пут замахне да га удари, онда му сестра руком покаже да га удари у живот, и он га удари онамо, и како га удари, змај остане на мјесту мртав, а царева га кћи стури с крила, па притрчи брату своме, те се с њиме пољуби, па онда узевши га за руку стане га водити кроз све собе.</s><s>Најприје га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслима привезан с цијелијем такумом од чистога сребра.</s><s>Потом га одведе у другу собу, у којој је за јаслима стајао бијел коњ с такумом од сухога злата.</s><s>Најпосле га одведе и у трећу собу ђе је за јаслима био кулатаст коњ и на њему такум драгијем камењем искићен.</s><s>Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је ђевојка једна седила за златнијем ђерђефом и златном жицом везла.</s><s>Из те собе одведе га у другу у којој је друга ђевојка златне жице испредала.</s><s>А најпосле уведе га у једну собу у којој је трећа ђевојка бисер низала, и пред њом на златној тепсији од злата квочка с пилићима бисер кљуцала.</s>
<s>Све ово обишавши и виђевши, врати се натраг у ону собу ђе је змај мртав лежао, па га извуче напоље и баци на земљу, а браћа кад га виде, умало их грозница не ухвати.</s><s>Потом најмлађи брат спусти најприје сестру своју браћи, па онда све три ђевојке сваку с њезинијем радом, једну за другом; спуштајући ђевојке браћи, сваку је намјењивао чија ће која бити, а кад спусти трећу, и то ону с квочком и пилићима, он њу за себе намијени.</s><s>Браћа његова, завидећи му што је он био јунак те је сестру нашао и избавио, пресијеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме не казују шта су они учинили.</s>
<s>Послије некога времена дозна најмлађи брат на чардаку да се браћа његова и оно чобанче онијем ђевојкама жене.</s><s>Онај исти дан у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало буздованом у леђа, да се одмах с коња преметнуо, па онда одлети опет натраг у чардак.</s><s>Кад дозна да му се и средњи брат жени, а он у оно исто вријеме кад су сватови из цркве ишли, долети на ђогату, те и средњега брата онако удари да се одмах с коња преметнуо,па између сватова опет одлети.</s><s>Напошљетку дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу да је на мјесто мртав пао, а сватови онда ђипе да га ухвате, али он не шћедне ни бјежати, него остане међу њима, па се покаже да је он најмлађи царев син а не оно чобанче, и да су га браћа из зависти оставила на ономе чардаку у комеје он сестру нашао и змаја убио, а то све засвједочи и сестра и оне ђевојке.</s><s>Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сина и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави га након себе да царује.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 7–10.</s>
<s>Српске народне приповетке</s>
|
1429 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D1%92%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B | Међедовић | <s>У некаком селу пођу жене у планину да траже дивљега броћа, и тако врљајући по планини, једна од њи зађе и дође пред једну пећину из које изиђе међед, те је увати и одведе унутра; и нође живјећи ш њиме, жена затрудни и роди мушко дијете.</s><s>Пошто дијете мало поодрасте, жена се некако украде и утече у село кући својој.</s><s>Међед је једнако којешта доносио и дијете ранио, као му прије и матер.</s><s>Кад дијете нарасте повелико, оно навали да иде из пећине у свијет.</s><s>Међед га стане од тога одвраћати, говорећи му да је он јоште млад и нејак, а у свијету има зли звјерова који се зову људи, пак ће га убити.</s><s>И тако се дијете мало поумири и остане у пећини.</s><s>Послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, и кад га међед друкчије није могао одвратити, а он га изведе пред пећину под једну букву, па му рече: „Ако ту букву можеш ишчупати из земље, онда ћу те пуштити да идеш у свијет, ако ли не можеш, још ваља да шједиш код мене.“ Дијете спопадне букву, па повуци тамо, повуци амо, али не може да је ишчупа; онда се опет врати с оцем у пећину.</s><s>Кад послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, међед га изведе пред пећину и каже му да огледа може ли саде ишчупати букву из земље.</s><s>Дијете букву спопадне и ишчупа.</s><s>Међед му онда рече да јој окреше гране, па заметнувши је на раме као кијачу да иде у свијет.</s><s>Дијете послуша оца, и идући тако по свијету дође у једно поље ђе се неколико стотина плугова било састало, те орали спаији.</s><s>Кад дође к ратарима, запита и еда би имали што да му дају за јело.</s><s>Они му одговоре да причека мало, саде ће се њима донијети ручак, па шта ручају они онолики, ручаће и он.</s><s>Док су они још то говорили, а то се помоле кола и коњи и мазге и магарци с ручком.</s><s>Кад се ручак донесе, Међедовић рече да ће он то све сам појести.</s><s>Ратари се зачуде и рекну му како ће он појести толико јело што је донесено за толико стотина људи!</s><s>Он опет рече да оће, и оклади се ш њима: ако не поједе да им да своју кијачу, ако ли поједе, да они њему дају све што је гвоздено на њиовијем плуговима.</s><s>Ручак се постави, и Међедовић се наклопи те поједе све, и још да је било.</s><s>Онда му они скупе с плугова све што је гвоздено на једну гомилу, а он усуче неколике брезе, па све повеже и натакне на своју кијачу, па заметнувши је на раме отиде некаквоме ковачу и рече му да он од онога гвожђа скује буздован на ону кијачу.</s><s>Ковач се прими тога посла, али му се учини да је гвожђа много, па га сакрије готово пола, а од осталога буздован слупа којекако.</s><s>Међедовићу се учини буздован мали према оноликоме гвожђу, а и оно што га је, да није начињен као што би требало.</s><s>Зато, кад буздован насаде на кијачу, Међедовић, да би га огледао је ли добар, баци га у небо пак се пода њ начетвороножи, те га дочека у леђа.</s><s>Буздован несрећом ковачевом прсне, онда Међедовић размане кијачом те ковача убије, па отиде у његову кућу и нађе сво сакривено гвожђе, и однесе га с онијем комадима од буздована другоме ковачу, и каже му да му скује буздован на кијачу, али му рече да се не шали него од свога гвожђа добар буздован да скује, ако није рад проћи као и онај прије што га је ковао.</s><s>Ковач, чувши још прије шта је било од онога ковача, скупи све своје момке, па оно сво гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар колико се игда могло.</s><s>Кад насаде буздован на кијачу, Међедовић опет да би га огледао, баци га у небо, и начетвороножи се пода њ, али се буздован не разбије, него одскочи од леђа.</s><s>Исправивши се, Међедовић рекне: „Саде је буздован добар“, па га заметне на раме и пође даље.</s><s>Идући тако, нађе у пољу једнога човјека ђе је упрегао у ралицу два вола те оре, и дошавши к њему, запита га да ли има што за јело.</s><s>Човјек му одговори: „Саде ће моја кћи донијети мене ручак, па ћемо подијелити што је Бог дао.“ Међедовић му стане казивати како је он појео све што је било приправљено за неколико стотина ратара, и запита: „А шта ће саде у једноме ручку бити мене, шта ли ће тебе?“ У том ете ти ђевојке с ручком.</s><s>Како ђевојка ручак постави, Међедовић се одма руком вати да једе, а човјек му не дадне, него му рече: „Не док се не прекрстиш вако као и ја!“ Међедовић, гладан, не имајући куд, прекрсти се, па онда почну јести, и наједу се обојица, и још им претече.</s><s>Међедовић, гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка, омили му, и рече оцу њезину: „Оћеш ли ми дати ову своју шћер да се женим њоме ?“ Човјек му одговори: „Ја би ти је радо дао, али сам је обећао Брку.“ Међедовић на то рекне: „Море шта марим ја за Брка?</s><s>Ја ћу Брка овијем буздованом.“ А човјек му рекне: „Море и Брко је неки: саде ћеш га виђети.“ У том стане ука с једне стране, док се иза брда помоли један брк и у њему триста и шездесет и пет тичији гнијезда.</s><s>Мало-помало помоли се и други брк; ете и Брка.</s><s>Како дође к њима, а он легне ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште.</s><s>Ђевојка га стане биштати, а Међедовић, уставши полагано, распали својијем буздованом Брка у главу; а Брко прстом на оно мјесто говорећи ђевојци: „Еве вође ме нешто уједе.“ А Међедовић опет буздованом на друго мјесто, а Брко опет прстом на оно мјесто: „Еве вође ме опет нешто уједе.“ Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне нође и срдито повиче: „Та зар си слијепа?</s><s>Еве вође ме нешто коље.“ Онда му ђевојка каже: „Не коље тебе ту ништа, него теве човјек бије.“ Кад Брко то чује, он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ бацио свој буздован, па бјежи преко поља, и Брко се натури за њим.</s><s>Међедовић, полакши, поизмакне пред Брком, али Брко никако неће да га се мане.</s><s>Међедовић, бјежећи тако, дође на једну воду, и нађе код ње људе на гувну ђе вију шеницу, и повиче им: „Помагајте, браћо, забога!</s><s>Еве ме ћера Брко!</s><s>Шта ћу саде?</s><s>Како ћу прећи преко ове воде?“ А један од оније људи пружи му лопату говорећи: „Шједи на лопату да те пребацим.“ Међедовић шједне на лопату, а човјек размане њоме и пребаци га на другу страну, а он бјежи даље.</s><s>Мало затим ете ти на гувно и Брка, па запита људе: „Прође ли овуда таки и таки човјек?“ А они му кажу да прође.</s><s>Брко и запита: „Како пређе преко ове воде?“ А они му одговоре: „Прескочи!“ Онда се Брко залети, па оп преко воде на другу страну, па поћерај за Међедовићем.</s><s>Међедовић, бјежећи уз једно брдо, врло сустане, а кад изиђе на брдо, нађе човјека на узораној њиви који је у торби о врату имао шјеме, па по једанпут заграби шаком те сије, а по други пут у уста те једе.</s><s>Овоме човјеку повиче он: “Помагај, брате, забога!</s><s>Ћера ме Брко, и еве га саде ће ме стићи!</s><s>Него што ћу чинити?</s><s>Сакриј ме неђе!“ А човјек одговори: „Боме, Брко, није шала.</s><s>Али не знам ђе ћу те сакрити; него оди вође у моју торбу у шјеме.“ И тако га узме у торбу.</s><s>Кад Брко потом дође, и запита га за Међедовића, он му каже да је он одавно онуда прошао, и досад богзна куд је отишао.</s><s>Онда се Брко врати натраг.</s><s>Човјек онај, сијући жито, заборави за Међедовића, и узме га уједанпут са житом у шаку, те метне у уста.</s><s>Међедовић се поплаши да га не прогута, те по устима вамо намо, док срећом нађе један крњав зуб, те се у њему устави и прићути.</s><s>Кад сијач увече дође кући,он повиче на снаје: „Дајдете, ђецо, оне моје зубне чачкалице, нешто ме жуља у ономе моме поквареном зубу.“ Снаје донесу два велика гвоздена ражња, па пошто он зине, подувре једна с једне, друга с друге стране, док Међедовић искочи из зуба.</s><s>Онда се сијач тек опомене, и рекне му: „А жље те сакрио!</s><s>Умало те нисам прождерао!“ Иза тога, пошто вечерају и стану се о свачему разговарати, запита Међедовић домаћина шта му је било ономе зубу те је нако мимо све остале покварен.</s><s>А домаћин му стане вако приповиједати: „Једном пођемо нас десетак с тридесет коња у Дубровник по со.</s><s>Идући тако, нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: 'Шта да се мучите тако далеко?</s><s>Еве има у мојој плетивачи нешто соли што је претекло кад сам мрсила овце, мислим да ће ви свима бити доста!' И тако нође погодивши се ш њоме, она скине с руке своју плетивачу, а ми с коња своје вреће, па пуни и мјери, док напунисмо вреће за све тридесет коња.</s><s>Пошто се нође ш њоме намиримо, вратимо се натраг.</s><s>Ово бјеше у јесен, и вријеме бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бисмо на вр Чемерна, нешто се наоблачи, па окрене снијег са шјевером, да се пометемо и ми и коњи.</s><s>У то се још на већу нашу несрећу смркне сасвим, и тако тумарајући вамо намо, док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче: 'Вамоте, браћо!</s><s>Еве суоте!' Онда ми један по један намо, док сви уђемо и уведемо сво тридесетеро коња, па коње растоваримо и наложимо ватру, те преноћимо као у кући.</s><s>Кад шјутрадан сване, а то имаш шта виђети: ми сви у једној људској глави која стајаше измеђ некакије винограда.</s><s>Док се ми томе још чуђасмо и коње товарисмо, не лези враже, ете ти пудара од оније винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу, па окренувши је неколико пута себи изнад главе, баци је преко винограда да плаши чворке, и кад паднемо на једноме брду, онда ја покварим овај зуб.“ И на част ви лаж!</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 1–7.</s>
<s>Српске народне приповетке</s>
|
1430 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%20%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%B7%D0%B8%2C%20%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B5%21 | Не помози, Боже! | <s></s>
<s>Не помози, Боже!</s>
<s>Кад је свети Никола по земљи ходио, нађе код мора некаквог човека који једнако виче: „Не помози, Боже!" И запита га, шта то чини; он му одговори, да се моли Богу.</s><s>Онда му свети Никола каже, да се тако Богу не моли, него да говори: „Помози, Боже!" Човек то радо прими, и одмах заинтачи тако викати.</s><s>Пошто свети Никола уђе у лађу и навезе се на море, човек уједанпут заборави како га је он научио да говори, па га стане с обале викати, да би се повратио да му опет каже; но кад виде да га не може дозвати, онда брже боље скине своју хаљину с леђа и, раширивши је по мору, седне на њу и стане рукама возити, за њим.</s><s>Кад, тако возећи се, сустигне лађу, он повиче светоме Николи: „Еј!</s><s>Како оно ти рече мени да се молим Богу?" Свети Никола, видећи то чудо, помисли у себи: „Кад се он тако може по мору возити, његова је молитва, макар шта говорио, Богу угоднија него моја!" па му одговори: „Као и до сад, као и до сад."</s>
<s>Српске народне приповетке</s>
|
1431 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%20%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B0%20%D0%B8%20%D1%92%D0%B0%D0%B2%D0%BE | Свети Сава и ђаво | <s>Пошао свети Сава преко једне планине, па срете ђавола.</s><s>Кад га ђаво угледа, уплаши се и шћедне да побегне, али не могне, па се тада сретну на путу.</s><s>Свети Сава рекне ђаволу: „Помози Бог!" а овај одговори: „Није ти за тим стало." — „Како си?" рече Свети Сава; а ђаво му одговори: „Шта је теби брига, како сам." — „Куда хоћеш?" Упита га свети Сава; а овај одговори: „Ни за тим ти није стало." — „Шта би радио?" рече свети Сава; а овај му одговори: „Радио бих башчу, кад бих имао мршаве земље и таквог ортака." Онда свети Сава каже ђаволу: „Ако баш хоћеш да радиш башту, ево сам ти ја ортак, но да се договоримо, како ћемо и шта најпре сијати, и ко ће сјеме набављати." А ђаво му одговори: „Ако ме и мрзи с тобом радиги, и опет ти се покорити нећу, али хоћу да начинимо уговор, па да отпочнемо радити."</s>
<s>Сад се договоре, да посаде најпре мрки лук; ово и учине.</s><s>Кад лук почне да расте, дошао би ђаво, па гледао како су лијепа и добра пера у лука, а не гледаше шта је у земљи.</s><s>Кад лук у највећој снази буде, онда свети Сава позове ђавола, те дођоше.</s><s>„Е," рече сад свети Сава ђаволу, „пола је моје, а пола твоје, па бирај које волиш." Видећи ђаво силна пера у лука, превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно што је у земљи.</s><s>Кад лук стане зрети, долажаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило, кад види, де пера труну и суше се.</s><s>Лук сазри, пера сва увену; а свети Сава повади лук и однесе га.</s>
<s>Ово ђавола врло ожалости, па се ријеши, те још један уговор са светим Савом учини, да посаде купус, па ђаво рече: „Ја ћу оно, што је у земљи, а ти оно што је на земљи." И тако буде.</s><s>Купус посаде, и овај све растијаше више и развијаше свој лист, док се и главице укажу.</s><s>Видећи ово, ђаво мишљаше: кад је оволика чвонта на земљи, та колика мора бити у земљи, па се врло радоваше.</s><s>Кад у јесен буде, свети Сава дође, те купус посијече, а ђаволу остави корење.</s><s>Мало затим ето ти и ђавола, ту су гајде, ту су свирале, хука, бука, пјесма и арата велика.</s><s>Па чим један корен извади и види, да нема ништа, пренемогне се од муке, па онда умоли светога Саву да још један уговор начине, да посеју кромпир, па онда, што је у земљи, то нека буде светога Саве, а што је на земљи, то да њему остане.</s><s>Овако и учине.</s><s>Посију кромпире.</s><s>Кромпири изникну, укаже се најприје цимина, па онда цвијет, а за овијем бобе.</s><s>Видећи ово, ђаво се стане смијати и светом Сави пркосити.</s><s>Но кад буде у јесен, онда цимина опадне и иструхне, а свети Сава повади кромпире, па у трап.</s><s>Надимаше се ђаво, да пукне од зла.</s><s>Видећи овако себе преварена, кајаше се што је са попом имао посла, па опет умоли светога Саву, те посеју пшеницу и уговоре: што је на земљи, нека буде светога Саве; а што је у земљи, то да буде ђаволу.</s><s>Кад пшеница порасте и класа, ђаво дође над ограду, па гледаше колико је израсла и говораше: „Из малога зрна нарасте оволика стабљика!" Кад буде јесен, онда свети Сава позове жетеоце, те пшеницу пожњу, а ђаволу стрн.</s>
<s>Сад ђаво стане плакати, па од љутине рече: „Баш хоћу с тобом још да посадим виноград, па шта буде; и ако ме још и овде превариш, онда он нашег ортаклука нема ништа." И тако посаде виноград.</s><s>Кад виноград треће године роди и покаже се врло лијепо грожђе, онда се састану да бирају, шта ко воли.</s><s>Сад свети Сава упита ђавола: „Шта волиш, ортаче, или чорбу или густижу?" А ђаво одговори: .</s><s>„Ја ћу густижу, а теби начаст чорба." Кад виноград сазри, онда свети Сава обере грожђе, метну у кацу, па послије источи вино, а ђаволу остане џибра.</s><s>Сад се ђаво домисли, те у џибру наспе воде, начини казан и препече ракију; а Свети Сава тек њему, па му рече: ,Шта је то, ортаче?" А овај му одговори: „Печем ракију, побратиме!" Онда свети Сава рекне: „Дајде, ортаче, да видим ваља ли." А овај му наточи у чашу; сад свети Сава сркне једном, другом, па трећи пут и прекрсти се; а ђаво побјегне и рече: „Вала, то је стару лијек, а младоме бијес!" па тако ишчезне.</s><s>И више га никако нема тамо где чује да је поп.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 274–277.</s>
<s>Српске народне приповетке</s>
|
1433 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B8%20%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA | Немушти језик | <s>У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио.</s><s>Једном, идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је.</s><s>На тај глас отиде он у шуму да види шта је.</s><s>Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти.</s><s>Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свих страна било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао.</s><s>Онда змија повиче из пожара: Чобане, забога, избави ме из ове ватре!</s><s>Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата.</s><s>Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: Шта је то, у зао час!</s><s>Ја тебе избавих, а себе погубих.</s><s>Змија му одговори: Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу.</s><s>Мој је отац змијињи цар.</s><s>Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: Не брини се нимало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што брже.</s><s>Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија.</s><s>Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету.</s><s>Онда змија рече чобану: Кад дођемо у двор моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик.</s><s>Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати.</s><s>Уто дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: „Забога, синко, где си!?“ А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.</s><s>Онда цар змијињи рече чобану: Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?</s><s>Чобан одговори: „Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик.“ А цар рече: „Није то за тебе, јер да ти то дам,па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго шта год хоћеш, даћу ти.“ На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти збогом остај!</s><s>Мени друго не треба ништа.“ Па пође да иде.</s><s>Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани!</s><s>Ходи овамо, кад баш то хоћеш.</s><s>Зини!“ Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.“ Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину.</s><s>И тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: „Сад имаш немушти језик.</s><s>Иди збогом, али за главу своју ником неказуј, јер, ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.“ Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету.</s><s>Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори.</s><s>Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.“ Чобан, кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући.</s><s>Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: „Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао.</s><s>Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с тим благом.“ Чобан узме благо, начини кућу, и оженивши се стане живети, и мало помало изиђе он најбогатији човек несамо у ономе селу него у свој околини није га било.</s><s>Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство.</s><s>Једном лицем на Божић рече он својој жени: Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе.</s><s>Жена га послуша и уреди све какоје заповедио.</s><s>Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда увече каже свима пастирима: Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, аја ћу бити код стоке сву ноћ.</s><s>И тако газда отиде и остане код стоке.</s><s>Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају; курјаци говоре својим језиком: Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама ?</s><s>А пси одговарају својим језиком: Дођите, да бисмо се и ми најели!</s><s>Али међу псима бијаше један матори пас који само још два зуба имадијаше у глави.</s><s>Онај матори пас стане говорити курјацима: Тамо њима то и то!</s><s>Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару.</s><s>А то газда све слуша и разуме што они говоре.</s><s>Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку, само онога маторога пса да оставе.</s><s>Слуге стану говорити: Забога, господару, штета је!</s><s>А газда им одговори: Што рекох, то да учините.</s><s>Па се оправи са женом кући, и пођу на коњима: под њиме бијаше коњ, апод женом кобила.</s><s>Идући тако, човек измакне напред, а жена заостане.</s><s>Онда коњ под човеком зарже.</s><s>Коњ вели кобили: Хајде брже, што си остала!</s><s>А кобила одговара:Е, ласно је теби, ти носиш једнога господара, аја троје: носим газдарицу,и у њој дете, па у себи ждребе.</s><s>На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека па га запита зашто се насмејао.</s><s>Он јој одговори: Низашто, само онако.</s><s>Ал жени не буде то доста, него салети мужа да јој каже зашто се насмејао.</s><s>Он се стане бранити: Прођи ме се, жено, бог с тобом,што ти је?</s><s>Не знам ни сам.</s><s>Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао.</s><s>Најпосле јој човек рече: Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети.</s><s>Она опет, ни за то не марећи, једнако навали говорећи да друкчије неможе бити него да јој каже.</s><s>Уто дођу кући.</s><s>Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук и кад будеготов, метне га пред кућу, па каже жени: Ево, сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем одмах ћу умрети.</s><s>И тако легне у сандук, па још једанпут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му у чело главе па плаче.</s><s>Човек, опазивши то, рече жени: Донеси један комад хлеба те подај томе псу.</s><s>Жена донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас неће ни да гледа, а петао дође и стане кљувати у комад.</s><s>Онда пас рече петлу: Несрећо несита, теби је до јела,а видиш где газда хоће да умре!</s><s>А петао му одговори: Па нек умре кад је луд.</s><s>У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; аон није вредан једну да умири.</s><s>Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу.</s><s>Ходи, жено, да ти кажем.</s><s>Па све батином по њој.</s><s>Ето то је, жено!</s><s>Ето, то је, жено!</s><s>И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 10–14.</s>
<s>Српске народне приповетке</s>
|
1435 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%BD%D0%B0%20%D1%81%D1%85%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0%20%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0 | Погрешна схватања анархизма | <s>Александар БЕРКМАН
ПОГРЕШНА СХВАТАЊА АНАРХИЗМА</s>
<s>(овај текст говори о главним принципима конструктивног анархизма)</s>
<s>Анархизам није апсолутни анти-социјални индивидуализам
Анархизам не значи апсолутну, неодговорну, анти-социјалну личну слободу која крши права других и одбацује сваки облик организације и самодисциплине.</s><s>Апсолутна индивидуална слобода се може достићи само у изолацији - ако је уопште и тада могућа: "Оно што стварно одузима слободу и чини иницијативу немогућом је изолација која чини људе немоћним." (Ерико Малатеста, Живот и Идеје, Freedom Press, Лондон, с.</s><s>87)</s>
<s>Анархизам је синоним речи "слободни социјализам" или "социјални анархизам".</s><s>Као што придев "социјални" сам говори, анархизам је слободно удруживање људи који живе и сарађују у слободним заједницама.</s><s>Укидање капитализма и државе; радничко самоуправљање индустријом; расподела по потребама; слободно удруживање; су принципи који чине и основу социјализма (свих праваца социјализма).</s><s>Због основних разлика које их деле од других праваца, Петар Кропоткин и други анархистички теоретичари су дефинисали анархизам као "левицу социјалног покрета".</s><s>Руски анархиста Алексеј Боровој је изјавио да је права основа анархизма у слободном друштву једнакости свих чланова у слободној организацији.</s><s>Социјални анархизам се може дефинисати као право свакога да буде различит.</s>
<s>Анархизам није неограничена слобода нити порицање одговорности
У друштвеним односима између људи се морају прихватити одређене норме по слободном нахођењу, наиме, обавеза да се испуни договор који је по сопственој вољи прихваћен.</s><s>Анархизам није влада.</s><s>Анархизам је само-влада (што знаци исто што и само-администрација).</s><s>Само-влада значи само-дисциплину.</s><s>Алтернатива само-дисциплини је присиљена послушност наметнута од стране владара његовим поданицима.</s><s>Они који одбијају да живе по сопственој одговорности да би поштовали добровољни договор би се ускратили за погодности, које такви услови пружају.</s>
<s>Право напуштања
Казна за кршење договора је усклађена неотуђивим правом да се иступи односно да се напусти заједница.</s><s>Право група и појединаца да изаберу сопствене облике удруживања је, по Бакуњину, најважније од свих политичких права.</s><s>Укидање овог права води поновном увођењу тираније.</s><s>Затвор се не може напустити.</s><s>Издвајање неће парализовати удруживање.</s><s>Људи са јаким и израженим заједничким интересима ће сарађивати.</s><s>Они који ће изгубити нешто иступањем ће направити компромис између својих разлика и сродности у односу на друге.</s><s>Они који имају мало или никакве користи од колектива неће му штетити напуштањем, али ће зато одстранити извор неслоге и тиме унапредити општи склад.</s>
<s>Основна разлика измедју анархизма и државе
Огромна разлика између анархистичких начела слободног прихватања ауторитета у замену за услуге (што значи руковођење) и државе је у томе што ауторитет државе влада над својим поданицима, тј. људима.</s><s>На пример, треба да се поправи мој телевизор: ауторитет професионалног механичара се завршава и нестаје када је телевизор поправљен.</s><s>Исто важи када ја кречим механичареву собу.</s><s>Обострана размена добара и услуга је ограничена, а не лична, сарадња која аутоматски искључује наређивање.</s><s>Али зато је држава свемоћни апарат који контролише све аспекте мог живота од рођења до смрти, чију сваку одредбу ја морам послушати или ћу бити излозен мучењу, укидању најосновнијих права, затварању или ћу чак бити убијен.</s>
<s>Људи могу слободно иступити из групе или удружења или чак организовати своје групе, али они не могу побећи правосуђу државе.</s><s>Ако ипак побегну из једне државе у другу, опет их онда тамо дочека правосуђе те друге државе.</s>
<s>Замењивање државе
Анархистички принципи нису вештачки смишљени од стране анархиста.</s><s>Они су изведени из тежњи које већ постоје.</s><s>Кропоткин, који је сачинио социологију анархизма, је нагласио да су анархистичке идеје о слободном друштву утемељене на "подацима који су нам већ доступни при посматрању садашњег живота".</s><s>Анархистички теоретичари су се ограничили на предлагању коришћења свих корисних организама старог друштва да би се направило ново.</s><s>Да се "елементи новог друства већ развијају у пропадајућем буржоаском друштву" (Маркс) је основни принцип својствен свим правцима у социјалистичком покрету.</s><s>Анархистички писац, Колин Вард, је то овако сажео: "Ако се хоће саградити ново друштво, сав материјал нам је већ при руци".</s>
<s>Анархисти хоће да замене државу, али не хаосом већ природним и спонтаним начинима организације који се појављују кроз самоуправљање и координацију где год има потребе за узајамном помоћи и заједничких интереса.</s><s>Извор свега тога је у непобитној зависности између људи и жељом ка складу.</s><s>Такав облик организовања се назива федерализам.</s><s>Друштво без реда је незамисливо, али организација реда није под ексклузивним монополом државе.</s><s>Федерализам је облик поретка који претходи узурпирању друштва од стране државе и који ће је преживети и надживети.</s>
<s>Скоро да нема облика организовања, пре него што су узурпирани кроз државу, који нису имали федералистичке особине.</s><s>Само набрајање свих огромних мрежа локалних, покрајинских, националних и интернационалних федерација и конфедерација које обухватају сву целину друштвеног живота до сада би попунило књиге и књиге.</s><s>Федерацијски облик организовања чини да свака група и федерација има користи од јединства и координације док на другој страни ужива потпуну аутономију унутар својих подручја утицаја, самим тим ширећи и своју сопствену слободу.</s><s>Федерализам - синоним за добровољне споразуме - је организација слободе.</s><s>По Прудону, "Онај који спомиње слободу без да спомене федерализам, не спомиње ништа".</s>
<s>После револуције
Друштво је велика испреплетена мрежа сарађивања и све дубоко укорењене институције које су данас корисне ће у неком другом или истом облику да наставе да функционишу из простог разлога што људско постојање зависи од овог унутрашњег јединства.</s><s>Нико то никада није ни доводио у питање.</s><s>Оно што је потребно је ослобођење од заповедничких институција које контролишу друштво и ауторитета унутар самих организација.</s><s>Пре свега им се мора улити револуционарни дух и поуздање у креативну способност људи.</s><s>Кропоткин, док је радио на социологији анархизма, је створио плодно тло за истраживање које су социолози занемарили, бавећи се потрагом нових области државне контроле.</s>
<s>Анархисти су се претежно бавили тренутним проблемима друштвених промена са којима ће се морати суочити људи после револуције.</s><s>То је због тога што су анархисти хтели да пронађу мере којима би се решили проблеми који би настали кроз оно што је анархистички писац-револуционар Ерико Малатеста назвао: "период реорганизације и прелаза (транзиције)".</s>
<s>Озбиљни проблеми се не могу решити тако што ћемо их пребацити у далеку будућност—за који век или још даље - када ће се анархизам остварити у сваком погледу и када ће сви бити убеђени и посвећени анархо-комунисти.</s><s>Ми, анархисти, морамо имати своја решења, ако нећемо да будемо "бескорисна и немоћна гунђала", док много стварнији и бескрупулозни ауторитети узимају моћ.</s><s>Анархија или не, људи морају јести и бити снабдевени са свим потрепштинама.</s><s>Градови се морају снабдевати и виталне службе не смеју бити ремећене.</s><s>Чак и ако су лоше услужени, грађани неће дозволити у свом интересу никоме да те службе омета, само уколико и док оне нису на бољи начин организоване, а то се не може постићи одједном.</s>
<s>Организација анархо-комунистичког друштва се у широком плану може једино постићи постепено колико то материјални услови дозвољавају и када се масе увере о погодностима таквог друштва и психолошки навикну на радикалне промене у њиховим начинима живота.</s><s>Пошто се слободни и добровољни комунизам (Малатестин синоним за анархизам) не може наметнути, Малатеста је нагласио потребу о истовременом постојању више економских форми—колективна, узајамна помоћ, индивидуална—под условом да не постоји искоришћавање других.</s><s>Малатеста је био сигуран да ће убедљиви пример успешног слободарског колектива да привуче друге у орбиту колективности:</s>
<s>Што се мене тиче, ја не верујем да постоји једно једино решење социјалног проблема, већ хиљаде различитих и променљивих решења, као што је и друштвени поредак (постојање) другачији у времену и простору. (Ерико Малатеста, Life and Ideas, Freedom Press, Лондон, с.36,100,99,103-4,101,151,159)</s>
<s>"Прави" анархизам је утопија
"Прави" анархизам је анархистички писац Џорџ Вудкук дефинисао као "лабаву и савитљиву групу афинитета (сродности) којој не треба формална организација и која шири анархистичку пропаганду кроз невидљиву мрежу личних контаката и интелектуалних утицаја".</s><s>Вудкук је доказао да је "прави" анархизам несагласан са масовним покретима , као што је анархо-синдикалистички, којима треба стабилна организација баш због тога што се налазе у свету којим само делимично владају анархистички идеали... и који праве компромисе са свакодневним ситуацијама... [анархо-синдикализам] мора да одржава верност [верност, поданост, заједништво] радника који су само делимично свесни крајњег циља анархизма. (Anarchism, с.</s><s>273-4)</s>
<s>Ако су ови ставови исправни, анархизам јесте утопија, јер никада неће постојати време када ће сви бити "прави" анархисти и зато што ће човечанство увек морати да прави компромисе са свакодневним ситуацијама.</s><s>То не значи да анархизам одбацује групе афинитета (сродне групе).</s><s>Штавише, баш бесконачна разноликост добровољних организација које се стварају, распадају и мењају по променљивим жељама и вољама појединаца на прави начин приказује индивидуалне жеље које стварају неопходне услове за слободно друштво.</s>
<s>Анархисти ипак инсистирају на томе да производња, расподела, комуникација, размена и друге неопходности, које се морају усагласити на светском нивоу у нашем модерном независном свету, требају бити обезбеђене без грешке од стране "стабилне" организације и не смеју се препустити променљивој вољи појединаца.</s><s>То су друштвене обавезе које сваки способан појединац мора да испуни ако очекује да ужива у добробитима колективног рада.</s><s>Очигледно је да такве "стабилне" организације нису одступање од анархистичких приниципа.</s><s>Оне чине основу анархизма као одрживог друштвеног поретка.</s>
<s>Планирање пута ка слободи
Анархисти нису толико наивни да очекују увођење савршеног друштва сачињеног од савршених појединаца који ће одједном да одбаце урођене предрасуде и застареле навике на "дан после револуције".</s><s>Ми (анархисти) се не бавимо тиме како ће друство да изгледа у далекој будућности када коначно настане рај на земљи.</s><s>Ми се пре свега бавимо правцем којим се човечанство развија.</s><s>Не постоји "прави" анархизам.</s><s>Постоји једино примена анархистицких принципа на стварности друштвеног живота.</s><s>Једини циљ анархизма је да покрене друштво у анархистичком правцу.</s>
<s>Тако гледано, анархизам је веродостојни, практични водич друштвеног уређења.</s><s>У супротном је осуђен на утопијске снове, а не на остварење.</s>
<s>Оригиналан текст је скинут са: anarchy.org</s>
<s>Анархизам</s>
|
1436 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A8%D1%82%D0%B0%20%D1%98%D0%B5%20%D1%82%D0%BE%20%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC%3F | Шта је то анархизам? | <s>Александар БЕРКМАН
20.</s><s>ШТА ЈЕ ТО АНАРХИЗАМ?</s>
<s>„Да ли нам можеш укратко рећи“, пита твој пријатељ, „шта је то у ствари анархизам?“</s>
<s>Покушаћу.</s><s>У најкраћим цртама, анархизам учи да можемо живети у друштву без присиле било које врсте.</s>
<s>Живот без присиле наравно значи слободу, тј. бити ослобођен било присиле било ограничења, могућност да живиш свој живот како ти то највише одговара.</s>
<s>Такав живот не можеш водити докле год не расчистиш са институцијама које ти ограничавају слободу и мешају ти се у живот и условима који те приморавају да чиниш другачије него што би ти стварно хтео.</s>
<s>Које су то институције и какви су то услови?</s><s>Хајде да видимо прво шта треба да урадимо да бисмо себи обезбедили слободан и складан живот.</s><s>Када једном сазнамо шта треба да укинемо и шта треба да дође наместо тога, пронаћи ћемо начин и како то да урадимо.</s>
<s>Шта треба да се укине да би се обезбедила слобода?</s>
<s>Најпре, оно што те највише угрожава и спутава или спречава твоју слободну активност: оно што се меша у твоју слободу и тера те да живиш на другачији начин него што би то био твој избор.</s>
<s>А то је држава.</s>
<s>Погледај добро и видећеш да је држава највећи насилник.</s><s>Још више од тога, она је највећи злочинац икада познат човеку.</s><s>Она испуњава свет насиљем, преваром и обманом, угњетавањем и бедом.</s><s>Као што је велики мислилац једном рекао, „њен задах је отров“.</s><s>Она изопачи све што додирне.</s>
<s>„Да, држава значи насиље и зло“, признаћеш, „али да ли можемо без ње?“</s>
<s>То је оно о чему ћемо да причамо.</s><s>Ако бих те сада питао да ли ти треба држава, сигуран сам да би твој одговор био да ти не треба, али да је она потребна због других.</s>
<s>Ако питаш ма ког од тих „других“, одговорио би као и ти: да му држава није потребна, али је неопходна „због других“.</s>
<s>Зашто свако мисли да је довољно пристојан и без полицајаца, али да је држава потребна због „других“?</s>
<s>„Људи би крали и убијали једни друге када не би било државе и закона“, рећи ћеш.</s>
<s>Ако би стварно тако радили, онда зашто?</s><s>Да ли би то радили из чистог задовољства или из одређених разлога?</s><s>Ако можда добро истражимо узроке онда можемо и да нађемо лек за њих.</s>
<s>Замисли да смо ти и ја и још групица људи доживели бродолом и нашли се на острву богатом воћем свих врста.</s><s>Прионули бисмо наравно на посао да се снађемо.</s><s>Онда замисли да један од нас прогласи да то све припада њему и да нико не сме да узме ниједан залогај док му овај не плати данак.</s><s>Ми бисмо га само занемарили и смејали бисмо се његовим тврдњама, зар не?</s><s>Ако би пак покушао да прави проблеме, бацили бисмо га у море, што би му можда и добро дошло.</s>
<s>Замисли даље да ми и наши преци обрађујемо острво и опремамо га свим стварима потребним за удобан живот и да онда неко дође и тражи све то за себе.</s><s>Шта бисмо ми рекли?</s><s>Ми се не бисмо освртали на њега.</s><s>Можда бисмо му рекли да може да дели са нама и да нам се може придружити у послу.</s><s>А онда замисли да он стално наваљује да је то његова имовина и да набави гомилу папира и каже да они доказују да све њему припада?</s><s>Рекли бисмо му да је луд и наставили својим послом.</s><s>Уколико би имао државу иза себе, позвао би је да заштити „његова права“ и држава би послала полицију и војнике који би нас избацили и вратили „законитом власнику његову својину“.</s>
<s>То је функција државе и сврха њеног постојања и оно што она чини све време.</s>
<s>Да ли и сада мислиш да би без онога што зовемо држава и даље отимали и убијали једни друге?</s>
<s>Зар није тачније да баш због државе крадемо и убијамо, пошто нам држава не обезбеђује имовину која нам праведно припада, већ је управо супротно: држава нам је узима у корист оних који немају право на њу, као што смо видели у претходним поглављима, зар не?</s>
<s>Ако би се сутра ујутру пробудио и открио да нема више државе, да ли би твоја прва помисао била да излетиш на улицу и некога убијеш?</s><s>Не, ти знаш да су то све саме глупости.</s><s>Ми говоримо о нормалним, здравим људима.</s><s>Луди људи који хоће да убијају не питају прво да ли постоји или не постоји држава.</s><s>Таквим људима је потребна нега психотерапеута и психијатара и треба их сместити у болнице на лечење.</s>
<s>Пре ће бити да када се ти и твој комшија пробудите и видите да нема више државе да ћете се бацити на преуређивање својих живота под новим условима.</s>
<s>Веома је вероватно да када видиш људе који се преждеравају, а ти гладујеш, да ћеш захтевати да једеш и имаш потпуно право.</s><s>Тако би урадио било ко, што значи да људи не би дозволили да неко приграби сва добра за живот за себе.</s><s>То даље значи да би сиромашни одбили да остану сиромашни док се други башкаре у раскоши.</s><s>То значи да би радник одбио да да свој производ газди који тврди да њему припада фабрика и све што се у њој произведе.</s><s>То значи да сељак не би дозволио да хиљаде хектара земље стоји празно док он нема довољно земље да издржава себе и своју породицу.</s><s>То значи да никоме не би било дозвољено да присвоји земљу или машине за производњу.</s><s>То значи да не бисмо више трпели приватно власништво над ресурсима за живот.</s><s>Сматрало би се највећим злочином када би неко поседовао више него што може да потроши током неколико људских живота, док његови суседи немају довољно хлеба за своју децу.</s><s>То значи да би сви делили друштвено богатство и да би сви помагали да се то богатство произведе.</s>
<s>Укратко, то значи да би по први пут у историји стварна правда и равноправност победили уместо закона.</s>
<s>Видиш да уклањање државе истовремено води укидању повластица и приватне својине над средствима за производњу и дистрибуцију.</s>
<s>Следи да, када је држава једном укинута, са њом морају нестати и капитализам и надничарско ропство, јер они не могу да постоје без подршке државе и њене заштите исто тако као што ни онај човек о коме сам претходно причао не би могао да спроведе своје луде захтеве за присвајање острва без помоћи државе.</s>
<s>Таква ситуација где би уместо државе постојала слобода зове се анархија.</s><s>Када једнакост у праву на коришћење дође наместо приватног власништва, то је комунизам.</s>
<s>Био би то комунистички анархизам.</s>
<s>„О, комунизам“, виче твој пријатељ, „па ти си рекао да ниси бољшевик!“</s>
<s>Не, ја нисам бољшевик, јер бољшевици хоће јаку власт и државу, док анархизам значи уклањање државе и власти уопште.</s>
<s>„Али зар нису бољшевици комунисти?“, питаћеш.</s>
<s>Да, бољшевици јесу комунисти, али они хоће диктатуру, да њихова власт примора људе да живе у комунизму.</s><s>Анархистички комунизам, са друге стране, значи добровољни комунизам, комунизам по слободном избору.</s>
<s>„Видим разлику.</s><s>То би све било лепо“, признаје твој пријатељ, „али да ли мислиш да је и могуће?“</s>
<s>Анархизам</s>
|
1437 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%94%D0%B0%20%D0%BB%D0%B8%20%D1%98%D0%B5%20%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B0%3F | Да ли је анархија могућа? | <s>Александар БЕРКМАН
ДА ЛИ ЈЕ АНАРХИЈА МОГУЋА?</s>
<s>"Могла би да буде могућа", кажеш, "када би могли да се снађемо без државе.</s><s>Али да ли смо ми способни за тако нешто?"</s>
<s>Можда је најбољи начин да се одговори на твоје питање да посматрамо твој живот.</s>
<s>Коју улогу игра држава у твом животу?</s><s>Да ли ти помаже да живиш?</s><s>Да ли те храни, облачи и осигурава ти кров над главом?</s><s>Да ли ти она помаже при раду или игри?</s><s>Када си болестан, да ли зовеш доктора или полицајца?</s><s>Да ли ти држава може подарити више способности него што ти их је природа дала?</s><s>Да ли те она може спасити од болести, старости или смрти?</s>
<s>Посматрај свој свакодневни живот и видећеш да у њему држава није никакав чинилац осим када почне да се меша у твоје ствари, када те присиљава да радиш неке ствари или ти забрањује да радиш неке друге.</s><s>Тера те, на пример, да плаћаш порез и да је подржаваш, хтео ти то или не.</s><s>Тера те да обучеш униформу и идеш у војску.</s><s>Обузима твој приватни живот, наређује ти, ограничава те, прописује ти понашање и уопште ради са тобом шта год јој одговара.</s><s>Говори ти чак у шта мораш да верујеш и кажњава те ако мислиш или делаш другачије.</s><s>Усмерава те шта мораш да једеш и пијеш и баца те у тамницу или те убија због непослушности.</s><s>Наређује ти и влада над сваким кораком у твом животу.</s><s>Третира те као лошег дечака или као неодговорно дете коме треба старатељева снажна рука, али ако не слушаш сматра те упркос томе одговорним.</s>
<s>Проматраћемо после ове детаље у животу у анархији и који услови и институције ће постојати у том облику друштва, како ће функционисати и какво ће имати дејство на човека.</s>
<s>За сада хоћемо прво да покажемо да је таква друштвена ситуација могућа, да је анархија изводљива.</s>
<s>Какав је данас живот просечног човека?</s><s>Скоро све време он је посвећен зарађивању за живот.</s><s>Толико си заузет зарађивањем за живот да једва имаш времена да живиш, да уживаш у животу.</s><s>Ни новца, ни времена.</s><s>Срећан си ако имаш неки извор зараде, неки посао.</s><s>Понекад дођу тешка времена: незапосленост и хиљаде људи су избачени са посла, сваке године, у свакој земљи.</s>
<s>Та времена значе да нема више зараде, нема плате.</s><s>Последице су брига и оскудица, болести, очај и самоубиство.</s><s>Она проузрокују сиромаштво и злочин.</s><s>Да би олакшали сиромаштво градимо куће и домове за сиромашне и бесплатне болнице, које ти све издржаваш својим порезом.</s><s>Да би се спречио злочин и казнили криминалци ти опет издржаваш полицајце, детективе, државне снаге, судије, адвокате, затворе, тамничаре.</s><s>Можеш ли замислити ишта бесмисленије и неизводљивије?</s><s>Законодавство уводи законе, судије их тумаче, разни званичници их извршавају, полиција јури и хапси криминалце и коначно затворски чувар пази на њих.</s><s>Бројне особе и институције су заузете тиме да држе незапосленог човека даље од крађе и да га казне уколико проба тако нешто.</s><s>Онда га снабдевају са потрепштинама за живот које су му фалиле и због којих је починио злочин у првој линији.</s><s>Онда га после дуже или краће казне пуштају на слободу.</s><s>Ако не успе да нађе посао, зачарани круг се понавља: крађа, хапшење, суђење и затварање.</s>
<s>Ово је без много детаља, али зато типична илустрација глупог карактера нашег система; он је глуп и неделотворан.</s><s>Закон и држава подржавају такав систем.</s>
<s>Зар није чудно што већина људи не може да замисли да би могли да се снађемо без државе, када у ствари наш прави живот нема везе са њом, она му не треба и наш живот је само ометен тамо где се појављују закон и држава?</s>
<s>"Али сигурност и јавни ред", буниш се, "да ли би тога било без закона и државе?</s><s>Ко би нас штитио од криминалаца?"</s>
<s>Истина је да је оно што зовемо "законом и редом" најгори неред, као што смо видели у претходним поглављима.</s><s>Оно мало реда и мира што имамо је због здравог разума и заједничких напора људи, најчешће упркос држави.</s><s>Да ли ти треба држава да ти каже да не истрчиш пред ауто?</s><s>Да ли ти она треба да не би скочио са Бруклинског моста или Ајфелове куле?</s>
<s>Човек је друштвено биће: он не може да постоји сам; он живи у заједницама или друштвима.</s><s>Заједничке потребе и интереси узрокују одређене договоре да би нам омогућили сигурност и лагодност.</s><s>Таква сарадња је слободна, добровољна; нема потребе ни за каквом присилом од стране државе.</s><s>Ти се прикључујеш спортском клубу или хору зато што су то твоје наклоности и сарађујеш са другим члановима без да те неко приморава на то.</s><s>Научници, писци, уметници и проналазачи трагају за својом врстом инспирације и међусобног рада.</s><s>Њихови нагони и потребе су њихови најјачи мотиви: мешање било какве власти или државе може само да омета њихове напоре.</s>
<s>Свуда у животу можеш видети да потребе и наклоности људи воде у удруживање, због међусобне заштите и помоћи.</s><s>То је разлика између управљања стварима и владања над људима; између рађења нечега по слободном избору и бивања на то приморан.</s><s>То је разлика између слободе и принуде, између анархизма и државе, јер анархизам значи добровољну сарадњу уместо присилног учествовања.</s><s>Он значи склад и ред наместо ометања и нереда.</s>
<s>"Али ко ће нас бранити од злочина и злочинаца?", питаш.</s>
<s>Боље се запитај да ли нас држава стварно штити од њих.</s><s>Зар држава сама не ствара и одржава услове који стварају злочин?</s><s>Зар најезда и насиље на којима почива држава не стварају дух нетрпељивости и прогањања, мржње и још више насиља?</s><s>Зар се злочин не повећава са повећањем сиромаштва и неправде проузроковане државом?</s><s>Зар сама држава није највећа неправда и злочин?</s>
<s>Злочин је последица економских услова, друштвене неједнакости, зла и лоших ствари чији су родитељи држава и монопол.</s><s>Држава и закон могу једино да казне криминалца.</s><s>Они нити "лече" злочин нити могу да га спрече.</s><s>Једини прави лек против криминала је да се укину његови узроци, а то држава никада неће моћи да уради, пошто је она ту да одржава баш те узроке.</s><s>Злочин се може укинути једино ако се укину и услови који га стварају.</s><s>Држава то не може да уради.</s>
<s>Анархизам значи укидање тих услова.</s><s>Злочин који је последица државе, њеног тлачења и неправде, неједнакости и сиромаштва, ће нестати у анархији.</s><s>Они чине до сада највећи проценат злочина.</s>
<s>Сигурно ће и други злочини постојати неко време, они који се дешавају из зависти, страсти и духа присиле и насиља који данас влада светом.</s><s>Они ће, као деца ауторитета и имовине, постепено нестајати у условима у којима полако ишчежава атмосфера која их је произвела.</s>
<s>Анархија стога неће ни гајити злочин нити му дозволити да се развије.</s><s>На повремена дела против друштва ће се гледати као на остатке прошлих болесних услова и ставова и лечиће се више као нездраво стање ума него као злочин.</s>
<s>Анархија ће да почне да храни "криминалца", да му осигура посао уместо да га прво надгледа, хапси, суди му и затвара га и на крају да га храни као и многе друге који онда морају да га чувају.</s><s>Засигурно чак и овај пример показује колико је живот у анархији смисленији и једноставнији него данас.</s>
<s>Истина је да је данашњи живот непрактичан, замршен и збуњујућ, а незадовољавајућ из било које перспективе.</s><s>То је разлог што има толико беде и незадовољства.</s><s>Радник није задовољан; а ни газда није срећан у свом сталном страху од "лоших времена" укључујући губитак имовине и моћи.</s><s>Сабласт страха од сутрашњице прати укорак једнако и сиромашне и богате.</s>
<s>Радник сигурно нема шта да изгуби заменом државе и капитализма условима без државе, анархијом.</s>
<s>Средња класа има скоро исто толико несигурне животе као и радници.</s><s>Они су зависни од добре воље произвођача и продаваца на велико, великих индустријских комбината и капитала, а увек су у опасности од банкрота и пропасти.</s>
<s>Чак и велики капиталисти имају мало шта да изгубе заменом данашњег поретка са анархијом, јер би у њој живот и комфор били осигурани; страх од такмичења би био уништен укидањем приватног власништва.</s><s>Свако би имао потпуне и неспутане могућности да живи и ужива у свом животу до својих најдаљих граница.</s>
<s>Томе додај и свест о миру и хармонији; осећај који долази са слободом од финансијских и материјалних брига; схватање да се налазиш у пријатељски настројеном свету где нема зависти или пословних ривала који би могли да ти ометају мисли; у свету братства, у атмосфери слободе и општег благостања.</s>
<s>Скоро је немогуће замислити чудесне могућности које се отварају човеку у друштву комунистичког анархизма.</s><s>Научник се може потпуно посветити својим вољеним истраживањима без да мора да мисли како да заради свој хлеб.</s><s>Проналазач би имао на располагању све што му је потребно да унапреди човечанство својим изумима и проналасцима.</s><s>Писац, песник, уметник—сви они би се уздигли на крилима слободе и друштвеног склада у још веће висине достигнућа.</s>
<s>Тек тада би правда и право дошле на своје.</s><s>Немој да потцењујеш улогу ових осећања које оне играју у животима човека или народа.</s><s>Ми не живимо само од хлеба.</s><s>Тачно је да наше постојање није могуће без могућности да задовољимо своје физичке потребе, али њихово задовољавање не чини никако сав живот.</s><s>Наш тренутни поредак цивилизације је, лишавајући милионе људи наследства, такорећи ставио трбух у центар универзума, али у разумном друштву са обиљем за свакога сви услови за живот и сигурност живљења били би сматрани за нешто што се подразумева, као што је ваздух доступан свакоме.</s><s>Људска самилост, осећање за правду и исправно имали би шансу да се развију, да се задовоље, да се рашире и расту.</s><s>Чак је и данас осећај за фер-плеј и правду још увек жив у људским срцима упркос вековима потискивања и изокретања.</s><s>Он није могао да буде истребљен, он не може да буде истребљен јер је урођен, природан за човека, инстинкт који је исто јак као и онај за само-очувањем и исто толико битан као и наша радост.</s><s>Не долази сва беда коју имамо у свету од недостатка материјалног благостања.</s><s>Човек може лакше да издржи гладовање него свест о неправди.</s><s>Свест да се са тобом неправедно поступа ће те навести на протест и побуну исто толико брзо као и глад, а можда и брже.</s><s>Глад може да буде непосредан разлог за сваки устанак или побуну, али испод ње је сањиви отпор и мржња маса према онима од чијих руку морају да трпе неправду и недела.</s><s>Правда и право играју много већу улогу у нашим животима него што је већина људи тога свесна.</s><s>Они који то поричу знају веома мало о људској природи и историји.</s><s>У свакодневном животу стално видиш људе који се расрде због онога што сматрају неправдом.</s><s>"То није праведно", инстинктиван је приговор човека који осећа да му је начињено недело.</s><s>Наравно, свачије схватање исправног и погрешног зависи од његове традиције, околине и васпитања.</s><s>Какво год било то схватање, његов природни импулс је да се супротстави ономе за шта мисли да је погрешно и неправедно.</s>
<s>У историји се да исто то потврдити.</s><s>Више побуна и ратова су били вођени због идеја о исправном и погрешном него због материјалних услова.</s><s>Марксисти би приговорили да наше погледе о исправном и погрешном обликују економски услови, али то никако не мења чињеницу да је смисао за правду и исправност вечито наводио људе на хероизам и пожртвовање за идеале.</s>
<s>Христови и Буде свих епоха нису настали из материјалних размишљања већ због своје посвећености правди и исправноме.</s><s>Пионири у сваком људском настојању су трпели клевете, протеривања, чак и осуде на смрт, не због личног уздизања већ због вере у исправност свог циља.</s><s>Јанови Хуси, Лутери, Брунои, Савонароле, Галилеји и многи други религиозни и друштвени идеалисти борили су се и умирали борећи се за правду како су је они видели.</s><s>Слично се дешавало и на путевима науке, филозофије, уметности, песништва и образовања - од времена Сократа до данашњих дана људи су посвећивали своје животе у корист истине и правде.</s><s>На пољу политичког и друштвеног напредовања, почевши са Мојсијем и Спартаком, најплеменитији људи жртвовали су се за своје идеале правде и једнакости.</s><s>Али није ни ова силовита моћ идеализма ограничена само на изузетне појединце.</s><s>Она је увек покретала масе.</s><s>Амерички рат за независност, на пример, започео је народном мржњом у колонијама према неправди због пореза без да могу да имају представнике.</s><s>Крсташи су трајали две стотине година због покушаја да се осигура хришћанска света земља.</s><s>Овај верски идеал је навео шест милиона људи, чак и армије деце, да се суоче са неизрецивим тешкоћама, болестима и смрћу у име правде и исправног.</s><s>Чак су се и у последњем светском рату, који је био капиталистички у својим циљевима и последицама, борили милиони људи из убеђења да се он води за исправан циљ, за демократију и крај свих ратова.</s>
<s>Тако је кроз целу историју, стару и модерну, осећај правде и исправног наводио човека, појединачно и колективно, на самопожртвовање и посвећивање и уздизало га много изнад досаде његовог свакодневног живота.</s><s>Трагично је наравно што се овај идеализам изразио кроз протеривања, насиље и покољ.</s><s>Нечаст и саможивост краља, свештеника и господара, незнање и фанатизам су одредиле такву форму.</s><s>Дух који их је испуњавао је ипак био дух правде и поштења.</s><s>Сва пређашња искуства доказују да је тај дух још увек жив и моћан и да је одлучујућ чинилац на свакој лествици људског живота.</s>
<s>Услови живота данас ослабљују и изопачују ову најплеменитију људску особину, изокрећу њено испољавање и претварају је у канале за нетолеранцију, протеривање, мржњу и свађу, али једном када се човек ослободи утицаја материјалних интереса које га кваре, када се окане незнања и класних супротности, његов урођен дух за правду ће се појавити у новим облицима, облицима који ће заједно тежити још већем братству и благонаклоности, ка личном миру и друштвеној хармонији.</s>
<s>Једино у анархији може овакав дух да се у потпуности развије.</s><s>Ослобођени од понижавајуће и бруталне борбе за наш свакодневни хлеб, када сви буду делили рад и благостање, најбоље особине људског срца и ума моћи ће да расту и имаће могућност да се примене за добробит свих.</s><s>Човек би у ствари постао племенито дело природе о којем је до сада само сањао.</s>
<s>Из тих разлога је анархија идеал не само за одређену класу већ за цело човечанство, јер би од ње, у најопштенијем смислу те речи, сви имали користи.</s><s>Зато је анархизам израз универзалне и вечите жудње људске врсте.</s>
<s>У интересу сваке жене и сваког мушкарца је да помогну да се дође до анархије.</s><s>Они би то сигурно и радили када би схватили лепоту и правду једног таквог новог живота.</s><s>Свако људско биће које није лишено осећања и разума тежи анархији.</s><s>Свако ко трпи неправду и зло, корупцију и грозоте данашњег живота је инстинткивно душевно сродан са анархијом.</s><s>Свакоме коме срце није окаменило на љубазност, страст и самилост за својег ближњег мора бити у интересу да је подржи.</s><s>Свако ко мора да подноси сиромаштво и беду, тиранију и потлачивање треба да прижељкује анархију.</s><s>Сваки слободољубив и правдољубив мушкарац и жена треба да помогну у њеном остваривању.</s>
<s>Пре свега и оно што је најбитније је да је она у интересу свих потлачених и потиснутих овога света.</s><s>Они који граде палате, али живе у [travels]; који постављају нит живота, али који не смеју да учествују у обеду; који стварају богатство овога света и који су лишени наследства; који испуњавају живот радошћу и сунчаном светлошћу, а притом су презрени у дубинама тмине; Самсони живота лишени снаге од стране страха и незнања; беспомоћан див рада, пролетаријат ума и мишића, индустријске масе и пољопривредници—они треба да са уживањем пригрле анархију.</s>
<s>За њих је анархизам најјача драж; они су ти који први и последњи морају да раде на новом дану који ће им вратити њихово наслеђе и донети слободу и благостање, радост и сунчеву светлост целом човечанству.</s>
<s>"Сјајна ствар", приметићеш, "али да ли би то радило?</s><s>И како да до тога дођемо?"</s>
<s>Анархизам</s>
|
1439 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2%20%D0%B8%20%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BA | Љубав и брак | <s>Ема ГОЛДМАН
ЉУБАВ И БРАК</s>
<s>Уврежено је мишљење да су брак и љубав синоними, да произилазе из истих мотива и да покривају исте људске потребе.</s><s>И ово, као већина таквих мишљења, не почива на стварности и чињеницама него на празноверју.</s>
<s>Брак и љубав немају ништа заједничко, удаљени су једно од другога као северни и јужни пол, у ствари, они су сушта супротност.</s><s>Нема сумње да неки бракови могу бити резултат љубави.</s><s>Не због тога што се љубав може остварити једино у браку, пре ће бити да је зато што је врло мало оних који су у стању да превазиђу конвенцију.</s><s>Данас постоји велики број мушкараца и жена за које брак није ништа друго него фарса, али који га прихватају због јавног мњења.</s><s>У сваком случају, истина је да су неки бракови засновани на љубави и такође је истина да у неким случајевима љубав наставља да постоји у брачном животу, али ја тврдим да је то упркос брачном животу, а не захваљујући њему.</s>
<s>Истовремено, апсолутно је нетачно да љубав произлази из брака.</s><s>Можемо понекад чути за чудесне случајеве када су се супружници заљубили једно у друго након склапања брака, али ако се ствар боље испита, утврдиће се да је то пре ствар навикавања на неизбежно.</s><s>Сигурно да је то међусобно навикавање далеко од спонтаности, интензитета и лепоте љубави, а без тога интимност брака постаје деградирајућа и за жену и за мушкарца.</s>
<s>Брак је првенствено економски аранжман, уговор о осигурању.</s><s>Он се разликује од обичног животног осигурања само у томе што више обавезује и више изискује.</s><s>Корист од њега неизмерно је мала у поређењу са уложеним.</s><s>Када уплатимо полису за животно осигурање ми плаћамо у доларима и центима и увек смо у могућности да престанемо са уплатама.</s><s>Ако је, пак, супруг женина премија, она то плаћа својим именом, приватношћу, својим самопоштовањем, самим животом “све док их смрт не раздвоји”.</s><s>Шта више, брачно осигурање њу осуђује на доживотну зависност, на паразитизам, потпуну бескорисност, индивидуалну и друштвену.</s><s>Мушкарац, такође, плаћа свој део али, како су његове сфере шире, брак га не ограничава толико као жену.</s><s>Он своје окове осећа више у економском смислу.</s>
<s>Зато оно што је Данте написао на улазу у пакао, може у пуној мери да се односи и на брак: “Ко овамо уђе, нека изгуби сваку наду”.</s>
<s>Да је брак грешка нико паметан неће порећи.</s><s>Потребно је само овлаш погледати статистике развода па да се схвати колико је брак страховита грешка.</s><s>Неће ни стереотипни филистејски аргументи о недовољно строгим законима у вези са разводом и растућој усамљености жена оправдати чињеницу да: прво, сваки дванаести брак се завршава разводом; друго, да је, од 1870. године, број развода порастао са 28 на 73 на сваких сто хиљада становника; треће, да је прељуба, од 1867, као узрок за развод брака порасла за 270,8 одсто; четврто, да је број мушкараца који су напустили своје породице порастао за 369,8 одсто.</s>
<s>Овим запрепашћујућим цифрама се може додати велики број драмских и литерарних дела која се баве овом темом.</s><s>Роберт Херик у делу Заједно (Together); Пинтеро у Mid-Chanel; Јуџин Валтер у Потпуно исплаћено (Paid in Full) и десетине других писаца расправљају о јаловости, монотонији, јаду и неадекватности брака као фактору за хармонију и разумевање.</s>
<s>Онај ко проучава друштво и ко размишља неће се задовољити уобичајеним површним оправдањем за овај феномен.</s><s>Мораће да копа дубље у сам живот полова да би схватио због чега се брак показао тако несрећном институцијом.</s>
<s>Едвард Карпентер каже да су обе стране у браку обележене средином из које су потекле, свака је толико различита да мушкарац и жена морају остати странци.</s><s>Одвојени непремостивим зидом сујеверја и навика, људи у браку немају прилику да упознају једно друго и да се поштују, а без тога је свака заједница осуђена на пропаст.</s>
<s>Хенрик Ибсен, који мрзи друштвене обмане, био је вероватно први који је схватио ову велику истину.</s><s>Нора напушта свог супруга, не—како глупа критика то жели да прикаже—због тога што је уморна од одговорности или осећа потребу за женским правима, него зато што је схватила да је пуних осам година живела са странцем и са њим изродила децу.</s><s>Може ли постојати нешто што је више понижавајуће и деградирајуће од доживотне блискости два странца?</s><s>Нема потребе да жена зна било шта о мушкарцу, изузев—колики су његови приходи.</s><s>А шта да се зна о жени—шта је потребно знати осим да је пријатне спољашности.</s><s>Ми још нисмо прерасли теолошки мит који сматра да жена нема душу, да је нека врста додатка мушкарцу, начињена од његовог ребра само да би угодила господину који је био тако снажан да се плашио чак и своје сенке.</s>
<s>Можда је лош материјал од кога је жена начињена крив за њену инфериорност.</s><s>У сваком случају, жена нема душу—и шта је још потребно да о њој знамо?</s><s>Поред тога, што мање душе има, то више вреди као супруга, биће спремнија да се стопи са својим супругом.</s><s>Захваљујући тој робовској попустљивости мушкој супериорности, институција брака је тако дуго остала нетакнута.</s><s>Сада, када жена стаје на своје ноге, сада када је постала свесна себе као створа који не зависи од господареве милости, света институција брака постепено слаби, и никаква количина сентименталног кукања не може да га одржи.</s>
<s>Просечној девојци се од детињства говори да је удаја њен крајњи циљ и због тога њена обука и образовање морају бити усмерени у том правцу.</s><s>Као што се бесловесна стока гоји да би била заклана, тако се и она припрема за брак.</s><s>А ипак, необично је то рећи, њој је допуштено да зна много мање о функцији супруге и мајке, него што обичан занатлија зна о свом занату.</s><s>Било би недолично и ружно да пристојна девојка било шта зна о брачним односима.</s>
<s>Али шта рећи о недоследности поштења, коме је потребна брачна заклетва да би нешто што је прљаво претворила у најчистију и најсветију заједницу, коју онда нико не сме да доводи у питање или критикује.</s><s>Па ипак, то је управо став просечних бранилаца брака.</s><s>Будућа супруга и мајка држи се у тоталном незнању о ономе што представља њен једини иметак у јакој тржишној конкуренцији—у сексу.</s><s>И тако она улази у доживотан однос са мушкарцем само да би се нашла збуњена, са осећањем одбојности и безмерно избезумљена нечим што представља најприроднији здрав инстинкт, а то је секс.</s><s>Можемо слободно рећи да је велики постотак њене несреће, јада, очаја и физичких патњи у браку изазван криминалним непознавањем основних чињеница полних односа, а то непознавање се сматра великом врлином.</s><s>И уопште није претеривање када кажем да је много бракова растурено због ове жалосне чињенице.</s>
<s>Ако је, међутим, жена слободна и довољно зрела да тајне секса спозна без благослова Државе или Цркве, биће јој изречена пресуда да је потпуно неподобна да постане супруга “доброг” човека, чије се добро састоји од празне главе и много новаца.</s><s>Може ли постојати ишта срамотније од идеје да одрасла и здрава жена, пуна живота и страсти мора да сузбија захтеве природе, да потчини своје најинтензивније жудње, наруши своје здравље и слама свој дух, да мора да обузда своју машту, да се одриче величине и радости сексуалног искуства све док се не појави “добар” човек да је узме за своју супругу?</s><s>То је права слика брака.</s><s>Како би се онда такав аранжман могао завршити сем неуспехом?</s><s>Ово је један, мада не мало значајан фактор који брак разликује од љубави.</s>
<s>Ми живимо у прагматичном времену.</s><s>Прошло је доба када су, због љубави, Ромео и Јулија ризиковали да се изложе гневу својих родитеља, када се због љубави Гретхен изложила оговарању суседа.</s><s>Ако, у ретким случајевима, млади људи и дозволе себи луксуз романсе, њима се позабаве старији, дрилују их и туцају у главу све док не постану “разумни”.</s>
<s>Морална поука уграђена у девојчину свест није о томе да ли је мушкарац у њој побудио љубав него—“колико новаца он има?” Важно и једино божанство практичног америчког живота је: Може ли он зарадити колико треба?</s><s>Може ли издржавати супругу?</s><s>То је једина ствар која оправдава брак.</s><s>Постепено, ово прожима сваку мисао девојке, она више не сања месечину и пољупце, смех и сузе, она сања шопинг-туре и продавнице јефтине робе.</s><s>Ово сиромаштво духа и гадост су елементи неразлучиво везани са институцијом брака.</s><s>Држава и Црква не признају ни један други идеал јер је контрола мушкараца и жена једна од потреба Државе и Цркве.</s>
<s>Без сумње је да постоје људи који и даље сматрају да је љубав изнад долара и центи.</s><s>То је нарочито истина за ону класу људи који, из економских разлога, морају сами себе да издржавају.</s><s>Тај моћни фактор је заиста довео до огромне промене положаја жене у друштву и ако имамо у виду да је жена релативно скоро почела да се запошљава у индустрији, заиста је невероватно како се то брзо догодило.</s><s>Шест милиона жена зарађује, шест милиона жена је изједначено са мушкарцима у свом праву да буду експлоатисане, да буду опљачкане, да штрајкују, штавише, имају право да умру од глади.</s><s>Желите ли још нешто, мој Господине?</s><s>Да, шест милиона запослених жена у свим областима привређивања, од највишег интелектуалног посла до најтежег физичког рада у рудницима и на железници; да, жене чак раде као детективи и полицајци.</s><s>То сигурно показује да је еманципација потпуна.</s>
<s>Па ипак, без обзира на све то, од те велике армије жена радница, мали је број оних које прихватају свој рад као трајно стање, на исти начин као што то прихвата мушкарац.</s><s>Без обзира колико мушкарац био слаб, он је научен да буде независан, да сам себе издржава.</s><s>Ја знам да нико у нашој економији није потпуно независан; па ипак, и најбеднији примерак мушког рода мрзи да буде паразит, или барем не воли да се зна да је он то.</s>
<s>Жена гледа на свој положај раднице као на нешто пролазно, што се одбацује чим се појави неко ко ће дати више.</s><s>Зато је бескрајно теже организовати жене него мушкарце. “Зашто да постанем члан синдиката?</s><s>Ја ћу се удати и имаћу свој дом.” Зар она од детињства није учена да је то њен коначни циљ?</s><s>Не треба да прође много времена па да она схвати да дом, мада просторно не тако велик затвор као што је фабрика, има шипке на прозорима и много солиднија врата.</s><s>Да има чувара тако лојалног да нико не може побећи из тог затвора.</s><s>Најтрагичније је да дом, заправо, не ослобађа радницу од потребе да заради ван куће, он само увећава посао који она треба да уради.</s>
<s>Према најновијим статистикама поднетим Комитету “за рад и наднице и пренасељеност популације”, десет одсто надничарки у Њуjорку су удате, па ипак морају да наставе да раде на најмање плаћеним пословима на свету.</s><s>И када се овој чињеници дода аргатовање око кућних послова, шта онда остаје од заштите и славе коју себи приписује дом?</s><s>У ствари, чак ни жена која потиче из средње класе, у браку не може да говори о свом дому, пошто је мушкарац тај који ствара њену сферу.</s><s>Није важно да ли је мушкарац насилник или добар човек.</s><s>Оно што ја желим да докажем је да брак гарантује жени дом само захваљујући милости њеног мужа.</s><s>Тада се она креће по његовом дому, годину за годином, све док њен поглед на свет и људску делатност не постане незанимљив, сужен и отрцан исто као што је њено окружење.</s><s>Није ни чудо што она постаје гњаватор, што се свађа око ситница, што воли да оговара, што постаје неподношљива и тако тера мушкарца од куће.</s><s>Она не може да оде, а и када би хтела—нема где.</s><s>Поред тога, кратак период брачног живота доводи до тога да она диже руке од свих својих потенцијала, што просечној жени потпуно одузима способност да се снађе у спољном свету.</s><s>Она занемарује свој спољни изглед, постаје неспретна у покретима, неспособна да сама доноси одлуке, кукавица да процени ситуацију, постаје оптрећење и досадна свом мужу, а то је оно што већина мушкараца почиње да мрзи и презире.</s><s>Баш је то дивна атмосфера за рађање новог живота, зар не?</s>
<s>Али како заштитити права детета, ако не у браку?</s><s>Па зар то није оно најважније?</s><s>Све је то лаж и хипокризија!</s><s>Брак штити дете, а хиљаде деце су напуштена и без дома.</s><s>Брак штити дете, а сиротишта и установе за збрињавање деце су препуна, Друштво за борбу против окрутности према деци има пуне руке посла спасавајући мале жртве од родитеља који их “воле”—да би их ставили под окриље брижне љубави Гери друштва.</s><s>Какво је то само извргавање брака руглу.</s>
<s>Брак можда има моћ “да доведе коња до реке”, али да ли може да га натера да пије воду?</s><s>Закон ће ухапсити оца и обући га у робијашко одело, али да ли је то икада нахранило гладно дете?</s><s>Ако је родитељ незапослен, или крије свој идентитет, шта ту брак може да помогне?</s><s>Он се позива на закон да би се мушкарац довео пред “правду” и ставио иза решетака, на сигурно место, а плодови његовог рада не иду детету, већ Држави.</s><s>Детету остају само избледела сећања на оца у робијашком оделу.</s>
<s>А што се тиче заштите жена, ту лежи проклетство брака.</s><s>Брак јој заиста не може пружити заштититу, али сама идеја је толико одвратна, срамотна и увреда самог живота, тако понижавајућа за људско достојанство, да таква паразитска институција заслужује да се заувек осуди.</s>
<s>То је исто као и други патријархални уговор—капитализам.</s><s>Он човеку одузима права која стиче рођењем, онемогућава му развој, трује његово тело, држи га у незнању, беди и зависности, а онда оснива хуманитарне институције које се хране последњим остацима човековог самопоштовања.</s><s>Институција брака од жене чини паразита—неког ко је потпуно зависан.</s><s>Онеспособљује је за животну борбу, брише њену друштвену свест, паралише јој машту и тако намеће своју великодушну заштиту, која је у реалном животу замка и карикатура људског карактера.</s>
<s>Ако мајчинство представља највишу реализацију женске природе, која друга заштита је томе потребна осим љубави и слободе?</s><s>Брак осујећује, избезумљује и корумпира женина очекивања.</s><s>Зар порука коју брак даје жени није: само када следиш моје законе, родићеш дете?</s><s>Зар жена није осуђена на смрт, зар није осрамоћена и понижена ако одбије да купи своје право на мајчинство тако што ће продати своје тело?</s><s>Зар није брак она институција која једино санкционише мајчинство, мада је дете зачето у мржњи и присили?</s><s>Па ипак, ако се мајчинство оствари слободном вољом, из љубави, из екстазе или пркосне страсти, зар се онда не ставља круна од трња на невину главу детета и крвавим словима не уписује страшан епитаф Копиле?</s><s>Да брак заиста има све оне врлине за које се тврди да има, његов криминални однос према мајчинству би био довољан да заувек буде искључен из царства љубави.</s>
<s>Љубав, најјачи и најдубљи елемент у животу, оно што доноси наду, срећу, екстазу, љубав која се противи свим законима, свим конвенцијама, љубав—најслободнији и најјачи ковач људске судбине, како тако снажно свеобухватно осећање може да буде изједначено са јадним малим, од Државе и Цркве санкционисаним, браком?</s>
<s>Слободна љубав?</s><s>Као да љубав може бити ишта друго осим слободна!</s><s>Мушкарац може да купи памет, али сви милиони на свету нису успели да купе љубав.</s><s>Мушкарац је потчинио себи тела, али сва моћ овог света не може да потчини љубав.</s><s>Мушкарац је потчинио целе народе, али све његове војске не могу да потчине љубав.</s><s>Мушкарац може да окује и ограничи дух, али је потпуно немоћан пред љубављу.</s><s>Високо на свом престолу, са свим својим сјајем и помпом која се златом може купити, мушкарац је ипак само сиромашан и очајан, ако га мимоиђе љубав.</s><s>Али, ако љубав постоји, и најсиромашнија кућа сија топлином, пуна је живота и боја.</s><s>Тако љубав поседује чаробну моћ да од просјака направи краља.</s><s>Да, љубав је слободна и не може да егзистира у некој другој атмосфери.</s><s>Када је слободна, она се даје безрезервно, у великим количинама и потпуно.</s><s>Сви закони засновани на статутима, све суднице овог света, не могу да је ишчупају из корена.</s><s>Али, ако је тло стерилно, како брак може да дâ плодове?</s><s>То је као последња велика и очајничка битка пролазног живота против смрти.</s>
<s>Љубави није потребна заштита: она је сама себи заштита.</s><s>Докле год је љубав то што производи децу, ни једно дете неће бити напуштено, гладно или очајно због недостатка љубави.</s><s>Ја знам да је ово истина.</s><s>Ја знам за жене које су постале мајке у слободи са мушкарцима које су волеле.</s><s>Мало је деце у браку која уживају такву пажњу, заштиту и приврженост својих мајки као што је уживају она деца која су рођена ван брака.</s>
<s>Они који бране ауторитет, плаше се налета слободног мајчинства, јер ће их то лишити њихових жртава.</s><s>Ко ће се борити у ратовима?</s><s>Ко ће стварати богатство?</s><s>Ко ће бити полицајац, тамничар, ако жене одбију да насумице рађају децу?</s><s>Али раса, раса, шта ће бити са расом, вичу краљ, председник, капиталиста, свештеник.</s><s>Раса треба да буде сачувана, а жене треба тако деградирати да постану само машине—институција брака је наша једина сигурност против опасног буђења сексуалности у жени.</s>
<s>Али узалудни су ови избезумљени напори да се одржи стање ропства.</s><s>Узалудни су такође и сви црквени едикти, сулуди су напади владара, чак је узалудна и рука закона.</s><s>Жена више не жели да учествује у производњи расе болешљивих, слабих, оронулих и јадних људских бића, која немају ни снаге ни храбрости да збаце јарам сиромаштва и ропства.</s><s>Уместо тога, жена жели мање деце, али децу која би била боља, зачета и одгајена у љубави и кроз слободан избор, а не кроз обавезу коју налаже брак.</s><s>Наши лажни моралисти тек треба да стекну озбиљан осећај одговорности према детету које је у недрима жена пробудило љубав према слободи.</s><s>Радије би се таква жена заувек одрекла сјаја и поноса материнства, него што би на свет донела нови живот у атмосфери која је пуна самодеструкције и смрти.</s><s>И ако она постане мајка, то је да би детету дала најдубље и најбоље што у себи има.</s><s>Да сазрева заједно са дететом њен је мото, она зна да само на тај начин може да допринесе изградњи истинске мушкости и женскости.</s>
<s>Ибзен мора да је имао визију слободне мајке када је, вештином мајстора, направио лик Госпође Алвинг.</s><s>Она је била идеална мајка зато што је прерасла брак и све његове страхоте, јер се ослободила својих окова и пустила свој дух да се развија све док није постала обновљена и јака личност.</s><s>На жалост, било је прекасно да се спасе њен Освалд, срећа њеног живота, али не сувише касно да схвати да је љубав у слободи једини услов за леп живот.</s><s>Они који су као Госпођа Алвинг, крвљу и сузама платили своје духовно буђење, одбацују брак као нешто што се намеће, као плитку, празну шалу.</s><s>Они знају да је љубав једина основа која је креативни, инспиративни и узвишени темељ за нову расу, за нови свет, без обзира да ли траје неко кратко време или вечност.</s>
<s>У садашњем, малом свету, љубав је за већину људи странац.</s><s>Пошто је људи не разумеју и клоне је се, она се ретко зачне, или ако се то и деси, она брзо увене и умре.</s><s>Њено нежно ткање не може да поднесе стресове и напор свакодневног живота.</s><s>Њена душа је сувише комплексна да се прилагоди љигавој потки наше друштвене структуре.</s><s>Она кука, жали и трпи заједно са онима који имају потребу за њом, мада им недостаје способност да се уздигну на врх љубави.</s><s>Која визија, која машта, који геније поезије, чак и делимично, може да предвиди потенцијал такве снаге у животу мушкарца и жене.</s><s>Ако се икада оствари истинско другарство и постигне једнакост међу половима, онда ће љубав, а не брак бити она снага која је довела то тога.</s>
<s>Ема Голдман</s>
|
1440 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%96%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%20%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B0 | Женско право гласа | <s>Ема ГОЛДМАН
ЖЕНСКО ПРАВО ГЛАСА</s>
<s>Хвалимо се да је ово доба напретка науке и прогреса.</s><s>Зар није онда чудно што још увек обожавамо фетише?</s><s>Данашњи фетиши имају други облик и суштину, али моћ коју имају над људским умом је исто толико погубна као и моћ коју су имали и стари фетиши.</s>
<s>Универзално право гласа је наш модерни фетиш.</s><s>Они који још нису остварили то право, воде крваве револуције да би га добили, а они који уживају у њему, на олтар овог свемоћног божанства приносе крупне жртве.</s><s>Тешко оном јеретику који се усуди да посумња у то божанство!</s>
<s>Жена је та која обожава фетише више од мушкарца и мада се њени идоли могу мењати, она је увек на коленима, увек са подигнутим рукама које преклињу и увек слепа на чињеницу да њен бог стоји на стакленим ногама.</s><s>Може се слободно рећи да је, од памтивека, жена била највећи присталица свих божанстава.</s><s>Наравно, морала је и да плати цену коју само богови могу да захтевају—морала је да плати својом слободом, крвљу свога срца и својим животом.</s>
<s>Позната Ничеова изрека, “Када идеш жени, понеси корбач са собом”, сматра се веома бруталном, али он је том реченицом добро дефинисао став који жена има према својим боговима.</s>
<s>Религија, а нарочито хришћанска религија, осудила је жену на живот инфериорног бића, на роба.</s><s>Она је ометала њену природу и заробила њену душу, а ипак, хришћанска вера нема већег поборника и већег приврженика од жене.</s><s>Шта више, може се слободно рећи да би религија давно престала да буде фактор у животу људи да је жене не подржавају.</s><s>Најприљежније црквене раднице, најнеуморније мисионарке широм света су жене и оне увек приносе жртве на олтар оних богова који су ланцима спутали њен дух и заробили њено тело.</s>
<s>Рат, то незасито чудовиште, краде жени све што јој је драго и драгоцено.</s><s>Рат узима њену браћу, љубавнике и синове, а за узврат јој даје живот пун усамљености и очајања.</s><s>Па ипак жена је највећи присталица и обожавалац рата.</s><s>Она је та која својој деци усађује жељу за освајањем и моћи; она је та која деци пуни уши причама о сјају рата и успављује своју бебу песмама са звуцима труба и пуцњаве.</s><s>Жена је та која крунише победника када се он враћа са бојног поља.</s><s>Да, жена је та која плаћа највећу цену рату, том незаситом чудовишту.</s>
<s>А ту је и дом.</s><s>Какав је то страшан фетиш—савремени затвор са златним решеткама!</s><s>Како он црпи сву животну енергију жене.</s><s>Његов блистави део чини сваку жену слепом за цену коју ће морати као супруга, мајка и домаћица да плати.</s><s>Па ипак, жене се упорно држе дома, силе која их држи у оковима.</s>
<s>Могло би се рећи да управо зато што је свесна страшне цене коју мора да плати Цркви, Држави и Дому, жена жели право гласа да би се помоћу њега ослободила.</s><s>То је можда истина, али само за мањину; већина сифражеткиња потпуно одбацује такво светогрђе.</s><s>Напротив, оне инсистирају да ће право гласа учинити да жене постану боље хришћанке и домаћице, лојалне грађанке државе.</s><s>Право гласа је само средство за учвршћивање свемоћи оних Богова којима жене одвајкада служе.</s>
<s>И због тога није ни чудо што ће она бити исто толико привржена, исто толико ревносна, што ће се исто толико простирати пред својим новим идолом, пред женским правом на глас.</s><s>Она, са осмехом на лицу, од памтивека трпи прогањање, затварање, мучење и све врсте осуда.</s><s>Као у старим временима, чак и најпросвећеније жене очекују чудо од божанства двадесетог века—од права на глас.</s><s>Живот, срећа, радост, слобода, независност—све то и још више од тога произаћи ће из права на глас.</s><s>У својој слепој оданости жена не види оно што су паметни људи схватили још пре педесет година: да је право на глас зло; да је оно само допринело да се људи претворе у робове; да их је управо то заслепило и онемогућило да виде како су, на лукав начин, натерани да се потчине.</s>
<s>Захтев жена за једнаким правом гласа је заснован на претпоставци да жене морају имати једнака права у свим областима друштва.</s><s>Да је захтев за правом гласа исправан, нико томе не би могао да се супростави.</s><s>Тешко људском уму који у свом незнању може да препозна исправну ствар у нечему што му се намеће.</s><s>Или, зар то не представља најбруталније наметање када једна група људи доноси законе које друга група, страхом натерана, мора да поштује?</s><s>Па ипак, жене дижу велику буку захтевајући ту “златну могућност” која је човечанству донела много невоља и одузела човеку његов интегритет и способност ослањања на сопствене могућности; наметање које је потпуно корумпирало народ и учинило да постане потпуна жртва у рукама бескруполозних политичара.</s>
<s>Јадан, глупи, слободан амерички грађанин!</s><s>Он је слободан да умре од глади, слободан да као клошар скита по аутопутевима ове велике земље, он има право на глас и захваљући том праву он је себи исковао окове.</s><s>Награда коју добија је закон о радним односима, закон који забрањује право на бојкот, на штрајк, у ствари закон који забрањује све осим нечијег права да опљачка плодове његовог рада.</s><s>Па ипак, жене нису извукле никакве поуке из катастрофалних последица овог фетиша двадесетог века.</s><s>А стално нас убеђују да ће жене бити те које ће учинити политику чистом.</s>
<s>Непотребно је наглашавати да моје противљење захтеву да жена добије право гласа није базирано на распрострањеном мишљењу да жена није томе дорасла.</s><s>Ни ја не видим физичке, психолошке или менталне разлоге због којих жена не би требала да има иста права на глас као и мушкарци.</s><s>Али такав став ме не може учинити слепом на апсурдно мишљење да ће жене успети тамо где мушкарци нису успели.</s><s>Ако она не може да учини стање горим, она га свакако не може учинити ни бољим.</s><s>Претпоставити да ће она успети да очисти нешто што не подлеже чишћењу значи приписивати јој натприродне могућности.</s><s>Пошто је женина највећа несрећа у томе да се на њу гледа или као на анђела или као на ђавола, њен стварни спас лежи у томе да се она постави на земљу: да буде сматрана људским бићем које подлеже свим људским манама и грешкама.</s><s>Да ли ми треба да верујемо да ће се две грешке међусобно поништити и дати исправно решење?</s><s>Да ли ми треба да претпоставимо да ће отров који инхерентно постоји у политици постати мање отрован ако жене уђу у политичку арену?</s><s>Тешко да би и најватренија поборница права на глас тврдила такву глупост.</s>
<s>Чињеница је да су чак и најнапреднији међу онима који проучавају опште право гласа схватили да су сви постојећи системи политичке моћи апсурдни и сасвим неподесни да реше горуће животне проблеме.</s><s>Овај став износи и Др.Хелен Л.</s><s>Сумнер, особа која је и сама ватрени поборник женског права на глас.</s><s>У књизи Једнака права на глас, она каже: “У Колораду видимо да једнако право на глас служи само да би на најочигледнији начин показало суштинску трулеж и понижавајући карактер постојећег система”.</s><s>Наравно, Др.Сумнер има у виду одређени систем гласања, али то се исто тако може применити и на целу машинерију представничког система.</s><s>Са таквом основом, тешко је разумети какву би корист женски род или човечанство имали од тога да жене постану политички фактор.</s>
<s>Али, кажу људи који заговарају опште право гласа, погледајте земље и државе где жена има право гласа.</s><s>Погледајте шта су све оне постигле у Аустралији, на Новом Зеланду, у Финској, скандинавским земљама и у нашим државама Ајдахо, Колорадо, Вајоминг и Јута.</s><s>Удаљеност очарава, или да цитирам пољску изреку—“боље је тамо где ми нисмо”.</s><s>Могло би се закључити да те земље и државе нису као друге државе и земље, да у њима има више слободе и економске једнакости, да те земље више цене људски живот и да тамо има више разумевања за велике друштвене битке заједно са свим кључним питањима људске расе.</s>
<s>Жене у Аустралији и на Новом Зеланду имају право гласа и тиме учествују у доношењу закона.</s><s>Јесу ли услови рада радничке класе бољи него у Енглеској, где се сифражеткиње тако херојски боре?</s><s>Да ли су тамо услови за материнство бољи, да ли су деца тамо срећнија и слободнија него у Енглеској?</s><s>Да ли се жена тамо више не сматра сексуалном робом?</s><s>Да ли се она еманциповала од пуританског дуплог стандарда морала неједнаког за жене и мушкарце?</s><s>Сигурно је да нико осим приглупих жена политичара не би дао позитиван одговор на ова питања.</s><s>Ако је тако, онда је бесмислено указати на Аустралију и Нови Зеланд као на Меку која одсликава успехе једнаких права на глас.</s>
<s>Онима који су упознати са стварним политичким стањем у Аустралији, позната је чињеница да су тамо управо политичари спутали радничку класу усвојивши најоштрије законе, одредивши да штрајк без одобрења арбритажног комитета постане кривично дело које је једнако издаји.</s>
<s>Ја ни једног тренутка не желим да имплицирам да је право жена на глас криво за овакво стање ствари.</s><s>Ја само желим да истакнем да не постоји разлог да се указује на Аустралију као место где су жене постигле чудо, јер ни тамо њихов утицај није успео да ослободи радништво од ропства политичких шефова.</s>
<s>Финска је дала женама право гласа; чак и право да седе у Парламенту.</s><s>Да ли је то помогло да се развије већи хероизам и интезивнији ентузијазам него онај што га имају жене у Русији?</s><s>Финска, као и Русија, трпи под страшним корбачем крвавог Цара.</s><s>Где су финске Перовскаје, Спиридонове, Фингерове, Брешковскаваје?</s><s>Где су безбројне младе Финкиње које весело одлазе у Сибир због својих уверења?</s><s>Финској су веома потребни херојски ослободиоци.</s><s>Зашто их право гласа није произвело?</s><s>Једини осветник финског народа није била жена него мушкарац, а он је користио ефикасније оружје од гласачког листића.</s>
<s>Што се тиче оних наших држава у којима жене имају право гласа и на које се стално указује као на примере чуда, питам се шта је то тамо постигнуто захваљујући праву на глас—а што жене у другим државама већ немају; или што оне нису могле да остваре кроз енергичне напоре и без права на глас?</s>
<s>Истина је да су, у државама у којима жене имају право гласа, женама гарантована једнака права на имовину; али од какве користи је то право маси жена које не поседују имовину, хиљадама радница који раде за надницу, које живе од данас до сутра?</s><s>Да једнака права гласа нису и не могу утицати на њихову ситуацију, признала је чак и Др.Сумнер која је свакако у позицији да то зна.</s><s>Пошто је њу, као ватрену сифражеткињу, Лига за jеднако право гласа државе Њу Јорк послала у Колорадо да прикупи материјал који би говорио у прилог једнаком праву на глас, она је последња особа која би о томе рекла нешто неповољно.</s><s>Па ипак, она нас информише: “да је једнако право на глас врло мало утицало на економски положај жена.</s><s>Жене за исти рад не добијају једнаку надницу и мада у Колораду имају једнака права на образовање још од 1876, жене учитељице су плаћене мање него у Калифорнији”.</s><s>Истовремено, госпођица Сумнер не објашњава чињеницу да је поред једнаког права на образовање, које жене имају већ четрдесет пет година и права гласа од 1894, попис извршен пре неколико месеци само у Денверу, открио чињеницу да постоји петнаест хиљада хендикепиране деце школског узраста.</s><s>И све то углавном поред жена које раде у Одељењу за образовање, а имајући у виду да су жене у Колораду усвојиле “најоштрије законе који штите децу и животиње”.</s><s>Жене Колорада “су показале велико занимање за државне институције које брину о хендикепираној, деликвентној и напуштеној деци”.</s>
<s>Каква страшна оптужба против женске бриге и пажње ако један град има петнаест хиљада хендикепиране деце.</s><s>Где је ту слава женског права на глас ако је потпуни неуспех постигнут на најважнијем социјалном питању: на деци?</s><s>А где је онај супериорни осећај за правду који је требало да жене уведу у политику?</s><s>Где је тај осећај био 1903. када су власници рудника покренули герилски рат против Западног рударског синдиката; када је генерал Бел успоставио владавину терора; када су људи извлачени из кревета ноћу, одвођени преко границе, бацани у штале са биковима, када је он изјавио “до ђавола са уставом, мотка је устав”?</s><s>Где су тада биле жене политичарке и зашто нису тада искористиле своје право гласа?</s><s>У ствари, оне су га искористиле.</s><s>Оне су помогле да изборе изгуби најлибералнији кандидат, гувернер Вејт.</s><s>Он је морао да се склони са пута гувернеру Пибaдију, човеку који је био само оруђе у рукама власника рудника, који је био непријатељ радника, цар Колорада. …“Сигурно ни мушко право гласа није могло да учини ништа горе”…</s><s>То је тачно.</s><s>Па где је онда корист коју би друштво и саме жене имали од женског права гласа?</s><s>Често помињана тврдња да ће жене бити те које ће очистити политику, је само мит.</s><s>То могу потврдити људи који познају политичку ситуацију у Ајдаху, Колораду, Вајомингу и Јути.</s>
<s>Жена, која је суштински чистунац по својој природи, пуна је предрасуда и непопустљива у свом напору да друге учини онолико добрима, колико она мисли да треба да буду.</s><s>Тако је она у Ајдаху одузела право гласа својим сестрама које раде на улици и прогласила све жене “развратног карактера” неподобним да гласају.</s><s>Под термином “развратан” оне наравно не подразумевају проституцију која се одиграва у браку.</s><s>Не треба посебно ни рећи да су нелегална проституција и коцкање забрањени законом.</s><s>По том питању, за закон се мора сматрати да је женског рода: он увек забрањује.</s><s>Сходно томе, сви закони су одлични.</s><s>Они не иду даље од тога, али саме законске тенденције отварају сва врата паклу.</s><s>Проституција и коцкање нису никад тако цветали као од тренутка када су постали противзаконити.</s>
<s>У Колораду је чистунство жене дошло до изражаја у још драстичнијем облику. “Од како жене имају право гласа, мушкарци ноторно нечистог живота као и они за које се утврди да посећују барове, прогнани су из политке”.</s><s>Да ли би брат Комсток урадио више?</s><s>Да ли би сви пуритански оци могли да ураде више од тога?</s><s>Питам се колико жена схвата озбиљност овог назови подухвата?</s><s>Питам се да ли оне схватају да је то баш оно што је, уместо да уздигне жену, њу учинило политичким шпијуном, створом који је заслужио да буде презрен, особом која чепрка по туђим приватним животима, и то не толико за добробит праведне ствари, већ зато што, како је рекла једна жена из Колорада, “оне воле да се увуку у куће у које нису никада ушле и да сазнају све што могу у политичком и сваком другом смислу”.</s><s>Да, и да се увуку у људску душу и њене најскривеније кутове и пукотине.</s><s>Ништа не задовољава жудњу већине жена као што то чини скандал.</s><s>И када ће она икада имати толико прилике за то ако не као политичарка?</s>
<s>“Ноторно нечисти животи и мушкарци који посећују барове”.</s><s>У сваком случају, они који рачунају на гласове жена не могу бити оптужени да имају много осећаја за меру.</s><s>Чак и када би те жене, које се мешају у туђе животе, могле да одлучују чији су животи довољно чисти за једну тако чисту средину као што је политика, да ли из тога следи да и власници барова спадају у исту категорију?</s><s>Или то можда само америчка хипокризија и нетрпељивост, која се толико манифестовала кроз прохибицију која санкционише ширење алкохолизма међу мушкарцима и женама богате класе, а са друге стране будно мотри над јединим местом који је преостало сиромашном човеку.</s><s>Ако ни због којег другог разлога, женин узак и чистунством прожет став према животу чини је већом опасношћу за слободу тамо где она има политичку моћ.</s><s>Мушкарац је давно превазишао предрасуде које жене још увек имају.</s><s>На пољу економске конкуренције мушкарац је био приморан да буде ефикасан, да доноси одлуке, да показује способност и компетенцију.</s><s>Због тога он није имао ни времена нити наклоности да мери свачију моралност пуританским мерилима.</s><s>Он ни у својим политичким активностима није ишао около са повезом на очима.</s><s>Он зна да је квантитет, а не квалитет, она материја која се троши у политичком млину и, осим ако није сентиментални реформатор или стари фосил, он зна да политика никада не може бити ништа друго него мочвара.</s>
<s>Жене које су у потпуности упућене у политичке токове, познају природу звери, али у својој самозадовољности и егоизму оне саме себе присиљавају да верују да треба да мазе звер и да ће она тако постати питома као јагње, слатка и чиста.</s><s>Као да жене нису продавале своје гласове, као да жене политичарке не могу бити купљене!</s><s>Ако њено тело може бити купљено за материјалну надокнаду, зашто то не би могло бити и са њеним гласом?</s><s>То што је учињено у Колораду и у другим државама нису порицали ни они који су били наклоњени женском праву гласа.</s><s>Као што сам малопре истакла, та сужена визура коју жене имају у односу на људске послове није једини аргумент против ње као политички супериорне у односу на мушкарца.</s><s>Постоје и други аргументи.</s><s>Њен доживотни економски паразитизам је потпуно замаглио њену концепцију значаја једнакости.</s><s>Она галами тражећи једнака права са мушкарцима, а ето, ми сазнајемо да “мало жена жели да агитује у незгодним деловима града”.</s><s>Како мало та једнакост за њих значи у поређењу с Рускињама која се суочавају са самим паклом борећи се за своје идеале?</s>
<s>Жена захтева да има иста права као и мушкарац, а увређена је што га њено присуство не обара с ногу: он пуши, не скида шешир и не скаче са столице као лакеј.</s><s>То могу бити тривијалне ствари, али ипак, оне представљају кључ за поимање природе америчких сифражеткиња.</s><s>Будите сигурни, њихове енглеске сестре су прерасле ова глупа становишта.</s><s>Оне су показале да су дорасле свему што се од њиховог карактера и снаге издржљивости тражи.</s><s>Свака част хероизму и отпорности енглеских сифражеткиња.</s><s>Захваљујући њиховим енергичним, агресивним методама оне су инспирисале неке наше беживотне бескичмене даме.</s><s>Али, после свега, и сифражеткињама недостаје способност разлучивања стварне једнакости.</s><s>Како другачије да се рачуна на огроман, гигантски напор да се покрену храбри борци за бедан мали законски предлог који треба да користи шачица имућних дама без икакве вајде за огромну масу жена које раде?</s><s>Истина, као политичарке оне морају бити опортунисти, морају предузимати полумере ако већ не могу добити све.</s><s>Али као интелигентне и либералне жене требало би да схвате да, ако је гласачки листић оружје, онима које су разбаштињене треба више него економски супериорној класи и да ове потоње већ уживају превише моћи захваљујући својој економској супериорности.</s>
<s>Брилијантна предводница енглеских сифражеткиња, госпођа Емелин Панкхурст је и сама признала, на једном од својих путовања по Америци на којима је држала предавања, да не постоји једнакост између политички супериорних и инфериорних.</s><s>Ако је тако, како ће енглеске раднице које су већ инфериорне у односу на даме које су бенефициране Шеклтоновим предлогом закона бити кадре да раде заједно са онима које су им политички супериорне, ако тај предлог буде прихваћен?</s><s>Мало је вероватно да ће класа којој припада Ени Кени и која је тако пуна одушевљења, оданости и мучеништва, довести себе у ситуацију да мора да носи на својим леђима и своје женске политичке газде, као што носи своје економске газде.</s><s>Оне би то ипак морале да чине ако би једнака права гласа за жене и мушкарце била установљена у Енглеској.</s><s>Без обзира шта радници чинили, они су увек присиљени да плате цех.</s><s>Тако да они који верују да право на глас доноси моћ, показују веома мало осећаја за правду, јер показују најмању бригу за оне којима ће, као што они то тврде, то право наводно највише користити.</s>
<s>Амерички сифражетски покрет је до недавно био ствар друштвене игре, апсолутно одвојен од економских потреба народа.</s><s>Тако Сузана Б. Антони, без сумње једна изузетна жена, није била само равнодушна него и непријатељски расположена према радништву; није оклевала да манифестује свој антагонизам када је 1869. саветовала жене да преузму послове штампарских радника који су у Њуjорку штрајковали.</s><s>Није ми познато да ли је до смрти тај свој однос променила.</s>
<s>Наравно постоје неке сифражеткиње које су се придружиле радницама—Женска синдикална лига (The Women's Trade Union League) на пример; али оне чине мањину и њихове активности су у бити економске природе.</s><s>Остатак гледа на тежак рад као на вољу Провиђења.</s><s>Шта би се десило са богатима да нема сиромашних?</s><s>Шта би било са овим лењим, паразитским дамама које за једну недељу страће више него што њихове жртве зараде за годину дана, шта би било да нема осамдесет милиона радника надничара?</s><s>Једнакост, да ли је ико икада чуо за такву ствар?</s>
<s>Мало је земаља у којима су ароганција и снобовштина толико развијени као у Америци.</s><s>То је нарочито тако са америчким женама које припадају средњој класи.</s><s>Оне не само што сматрају да су једнаке са мушкарцима него и себе сматрају супериорним, нарочито се сматрају супериорним по својим врлинама: доброти и моралности.</s><s>Право је чудо да америчка сифражеткиња захтева своје гласачко право, ту најчудеснију моћ.</s><s>У својој егзалтираној уобразиљи она не види колико је заправо подјармљена, не толико од стране мушкараца колико због својих глупих погледа и традиције.</s><s>Право гласа не може побољшати ову тужну чињеницу; оно може само да је истакне, да је нагласи, као што уистину и чини.</s>
<s>Позната америчка активисткиња у борби за женска права тврди да би жена требало да има право на једнаку плату као и мушкарци, па чак и законско право на плату свог супруга.</s><s>У случају да је муж не издржава, треба га осудити да носи пругасто осуђеничко одело, а оно што у затвору заради, добијала би његова, по правима једнака супруга.</s><s>Зар не тврди друга позната предводница покрета за женска права да ће њихов глас укинути социјалне невоље против којих су се заједничким напорима узалудно борили најсјајнији умови целог света?</s><s>Заиста треба жалити што нам се наводни створитељ универзума већ приказао са својом дивном шемом ствари, иначе би жене кад добију право гласа биле у ситуацији да га сасвим превазиђу.</s>
<s>Веома је опасно прихватити се посла деконструкције фетиша.</s><s>Доба када су такве јереси кажњаване спаљивањем је прошло, мада још увек није превазиђен ограничени дух оних који изричу осуде другима само зато што имају храбрости да се супроставе опште прихваћеним појмовима.</s><s>Због тога ћу и ја вероватно бити сврстана у оне који су против жена, али ме то не може поколебати да размотрим суштину проблема.</s><s>Понављам оно што сам на почетку рекла: ја не верујем да жена може да учини политику гором; али не верујем ни да је може учинити бољом.</s><s>И онда, ако већ не може да побољша грешке мушкараца, зашто да их понавља?</s>
<s>Историја може бити састављена од лажи; ипак, она садржи неколико истина и оне су нам једини водич за будућност.</s><s>Историја политичких активности мушкараца доказује да им није дато ништа што нису могли да постигну на директнији, мање скуп и дуготрајнији начин.</s><s>Чињеница је да је сваки напредак који је постигнут, стечен константном борбом, непрестаном борбом за самопотврђивањем, а не помоћу права гласа.</s><s>И нема разлога за било какву претпоставку да су жене, или да ће жене бити, у свом успону ка еманципацији, потпомогнуте правом на глас.</s>
<s>У најмрачнијој од свих земаља, Русији, у којој влада апсолутни деспотизам, жена је постала једнака мушкарцу али не уз помоћ права на глас него захваљујући њеном настојању да буде и да дела.</s><s>Она не само што је освојила све области науке и занимања, она је стекла поштовање мушкараца, њихов респект и другарство; чак и више од тога: освојила је дивљење и поштовање целог света.</s><s>И то такође, не помоћу права на глас него захваљујући свом дивном хероизму, духовној снази, способности, снази воље и издржљивости у бици за слободу.</s><s>Где су жене из било које земље или државе које се могу подичити таквом победом?</s><s>Ако размислимо о ономе што су жене у Америци постигле, закључићемо да им је на њиховом путу, за еманципацију помогло нешто дубље и снажније од права гласа.</s>
<s>Тачно пре шездесет и две године шачица жена је на конвенцији жена одржаној у Сенека Фолсу, поставила захтев да се жене изједначе са мушкарцима у образовању и приступу разним професијама и занатима.</s><s>Каква сјајна достигнућа, какви изванредни тријумфи!</s><s>Ко би, сем највећих незналица, могао рећи да је жена обичан роб?</s><s>Ко би се усудио да сугерише да ово или оно занимање не би требало да јој буде приступачно?</s><s>Она је преко шездесет година обликовала нову атмосферу и градила себи нови живот.</s><s>Постала је светска сила у свакој области људске мисли и делатности.</s><s>И све је то постигла без права на глас, без права да пише законе, без “привилегије” да постане судија, апсанџија или џелат.</s><s>Да, мене могу сматрати непријатељем жене; али ако јој помогнем да сагледа истину, нећу жалити.</s>
<s>Невоља жене није у томе што она није у стању да ради мушки посао, него у томе што она траћи своју животну снагу у настојању да превазиђе мушкарца и то ради оптерећена традицијом која ју је учинила неспособном да држи корак с њим.</s><s>О, ја знам да су неке жене успеле, али по коју цену, по какву ужасну цену!</s><s>Није битна врста посла коју жена ради, важнији је квалитет посла којим се она бави.</s><s>Жена не може праву на глас или гласању дати нови квалитет, нити од тога права може да добије било шта што би побољшало њене квалитете.</s><s>Њен развој, њена слобода, њена независност морају да буду њено лично дело које ће произићи из ње саме.</s><s>Пре свега, тиме што ће се она потврдити као личност, а не као сексуални објекат.</s><s>Затим, што ће одбити да било ко полаже право на њено тело; што ће одбити да рађа против своје воље; одбити да служи Богу, држави, друштву, мужу, породици итд; тако ће постићи да јој живот буде једноставнији, дубљи и богатији.</s><s>Значи, покушаће да спозна смисао и суштину живота у свим његовим сложеностима, ослободивши се страха од јавног мњења и јавних осуда.</s><s>Само такав став, а не само право на глас, ослободиће жену, учиниће да стекне моћ, до сада свету непознату, моћ за стварну љубав, моћ која заступа мир и хармонију; моћ божанског пламена који даје живот; жена ће постати творац слободних људи и жена.</s>
<s>Ема Голдман</s>
|
1441 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC%3A%20%D0%97%D0%B0%20%D1%88%D1%82%D0%B0%20%D1%81%D0%B5%20%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%BE%20%D0%B7%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B5 | Анархизам: За шта се стварно залаже | <s>Ема ГОЛДМАН
АНАРХИЗАМ: ЗА ШТА СЕ СТВАРНО ЗАЛАЖЕ</s>
<s>Историја људског раста и развоја је истовремено и историја очајничке борбе сваке нове идеје која наговештава долазак нове зоре.</s><s>У свом истрајном држању за традицију, Старо се никад није устручавало да користи најпрљавије и најокрутније методе да заустави долазак Новог, у ком год облику или периоду оно покушавало да се афирмише.</s><s>Не треба ни да идемо у далеку прошлост да бисмо схватили/е енормност отпора и тешкоћа које су се налазиле на путу сваке напредне идеје.</s><s>Справе за мучење су још увек око нас, као и осуђеничка одећа и друштвени гнев, сви заједно у завери против духа који достојанствено маршира напред.</s>
<s>Анархизам није могао да се нада да ће избећи судбину свих осталих иновативних идеја.</s><s>Заиста, као најреволуционарнији и најбескомпромиснији иноватор, анархизам мора и треба да се суочи са комбинацијом незнања и злобе света који жели да реконструише.</s>
<s>Да бисмо само површно обратили/е пажњу на све што је речено и учињено против анархизма, било би потребно написати целу књигу.</s><s>Зато ћу се ја осврнути само на две главне примедбе.</s><s>Кроз тај осврт, покушаћу и да осветлим за шта се анархизам стварно залаже.</s>
<s>Чудан феномен код супротстављања анархизму јесте тај, што се осветљава веза између такозване интелигенције и незнања.</s><s>Ипак, то није толико чудно ако узмемо у обзир релативност свих ствари.</s><s>Карактеристика неуке масе јесте да она не захтева знање или толеранцију.</s><s>Вођена, као и увек, пуким нагоном, њени разлози су као код детета. “Зашто?” “Зато.” Ипак, супротстављање необразованог/е анархизму заслужује исти третман као и супротстављање интелигентне особе.</s>
<s>Које су, дакле, примедбе?</s><s>Прво, анархизам је непрактичан, иако леп идеал.</s><s>Друго, анархизам се залаже за насиље и уништавање и зато мора бити одбачен као лош и опасан.</s><s>Ни интелигентна особа ни неуке масе не суде на основу темељног познавања теме него или по гласинама или по погрешној интерпретацији.</s>
<s>Практична шема, каже Оскар Вајлд, јесте или она која већ постоји или она која би могла да се оствари у постојећим условима, али управо су постојећи услови за приговор и свака шема која би могла прихватити такве услове јесте погрешна и глупа.</s><s>Према томе, прави критеријум практичног није у томе да ли је она практична или глупа; он је пре у томе да ли шема има довољно виталности да напусти стагнирајуће воде старог и изгради и одржи нови живот.</s><s>У светлу овог концепта, анархизам је заиста практичан.</s><s>Више него било која друга идеја, он помаже да се уклони погрешно и глупо; више него било која друга идеја, он гради и одржава нови живот.</s>
<s>Емоције неуке особе константно се држе у напетости најкрвавијим причама о анархизму.</s><s>Ништа није претерано срамотно да би било употребљено против ове филозофије и њених представница/ка.</s><s>Због тога анархизам непромишљенима представља исто што и пословично лоша особа детету—црно чудовиште које гута све пред собом; укратко, деструкцију и насиље.</s>
<s>Деструкција и насиље!</s><s>Како да обична особа зна да је незнање најнасилнији елемент у друштву, да је његова моћ деструкције управо оно против чега се анархизам бори?</s><s>Нити је свесна да анархизам, чији су корени део природних сила, не уништава здраво ткиво него паразитске израслине које се хране животном есенцијом друштва.</s><s>Он само чисти земљу од корова тако да она коначно може да дâ здраве плодове.</s>
<s>Неко је једном рекао да је потребно мање менталног напора за осуђивање него за мишљење.</s><s>Раширена ментална равнодушност, толико доминантна у друштву, доказује да је ово заиста истина.</s><s>Уместо да зарони у дубину било које идеје, да истражи њену суштину и значење, већина људи ће их или осуђивати или ће се поуздати у неке површне или једностране дефиниције небитног.</s>
<s>Анархизам захтева од особе да мисли, да истражује, да анализира сваки предлог, али да капацитет мозга просечне/ог читатељке/читаоца не би био преоптерећен, ја ћу такође започети дефиницијом коју ћу касније елаборирати.</s>
<s>АНАРХИЗАМ: филозофија новог друштвеног уређења заснована на слободи неограниченој законима које су људи направили; теорија да се сваки облик владавине заснива на насиљу и да је зато она погрешна и штетна, као и непотребна.</s>
<s>Ново друштвено уређење се заснива, наравно, на материјалистичкој основи живота; и док се сви/е анархисти/киње слажу да је основно зло данашњице оно економско, они/е држе и до тога да је решење тог зла у разматрању сваке сфере живота—индивидуалне, као и колективне; унутрашњих, као и спољашњих сфера.</s>
<s>Темељан преглед историје људског развоја довешће два елемента у оштар међусобни сукоб; елементе које тек почињемо да разумевамо, не као непознате један другом, него блиско повезане и заиста хармоничне, само ако се ставе у одговарајућу средину: индивидуални и друштвени инстинкт.</s><s>Индивидуа и друштво су водили немилосрдну и крваву битку годинама, свако од њих тежећи супериорности, јер је свако од њих било слепо за вредност и значај оног другог.</s><s>Индивидуални и друштвени инстинкти—први, најјачи фактор за индивидуално настојање, за раст, аспирацију, самоостварење; други, једнако важан фактор за заједничку корист и друштвену добробит.</s>
<s>Објашњење за олујну побуну унутар индивидуе и између ње и њеног окружења, не треба далеко тражити.</s><s>Примитивна особа, неспособна да разуме своје постојање, а још мање јединство целог живота, осећа се потпуно зависном од слепих, скривених сила увек спремних да је исмевају и ругају јој се.</s><s>Из тог става израстају религиозни концепти људског бића као зрна прашине зависног од супериорних сила на врху, које се могу задовољити само потпуном предајом.</s><s>Све ране приче се заснивају на тој идеји, која је касније и лајт-мотив библијских легенди и која говори о вези људског бића са богом, државом, друштвом.</s><s>Увек исти мотив, људско биће је ништа, силе су све.</s><s>Значи, Јехова ће подносити људско биће само под условом потпуне предаје.</s><s>Људско биће може имати сву славу на земљи, али не сме постати свесно себе.</s><s>Држава, друштво и морални закони певају исти рефрен: људско биће може имати сву славу на земљи, али не сме постати свесно себе.</s>
<s>Анархизам је једина филозофија која људском бићу доноси свест о себи, што подразумева да бог, држава и друштво не постоје, да су њихова обећања ништавна и испразна, јер она могу бити испуњена само потчињавањем људског бића.</s><s>Анархизам је, према томе, учитељ животног јединства; не само у природи, него и у људском бићу.</s><s>Не постоји конфликт између индивидуалног и друштвеног инстинкта, ништа више него између срца и плућа: једно, посуда у којој се налази драгоцена животна есенција; друго, складиште елемената који одржавају есенцију чистом и јаком.</s><s>Индивидуа је срце друштва које одржава есенцију друштвеног живота; друштво су плућа која дистрибуирају елемент који одржава животну есенцију—тј. индивидуу—чврстом и јаком.</s>
<s>“Једина вредна ствар на свету,” каже Емерсон, “јесте активна душа; то свака особа има у себи.</s><s>Активна душа види апсолутну истину и говори истину и ствара.” Другим речима, индивидуални инстинкт је једина вредна ствар на свету.</s><s>То је истинска душа која види и оживљава истину, из које ће доћи још већа истина—препорођена душа друштва.</s>
<s>Анархизам је велики ослободилац људског бића од фантома који су га држали заробљеног; он је судија и помиритељ двеју сила за индивидуалну и друштвену хармонију.</s><s>Да би достигао то јединство, анархизам је објавио рат опасним утицајима који су до сада спречавали хармонично мешање индивидуалних и друштвених инстинката, индивидуе и друштва.</s>
<s>Религија, господарица људског ума; Власништво, господар људских потреба; Влада, господарица људског понашања, представљају упориште људског ропства и свих страхота које оно захтева.</s><s>Религија!</s><s>Како она доминира људским умом, како она понижава и деградира људску душу.</s><s>Бог је све, човек је ништа, каже религија.</s><s>А из тог "ништа", бог је створио краљевство, тако деспотско, тако тиранско, тако окрутно, тако ужасно строго да ништа осим мрака, суза и крви није владало светом од његовог почетка.</s><s>Анархизам диже људско биће на побуну против овог црног чудовишта.</s><s>Уништи своје менталне окове, каже анархизам људском бићу, јер док не мислиш и не просуђујеш сам/а за себе, нећеш се ослободити доминације таме, највеће препреке сваком напретку.</s>
<s>Власништво, господар људских потреба, онај који пориче људима право да задовоље своје потребе.</s><s>У прошлости је власништво захтевало божанско право, долазило људском бићу са истим рефреном као и религија, “Жртвуј!</s><s>Одреци се!</s><s>Приложи!” Дух анархизма је подигао људско биће из клечећег положаја.</s><s>Оно сада стоји усправно, лицем окренутим светлости.</s><s>Научило је да види неутољиву, прождрљиву, харајућу природу власништва и спрема се да убије чудовиште.</s>
<s>“Власништво је пљачка”, рекао је велики француски анархиста Прудон.</s><s>Да, али без ризика и опасности за пљачкаша.</s><s>Монополизирајући акумулиране напоре људског бића, власништво му је опљачкало његово право по рођењу и учинило га сиромахом и изгнаником.</s><s>Власништво нема чак ни истрошен изговор да људско биће не производи довољно да задовољи све потребе.</s><s>Сваки/а студент/киња економије зна да продуктивност рада током протеклих неколико декада далеко надмашује нормалне захтеве.</s><s>Али шта су нормални захтеви за ненормалне институције?</s><s>Једини захтев који власништво препознаје јесте његов властити прождрљиви апетит за већим богатством, јер богатство значи моћ; моћ да потчини, да уништи, да искористи, моћ да пороби, да злоставља, да деградира.</s><s>Америка се посебно размеће својом великом моћи, својим огромним националним богатством.</s><s>Јадна Америка, од какве је користи сво њено богатство ако су индивидуе које чине нацију бедно сиромашне?</s><s>Ако живе у беди, прљавштини, криминалу, без наде и радости; бескућничка, беземљашка војска сачињена од људских жртава.</s>
<s>Опште је познато да уколико добит неког посла не прелази трошкове, банкрот је неизбежан.</s><s>Али они који се баве производњом богатства још нису научили ову лекцију.</s><s>Сваке године трошкови производње у људским животима расту (50 000 убијених, 100 000 рањених у Америци, само прошле године) и зарада за масе које помажу у стварању богатства, све се више смањује.</s><s>Ипак, Америка је и даље слепа за неизбежан банкрот нашег производног бизниса.</s><s>Али није ово једини злочин у последње време.</s><s>Још је фаталнији злочин претварања произвођача у обичан део машине, са мање воље и одлуке од његовог господара од челика и гвожђа.</s><s>Људском бићу су украдени не само производи његовог рада, него и моћ слободне иницијативе, оригиналности и интерес или страст за ствари које прави.</s>
<s>Право богатство је у корисним и лепим стварима, у стварима које помажу да се креирају јака, лепа тела и окружења инспиришућа за живот.</s><s>Али ако је људско биће осуђено да намотава памук на калем или да копа угаљ или да гради путеве током тридесет година свог живота, не може да се говори о богатству.</s><s>Оно што он/а даје свету само су сиве и грозне ствари које рефлектују глупо и грозно постојање—преслаб/а да живи, превише кукавица да умре.</s><s>Чудно је рећи, али има људи који величају ову умртвљујућу методу централизоване производње као највеличанственије достигнуће нашег доба.</s><s>Уопште им не успева да схвате да је, ако наставимо да служимо машинама, наше ропство потпуније него што је било ропство краљу.</s><s>Не желе да знају да централизација није само посмртно звоно слободи, него и здрављу и лепоти, уметности и науци, свему ономе што је немогуће у механичкој атмосфери.</s>
<s>Анархизам не може а да се не одрекне овакве методе производње; његов циљ је најслободнији могући израз свих скривених могућности индивидуе.</s><s>Оскар Вајлд дефинише савршену личност као “ону која се развија у савршеним условима, која није рањена, осакаћена или у опасности.” Савршена личност, према томе, могућа је само у друштвеном уређењу у коме је људско биће слободно да одабере начин рада, услове рада и слободу да ради.</s><s>То је она/ј коме је прављење стола, грађење куће или обрађивање земље оно што је сликање уметници/ку и откриће научнику/ци—резултат инспирације, интензивне чежње и дубоког интересовања за посао као креативне силе.</s><s>Пошто је то идеал анархизма, његови економски уговори морају да се састоје од волонтерских производних и дистрибутивних савеза који ће се развијати у слободарски комунизам, као најбољи начин производње са најмањим губитком људске енергије.</s><s>Анархизам, ипак, препознаје и право индивидуе, или већег броја индивидуа, да увек промене начин рада у складу са својим укусима и жељама.</s>
<s>Пошто је овакво испољавање људске енергије могуће само у потпуној индивидуалној и друштвеној слободи, анархизам усмерава своје снаге против треће и највеће противнице сваке друштвене једнакости—Државе, организоване власти или статутарног закона—господарице људског понашања.</s>
<s>Као што је религија упрљала људски ум и као што је власништво, или монопол над стварима, потчинило и угушило људске потребе, тако је држава заробила људски дух диктирајући правила у свакој сфери понашања. “Свака влада је, у суштини,” каже Емерсон, “тиранија”.</s><s>Није важно да ли је то влада по божанском праву или владавина већине.</s><s>У свакој инстанци њен циљ је апсолутна потчињеност индивидуе.</s>
<s>Позивајући се на америчку владу, највећи амерички анархиста Дејвид Торо је рекао: “Шта је влада него традиција, мада скорашња, која настоји да се неоштећена пренесе потомству, али тако да свака инстанца изгуби свој интегритет; она нема виталност ни моћ ни једне живе особе.</s><s>Закон никада није створио особу која је праведнија; а поштовањем оваквог закона, чак и они/е добронамерни/е свакодневно постају службеници/ице неправде.”</s>
<s>И заиста, кључна особина владе је неправда.</s><s>С ароганцијом и самодовољношћу краља који не може да погреши, влада награђује, суди, осуђује и кажњава најбезначајније увреде, одржавајући се помоћу највеће од свих увреда—уништењем индивидуалне слободе.</s><s>Тако је Оуида у праву када тврди да “се држава само труди да улије у друштво оне вредности по којима ће се њене заповести слушати, а ризнице пунити.</s><s>Њено највеће постигнуће јесте свођење људске врсте на сатни механизам.</s><s>У таквој атмосфери све оне финије и деликатније слободе, које захтевају посебан третман и просторно ширење, неизбежно пресуше и изумру.</s><s>Држава захтева машине за плаћање пореза које имају неограничен рок трајања, ризнице у којима никада нема дефицита, и друштво—монотоно, послушно, безбојно, бездушно, које се понизно креће као стадо оваца покрај ауто-пута између два зида.”</s>
<s>Ипак, чак би и стадо оваца пружило отпор шиканирању од стране државе ако не прихвата корумпиране, тиранске и опресивне методе којима се она служи за постизање својих циљева.</s><s>Због тога Бакуњин одбацује државу као синоним капитулације слободе индивидуе или мањина—деструкције друштвене везе, смањивања или чак потпуног порицања живота као таквог, зарад властитог повећања.</s><s>Држава је олтар политичке слободе и, као религиозни олтар, постоји у сврху људског жртвовања.</s>
<s>У ствари, тешко да постоји модеран/а мислилац/тељка која/и се не слаже да је влада, организована власт или држава неопходна само да одржи или заштити власништво и монопол.</s><s>Ефикасност је доказала само у тој функцији.</s>
<s>Чак и Џорџ Бернард Шо, који се нада чуду од државе под фабијанизмом, ипак признаје да је “она тренутно огромна машина за пљачку и поробљавање сиромашних грубом силом”.</s><s>С обзиром на то, тешко је видети зашто паметан уводничар жели да подржи државу пошто сиромаштво престане да постоји.</s>
<s>На жалост, још увек постоји велики број људи који су истрајни у фаталном веровању да влада почива на природним законима, да одржава друштвени ред и хармонију, да смањује криминал и да спречава лењу особу да одере своје друштво.</s><s>Требало би због тога испитати ове аргументе.</s>
<s>Природни закон је онај фактор у људском бићу, који се сам афирмише слободно и спонтано, без икакве спољашње силе, у хармонији са захтевима природе.</s><s>На пример, захтев за храном, сексуалним задовољством, за светлом, ваздухом и вежбањем јесте природни закон.</s><s>Али за његово изражавање није потребна машинерија владе, није потребна батина, пушка, лисице или затвор.</s><s>Послушност оваквим законима, ако се то може назвати послушношћу, захтева само спонтаност и слободну могућност.</s><s>Да се владе не одржавају кроз такве хармоничне факторе доказано је ужасним поретком насиља, силе и принуде који све владе користе да би опстале.</s><s>Зато је Блекстоун у праву када каже: “Људски закони су погрешни јер су у супротности са законима природе.”</s>
<s>Ако не говоримо о реду који је настао у Варшави после покоља над хиљадама људи, тешко је владама приписати било какву способност за ред или друштвену хармонију.</s><s>Ред изведен из потчињености и одржаван терором није сигурна гаранција; ипак, то је једини “ред” који су владе икада одржале.</s><s>Истинска друштвена хармонија природно расте из солидарности интереса.</s><s>У друштву у ком они/е који/е стално раде никад ништа немају, док они/е који/е никад не раде уживају у свему, солидарност интереса не постоји; отуда је друштвена хармонија само мит.</s><s>Једини начин на који се организована власт суочава са овом озбиљном ситуацијом јесте указивањем још већих привилегија онима који већ имају монопол над земљом и даљим поробљавањем маса лишених наследства.</s><s>Тако је читав арсенал владе - закони, полиција, војници, судови, законодавна тела, затвори—напорно ангажован у “хармонизацији” антагонистичких елемената у друштву.</s>
<s>Најапсурднији изговор власти и закона јесте да они служе да би се смањио криминал.</s><s>Изузимајући чињеницу да је сама држава највећи криминалац, јер крши сваки писани и природни закон, краде у облику пореза, убија у облику рата и смртне казне, дошло је до потпуног застоја у борби против криминала.</s><s>Потпуно је заказала у уништавању или бар умањивању страшног зла које је сама створила.</s>
<s>Криминал није ништа друго него погрешно усмерена енергија.</s><s>Све док свака институција данашњице, економска, политичка, друштвена и морална, кује заверу да људску енергију усмери према погрешним каналима; све док је већина људи ван себе јер раде ствари које мрзе да раде, и живе живот кога се гнушају, криминал ће бити неизбежан и сви закони могу само да повећају, а никако да уклоне криминал.</s><s>Шта друштво, онакво какво данас постоји, зна о процесу очајања, сиромаштва, ужаса, застрашујуће борбе, који људска душа мора да прође на путу до криминала и понижености.</s><s>Како би она/ј ко познаје овај ужасан процес могао/ла да не види истину у овим речима Пeтра Кропоткина:</s>
<s>“Они/е који/е ће одмерити однос између предности које се приписују закону и казни и њиховом деградирајућем ефекту на човечанство; они/е који/е ће проценити бујицу изопачености којом доушници засипају људско друштво а које чак и судије фаворизују, а владе добро плаћају под изговором да помажу разоткривању криминала; они/ који/е ће ући унутар затворских зидова и тамо видети шта људска бића постају када су лишена слободе, када су препуштена бризи чувара, псовкама, окрутним речима, хиљадама пробадајућих понижења, сложиће се с нама да је цео затворски и казнени апарат ужас који мора бити окончан.”</s>
<s>Застрашујући утицај закона на лењу особу је превише апсурдан да би заслуживао разматрање.</s><s>Кад би друштво било ослобођено расипања и трошка одржавања лење класе и исто тако скупог личног обезбеђења које ова лења класа захтева, друштвени сто би био обилан за свакога, укључујући чак и повремено лење особе.</s><s>Осим тога, добро је узети у обзир да лењост произилази или из посебних привилегија или физичких и менталних поремећаја.</s><s>Наш садашњи луди систем производње подржава обоје и запањујући је феномен да људи сада уопште хоће да раде.</s><s>Анархизам жели да ослободи рад његових умртвљујућих, заглупљујућих аспеката, његовог мрака и принуде.</s><s>Жели да рад учини оруђем задовољства, снаге, боје, праве хармоније, тако да и најсиромашнија особа може у раду да нађе рекреацију и наду.</s>
<s>Да би се постигло овакво уређење живота, влада, са својим неправедним, произвољним, репресивним мерама, мора бити уклоњена.</s><s>У најбољем случају, она намеће један модел живота, без обзира на индивидуалне и друштвене различитости и потребе.</s><s>Уништавањем владе и уредби прописаних законом, анархизам предлаже спасавање самопоштовања и независности индивидуе од свих ограничења и инвазија од стране власти.</s><s>Само у слободи људско биће може да израсте потпуно.</s><s>Само у слободи ће научити да мисли и да се креће и да дâ најбоље од себе.</s><s>Само ће у слободи схватити стварну снагу друштвених веза које повезују људе и које су стварна основа нормалног друштвеног живота.</s>
<s>Али шта је са људском природом?</s><s>Да ли она може да се промени?</s><s>И ако не може, да ли ће она истрајати под анархизмом?</s>
<s>Јадна људска природо, какви страшни злочини су почињени у твоје име!</s><s>Свака будала, од краља до полицајца, од тупог пастора до дилетантна у науци без визије, даје себи за право да ауторитативно говори о људској природи.</s><s>Што је већи ментални шарлатан, недвосмисленије је његово инсистирање на порочности и слабостима људске природе.</s><s>Ипак, како било ко може данас да говори о томе, док су све те душе у затвору, сва та срца упрљана, рањена и осакаћена?</s>
<s>Џон Бароуз је тврдио да су експериментална истраживања на животињама у заробљеништву потпуно бескорисна.</s><s>Њихов карактер, њихове навике, њихове жеље су потпуно промењене када су одвојене од свог станишта у пољу или шуми.</s><s>Кад је људска душа заробљена у тесном простору, свакодневно нагоњена на потчињеност, како можемо говорити о њеним потенцијалима?</s>
<s>Слобода, напредак, могућност и, изнад свега, мир и одмор, сами могу да нас науче о стварно доминантним факторима људске природе и свим њеним дивним могућностима.</s>
<s>Анархизам се, према томе, заиста залаже за ослобођење људског ума од доминације религије, за ослобођење људског тела од доминације власништва, за ослобођење од окова и ограничења владе.</s><s>Анархизам се залаже за друштвено уређење засновано на слободном удруживању индивидуа у сврху производње стварног друштвеног добра, уређење које ће гарантовати сваком људском бићу слободан приступ земљи и пуно уживање животних потрепштина, у складу са личним жељама, укусима и наклоностима.</s>
<s>Ово није луда фантазија или лудило ума.</s><s>То је закључак до кога су дошли/е интелигентни/е мушкарци и жене широм света, закључак који је резултат непосредног и студиозног посматрања тенденција модерног друштва: индивидуалне слободе и економске једнакости, нераздвојних сила потребних за рађање доброг и истинитог у људском бићу.</s>
<s>А сада о методама.</s><s>Анархизам није, као што би неки/е могли/е претпоставити, теорија будућности која би се остварила кроз божанску инспирацију.</s><s>То је жива сила у процесима нашег живота која константно ствара нове услове.</s><s>Методе анархизма, према томе, не укључују строги програм који треба да се оствари под свим околностима.</s><s>Методе морају да израсту из економских потреба сваког места и климе и из захтева интелекта и темперамента сваке индивидуе.</s><s>Тих, миран карактер какав је био Толстојев желеће друге методе за друштвену реконструкцију него жестока, преплављујућа личност Михаила Бакуњина или Петра Кропоткина.</s><s>Исто тако, мора бити очигледно да ће економске и политичке потребе Русије диктирати драстичније мере него оне у Енглеској и Америци.</s><s>Анархизам се не залаже за милитаристички дрил и униформност; он се, међутим, залаже за дух побуне, у било ком облику, против свега што спречава људски раст.</s><s>Сви/е анархисти/киње се слажу у овоме, као што се слажу у свом противљењу политичкој машинерији као средству доношења велике друштвене промене.</s>
<s>“Гласање”, каже Торо, “је врста играња, као коцкање или бекгемон, играње са исправним и погрешним; његова обавеза никада не превазилази његову целисходност.</s><s>Чак и гласање за праву ствар значи не чинити ништа за њу.</s><s>Мудра особа неће оставити исправу ствар милости шансе нити жели да она преовлада путем моћи већине.” Непосредно испитивање политичке машинерије и њених достигнућа потврдиће логику Тороа.</s>
<s>Шта показује историја парламентаризма?</s><s>Ништа осим неуспеха и пораза, ни једну једину реформу која би умањила економски и друштвени стрес код људи.</s><s>Донети су закони за побољшање и заштиту рада.</s><s>Ипак, прошле године је доказано да је Илиноис, са најстрожим законима за заштиту рудника, имао најгоре несреће у рудницима.</s><s>У државама у којима преовлађују закони о раду деце, експлоатација деце је на врхунцу, иако овде радници/е имају све политичке могућности, капитализам је достигао најбестиднији зенит.</s>
<s>Чак и да раднице/и имају своје представнице/ке, око чега наши добри социјалистички политичари праве буку, какве су шансе да они/е буду искрени/е и да заслужују поверење?</s><s>Треба имати на уму начин на који политика функционише, да би се схватило да је њена стаза поплочана добрим намерама пуна замки: коришћење веза, сплеткарење, ласкање, лагање, варање; то је, у ствари, превара у сваком облику помоћу кога политички претендент може постићи успех.</s><s>Томе треба додати и потпуну деморализацију карактера и убеђења, док не остане ништа што би некога навело да се било чему нада од тако оронуле особе.</s><s>Људи су стално и изнова били довољно глупи да верују и подржавају до последњег новчића славољубиве политичаре, да би на крају били издани и преварени.</s>
<s>Може се рећи да особа од интегритета никада не би подлегла корупцији у политичком млину.</s><s>Можда и не би; али таква особа би била потпуно онемогућена да изврши било какав утицај у корист рада, као што се заиста и показало у бројним случајевима.</s><s>Држава је економска господарица над својим слугама.</s><s>Добри људи, ако такви постоје, остали би или одани својим политичким веровањима и изгубили економску подршку, или би се држали свог економског господара и били потпуно неспособни да ураде и најмање добро.</s><s>Политичка арена не оставља алтернативу, особа мора бити или глупа или битанга.</s>
<s>Политичко сујеверје још увек држи превласт над срцима и умовима маса, али истински/е заљубљеници/е у слободу неће да имају више ништа с тим.</s><s>Уместо тога, они/е верују Стирнеру који каже да људско биће има онолико слободе колико жели да узме.</s><s>Анархизам се зато залаже за директну акцију, за отворен пркос и отпор свим законима и ограничењима, економским, друштвеним и моралним.</s><s>Али пркос и отпор су илегални.</s><s>У њима лежи спас људског бића.</s><s>Све што је илегално захтева интегритет, самопоуздање и храброст.</s><s>Укратко, захтева слободне, независне духове “људи који су људи и имају кичму која се не да савити”.</s>
<s>Универзално право гласа, само по себи, свој опстанак дугује директној акцији.</s><s>Да очеви америчке револуције нису имали дух побуне и пркоса, њихово потомство би још увек носило краљев капут.</s><s>Да није било директне акције Џона Брауна и његових другова, Америка би још увек трговала црнцима.</s><s>Истина, трговина белцима још увек траје, али и то ће морати да буде укинуто директном акцијом.</s><s>Синдикализам, економска арена модерних гладијатора, дугује своје постојање директној акцији.</s><s>Тек су недавно закон и влада покушали да униште синдикални покрет и осудили поборнике/це људског права на организовање на затвор због завере.</s><s>Да су се борил/е за своју ствар преклињањем, судским заступањем и компромисима, синдикализам би данас био незнатан.</s><s>У Француској, Шпанији, Италији, Русији, чак и у Енглеској (сведочимо о растућој побуни енглеских радничких синдиката), директна, револуционарна, економска акција је постала тако јака сила у борби за индустријску слободу, да чини да свет схвати изванредну важност моћи рада.</s><s>Општи штрајк, највиши израз свести радника/ца, био је исмејан у Америци тек недавно.</s><s>Данас сваки велики штрајк, да би победио, мора схватити значај општег солидарног протеста.</s>
<s>Директна акција, која је своју ефектност доказала у економским редовима, једнако је делотворна и у окружењу индивидуе.</s><s>Стотине сила повређују њено биће и једино ће је истрајан отпор коначно ослободити.</s><s>Директна акција против ауторитета у продавници, директна акција против ауторитета закона, директна акција против надирућег, наметљивог ауторитета моралног кода јесте логична, доследна метода анархизма.</s>
<s>Зар то неће водити револуцији?</s><s>Заиста, хоће.</s><s>Ни једна стварна друштвена промена није успостављена без револуције.</s><s>Људи или нису упознати са својом историјом или још нису научили да револуција није ништа друго него мисао пренета у акцију.</s>
<s>Анархизам, велики подстрекач мисли, данас прожима сваку област људског деловања.</s><s>Наука, уметност, књижевност, драма, напор за економским побољшањем, у ствари свако индивидуално и друштвено противљење постојећој неуређености ствари, осветљено је духовним светлом анархизма.</s><s>То је филозофија суверенитета индивидуе.</s><s>То је теорија друштвене хармоније.</s><s>То је велика, силна, живећа истина која реконструише свет и која ће увести Свануће.</s>
<s>Ема Голдман</s>
|
1442 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5%20%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5 | Трагедија женске еманципације | <s>Ема ГОЛДМАН
ТРАГЕДИЈА ЖЕНСКЕ ЕМАНЦИПАЦИЈЕ</s>
<s>Почећу са једним признањем: без обзира на све политичке и економске теорије које се баве фундаменталним разликама које постоје међу разним групама унутар људске расе, без обзира на све класне и расне разлике, без обзира на све вештачке границе које раздвајају женска права и мушка права, тврдим да постоји тачка где се ове разлике могу укрстити и постати једна савршена целина.</s>
<s>Не мислим да овом тезом предлажем примирје.</s><s>Општи друштвени антагонизам који је сада овладао нашим целокупним јавним животом, изазван снагом супростављених и контрадикторних интереса, доживеће потпун слом када реорганизација нашег друштвеног живота заснована на принципима економске правде постане реалност.</s>
<s>Мир или хармонија међу половима и индивидуама не мора бити заснован на плитком изједнечавању свих људских бића; нити се овде позива на елиминацију индивидуалних карактеристика и особина.</s><s>Проблем са којим се ми данас суочавамо и којег треба у најближој будућности решити је како остати свој, а ипак бити у хармонији са другима, како саосећати дубоко са свим људским бићима, а ипак задржати своје властите карактеристичне квалитете.</s><s>Чини ми се да ово може бити полазна тачка око које могу да се сложе, без антагонизма и супростављања масе и појединац, мушкарац и жена.</s><s>Мото не треба да буде – опростите једно другом, већ – разумите једно друго.</s><s>Често цитирана реченица госпође де Стал: “Разумети све значи опростити све”, ми се никада није нарочито свидела, мирише на исповест, опростити другом људском бићу одаје став фарисејске супериорности.</s><s>Довољно је разумети друго људско биће.</s><s>Признање делимично представља фундаментални аспект мојих погледа на еманципацију жена и утицаја те еманципације на цео пол.</s>
<s>Еманципација треба да омогући жени да испољи своју људскост у најбољем смислу.</s><s>Да све оно што у њој жуди да се потврди и да буде активно, досегне своје потпуне могућности; све вештачке ограде треба срушити и пут ка већој слободи очистити од вековних трагова потчињености и ропства.</s>
<s>Ово је био првобитан циљ женске еманципације.</s><s>Али досадашњи резултати су изоловали жену и украли јој извор среће која је њој тако битна.</s><s>Само спољна еманципација учинила је савремену жену вештачким бићем, која подсећа на производе француске хортикултуре где су дрвеће и жбунови обрезани у облику арабески, пирамида, точкова и венаца; она узима било који облик само не онај који би имала да њени властити унутрашњи квалитети могу да дођу до изражаја.</s><s>Тако вештачки узгајане биљке женског пола могу се наћи у великом броју, нарочито у такозваним интелектуалним сферама нашег живота.</s>
<s>Слобода и једнакост за жене!</s><s>Колико су наде и очекивања пробудиле ове речи када су их први пут изговорили најумнији и најхрабрији људи данашњице.</s><s>Сунце ће свим својим сјајем и славом обасјати нови свет; у том свету жена ће бити слободна да управља својом судбином – тај циљ је свакако вредан великог ентузијазма, храбрости, упорности и бескрајног напора огромног броја пионира, мушкараца и жена који су жртвовали све у борби против света пуног предрасуда и незнања.</s>
<s>И моје наде такође иду ка том циљу, али ја сматрам да еманципација жене, онако како се данас схвата и практично примењује, није успела да оствари тај циљ.</s><s>Сада је жена суочена са неопходношћу да треба да се еманципује од еманципације, ако заиста жели да буде слободна.</s><s>Ово можда звучи парадоксално, али је ипак сасвим истинито.</s>
<s>Шта је она добила еманципацијом?</s><s>Право гласа у неколико држава.</s><s>Да ли је то очистило наш политички живот као што су добронамерни заступници предвиђали?</s><s>То се у сваком случају није догодило.</s><s>Успут желим да кажем, крање је време да људи са једноставним, испразним расуђивањем престану да говоре о корупцији у политици тоном ђака приватне школе.</s><s>Корупција у политици нема никакве везе са моралом или са лабавим моралом разних политичких личности.</s><s>Узрок је потпуно материјалне природе.</s><s>Политика је одраз пословног и индустријског света, чије су одреднице: “Узети је светије него дати”; “Купи јефтино, продај скупо”; “Једна прљава рука пере другу”.</s><s>Нема никакве наде да ће жена, са својим правом гласа, икада прочистити политику.</s>
<s>Еманципација је донела жени економску једнакост са мушкарцем; она може да бира властиту професију и занат, али физички недовољно припремљена да се такмичи са мушкарцем, често је приморана да исцрпљује сву своју снагу, сву своју виталност, и напрегне сваки нерв да би постигла своју вредност на тржишту.</s><s>Врло мали број жена успе; чињеница је да се женама професоркама, лекаркама, правницама, архитектама и инжињеркама не поклања исто поверење, нити оне добијају исту плату као мушкарци.</s><s>А оне жене које досегну ту привлачну једнакост, то обично постигну на штету свог физичког и психичког здравља.</s><s>А што се тиче велике масе младих радница и жена из радничке класе – колико се то независности добија ако се скученост и недостатк слободе који влада код куће, замени скученошћу и недостатком слободе једне фабрике, конфекцијске мануфактуре, робне куће или канцеларије?</s><s>Поред тога, жене су оптерећене и одржавањем “дома слатког дома”– хладним, досадним, неповезаним и неинвентивним послом – а то све треба урадити после радног времена.</s><s>Та предивна независност!</s><s>Није ни чудо што је стотине девојака спремно да прихвати прву брачну понуду, мртве уморне од своје “независности” иза пулта, за писаћом или шиваћем машином.</s><s>Спремне су да се удају исто колико и девојке из средње класе, које жуде да збаце узде родитељске надмоћи.</s><s>Такозвана независност која доноси зараду довољну само за пуко преживљавање и није толико привлачна, толико идеална, да би се очекивало да ће жене све жртвовати због ње.</s><s>Најзад, та наша толико хваљена независност је један спор процес који убија и гуши женску природу, њен љубавни и матерински инстинкт.</s>
<s>Па ипак, положај раднице је много природнији и хуманији од положаја њене, на изглед срећније сестре, чија се професија сматра културнијом, која је професорка, лекарка, адвокатица, инжињерка, итд, и која мора да изгледа и да се понаша достојанствено док јој унутрашњи живот постаје празан и мртав.</s>
<s>Недовољна ширина садашњег концепта женске еманципације; страх да се заволи човек који јој није раван; страх да ће је љубав лишити слободе и независности; ужас да ће је љубав или радост материнства омести у потпуној посвећености својој професији – све ово чини од савремене еманциповане жене опсесивну весталку пред којом се живот са великим и оплемењујућим тугама и бескрајним радостима одвија, а да јој при том не дотакне или не обухвати душу.</s>
<s>Еманципација, како је схвата већина заговорника и присталица, има исувише узак распон да би дозволила ону безграничну љубав и екстазу у дубоким емоцијама коју праве жене, љубавнице и мајке налазе у слободи.</s>
<s>Трагедија жене која издржава саму себе и која је економски независна, није у томе што она има исувише искуства, већ у томе што је тих искустава недовољно.</s><s>Истина је да њено познавање света и људске природе превазилази знање које су имале њене сестре из прошлих генерација – и управо због тога она тако дубоко осећа недостатак суштине живота, који једино може да обогати људску душу и без кога већина жена постају само професионални аутомати.</s>
<s>Такво стање су могли предвидети они који су схватили да је у домену етике остало још много временом нагрижених ставова о неприкосновеној супериорности мушкарца, а то су ставови који се још сматрају корисним.</s><s>А што је још важније, добар број еманципованих људи не може да функционише без њих.</s><s>Сваки покрет који има за циљ деструкцију постојећих институција и замену истих неким напреднијим и савршенијим, има следбенике који у теорији заступају најрадикалније идеје, али који се у свакодневном животу ипак понашају као просечни Филестинци, настоје да буду цењени и жуде да њихови противници имају добро мишљене о њима.</s><s>Постоје, на пример, социјалисти, па чак и анархисти, који заступају мишљење да је власништво пљачка, али ће се веома увредити ако им неко дугује макар и једну пару.</s>
<s>Исти ти Филестинци могу да се нађу и у покрету за женску еманципацију.</s><s>Новинари жуте штампе и писци јефтине литературе створили су такву слику еманциповане жене, да се од ње добром грађанину и његовој досадној жени диже коса на глави.</s><s>Свака чланица покрета за женска права је приказана као Жорж Санд која је апсолутно презирала морал.</s><s>Није имала поштовања према идеалном односу мушкарца и жене и ништа јој није било свето.</s><s>Укратко, еманципација је представљена само као неозбиљан живот пожуде и греха, који не мари за друштво, религију и моралност.</s><s>Заговорнице женских права су имале разлога да буду веома љуте на овакво погрешно представљање еманциповане жене, а због тога што им је недостајала духовитост, оне су сву своју енергију усмериле да докажу да и нису тако лоше као што су представљене, већ да су потпуна супротност те слике.</s><s>Наравно, док је жена била роб мушкарца, она није могла бити добра и чиста, али сада када је слободна и независна, она ће доказати колико добра може бити, а њен утицај ће имати ефекат чишћења на све институције друштва.</s><s>Истина је да је покрет за женска права раскинуо многе старе окове, али је такође исковао нове.</s><s>Велики покрет истинске еманципације није наишао на велики број жена које могу да се суоче са слободом.</s><s>Њихова уска, пуританска визија је протерала мушкарца из њиховог емоционалног живота, као неког ко узнемирава и ко је сумњивог карактера.</s><s>Мушкарца не треба трпети ни по коју цену, осим можда као оца детета, јер се дете не може родити без оца.</s><s>На срећу, и најригиднији пуританац никада неће бити довољно јак да убије урођену жељу за материнством.</s><s>Слобода жене је блиско повезана са слободом мушкарца и многе моје такозване еманциповане сестре изгледа као да превиђају чињеницу да су детету рођеном у слободи потребни љубав и приврженост сваке људске особе која се налази поред њега, како мушкарца тако и жене.</s><s>Нажалост, ова уска концепција људских односа је довела до велике трагедије у животу модерног мушкарца и жене.</s>
<s>Пре петнаест година појавила се књига брилијантне норвешке списатељице Лауре Мархоим Жене-студија карактера.</s><s>Она је међу првима указала на испразност и ускост постојеће концепције женске еманципације и на трагичне последице које та концепција има по унутрашњи живот жене.</s><s>Лаура Мархолм пише о судбини неколико даровитих жена које су постигле међународно признање – о генијалној Еленори Дусе; чувеној математичарки и писцу Марији Ковалевској; као и о рано преминулој уметници и зрелој песникињи Марији Башкирзофој.</s><s>Кроз опис живота ових необичних жена провлачи се, као јасна нит, незадовољена жудња за пуним, заокруженим, потпуним и лепим животом, као и неспокојство и усамљеност који се појављују услед недостатка истог.</s><s>Кроз ове зналачки написане психолошке скице пада у очи да, што је жена на вишем ступњу умног развоја, она има мање могућности да сретне одговарајућег партнера који у њој неће видети само пол, већ и људско биће, пријатеља, друга и јаку личност, а која притом не може и не треба да изгуби ни једну особину свог карактера.</s>
<s>Просечан мушкарац, са својом самодовољношћу и смешним надмоћно покровитељским односом према женском полу, је неко ко уопште не одговара жени какву је описала Лаура Мархолм у својој Студији карактера.</s><s>Исто тако, не одговара јој ни мушкарац који у њој не види ништа више сем њеног ума и њене генијалности, а не успева да у њој пробуди њену женску природу.</s>
<s>Обично се сматра да су богат интелект и финоћа душе потребни атрибути дубоке и лепе личности.</s><s>Модерној жени ови атрибути ометају потпуну афирмацију њене душе.</s><s>Има већ сто година како се стари облик брака, заснован на Библији “док нас смрт не растави” осуђује као институција која заговара суверенитет мушкарца над женом.</s><s>Стално се заговара да стари брачни односи ограничавају жену на улогу слуге и оне која рађа мушкарцу децу.</s><s>Па ипак, има доста еманципованих жена које бирају брак, са свим својим недостацима, уместо ограничености живота неудатих жена, тескобе и неподношљивости услед окова моралних и друштвених преддрасуда који коче и спутавају њену природу.</s>
<s>Објашњење за такву недоследност многих напредних жена може се наћи у чињеници да оне, у ствари, никада нису разумеле суштину еманципације.</s><s>Мислиле су да је све што им је потребно независност од спољне тираније, а унутрашњи тирани, много опаснији по живот и развој личности – етичке и друштвене норме – су недирнуте остављене да се брину саме за себе – и оне су се побринуле саме за себе.</s><s>Оне се тако лепо налазе у главама и срцима најактивнијих заговорника женске еманципације као што су се налазиле у срцима и главама наших бака.</s>
<s>Ови унутрашњи тирани, без обзира да ли имају облик јавног мњења или бриге шта ће мајка, брат, отац или било који други рођак рећи; шта ће рећи госпођа Ганди, господин Комсток, послодавац или министраство образовања?</s><s>Шта ће рећи сви ти душебрижници, детективи који бдију над моралом, тамничари људског духа?</s><s>Жена не може себе сматрати еманципованом док не научи да се супростави свима њима, да стоји чврсто на свом терену и да инсистира на својој неограниченој слободи, да слуша глас своје природе која је позива на љубав према мушкарцу, што је једно од највећих блага живота или која је позива на њену највећу привилегију – право да роди дете.</s><s>Колико еманципованих жена има довољно храбрости да призна да чује глас љубави, да јој срце дивље лупа захтевајући да буде саслушано и задовољено.</s>
<s>Француски писац Жан Рејбрах, у једном од својих романа, Нова лепота покушава да наслика слику идеалне, лепе, еманциповане жене.</s><s>Овај идеал је отелотворен у младој жени, лекарки.</s><s>Она говори веома јасно и мудро о храњену беба, она је фина и бесплатно прегледа сиромашне мајке.</s><s>Она разговара са младим човеком, познаником, о хигијенским условима будућности, о томе како ће бактерије и разни вируси бити искорењени употребом зидова и пода од камена, елиминацијом тепиха и таписерија.</s><s>Она је, наравно, једноставно и практично обучена, углавном у црно.</s><s>Млади човек који је при првом сусрету био одушевљен мудрошћу своје еманциповане другарице, постепено научи да је разуме и једног лепог дана схвата да је воли.</s><s>Они су млади, она је фина и лепа, и мада увек строго обучена, њен изглед је ублажен снежно белом крагном и манжетнама.</s><s>Човек би очекивао да ће јој он изјавити љубав, али он није особа која би се предала романтичним бесмислицама.</s><s>Поезија и ентузијазам љубави прекривају њихова лица која црвене пред чистом лепотом младе жене.</s><s>Он ућутка глас своје природе и остаје коректан.</s><s>Она је такође увек прецизна, рационална, и увек доброг понашања.</s><s>Бојим се да би се, у заједници коју би они остварили, млади човек начисто смрзао.</s><s>Морам да признам да не видим ништа лепо у тој новој лепоти, која је хладна као хладни камени зидови и подови о којима она сања.</s><s>Више волим љубавне песме роматичног доба, више волим дон Жуана и госпођу Венус, више волим бег остварен мердевинама или конопцем у ноћи пуне месечине, бег после кога следи проклетство оца и мајчино цвиљење и оговарање моралних комшија, него коректност и пристојно понашање која се мери метром.</s><s>Ако љубав не зна како да даје и узима без ограничења, то није љубав, већ трансакција која увек ставља акцент на добитак и губитак.</s>
<s>Највећи недостатак данашње еманципације лежи у вештачкој крутости и уској поштованости која производи празнину у женској души, која јој не даје да пије из фонтане живота.</s><s>Једном сам рекла да изгледа да постоји дубља веза између старомодних мајки и домаћица, увек забринутих за срећу своје деце и удобност оних које воле – и стварно нове жене.</s><s>Та веза је дубља него веза између нове жене и њене просечно еманциповане сестре.</s><s>Заговорници чисте и једноставне еманципације су ме прогласили за јеретика, кога треба спалити на ломачи.</s>
<s>Слепа ревност им није дала да увиде да је моје поређење старог и новог било једино због тога да бих доказала да је добар део наших бака имао више крви у својим венама, много више осећаја за хумор и разум и сасвим сигурно више природности, срдачности и једноставности, него већина наших еманципованих жена од струке које пуне колеџе, институције за стицање знања и разне канцеларије.</s><s>Ово не значи да желим да жену вратимо у прошлост нити да је осудимо на враћање на њено старо место, у кухињу и дечију собу.</s>
<s>Спас лежи у силовитом маршу напред, ка светлијој и јаснијој будућности.</s><s>Потребно нам је неометано израстање из старих традиција и навика.</s><s>Покрет за женску еманципацију је учинио само први корак у том смеру.</s><s>Надајмо се да ће наћи снаге да учини још један.</s><s>Право на глас, или једнака грађанска права, представљају можда добре захтеве, али права еманципација не почиње ни на гласачком месту, нити у суду.</s><s>Она почиње у женској души.</s><s>Историја је показала да потлачене класе могу остварити право ослобођења од стега својих господара једино властитим напорима.</s><s>Потребно је да жена научи ову лекцију, да схвати да ће њена слобода досегнути онолико, колико досеже њена моћ да постигне ту своју слободу.</s><s>Зато је много важније да она започне своју унутрашњу обнову, да се ослободи тежине предрасуда, традиција и обичаја.</s><s>Захтев за једнаким правима у свакој области живота је праведан и фер; али изнад свега је основно право да се воли и да се буде вољен.</s><s>И заиста ако делимична еманципација постане потпуна и истинска еманципација жена, она ће морати да се лиши бесмислене представе да је бити вољен, бити љубавница и мајка, исто што и бити роб и подређен.</s><s>Мораће да одбаци апсурдну идеју дуализма полова или представу да мушкарац и жена чине два супротстављена света.</s>
<s>Ситничавост раздваја; ширина спаја.</s><s>Треба да будемо великодушни и широки.</s><s>Не треба превидети битне ствари због великог броја ситница са којима се суочавамо.</s><s>Права концепција односа међу половима неће признати да је неко освајач, а неко освојен; она познаје само једну велику ствар; да се неограниченим давањем постаје богатији, дубљи и бољи.</s><s>Само то може да попуни празнину и трансформише трагедију женске еманципације у срећу, безграничну срећу.</s>
<s></s>
<s>Превод из књиге:
Red Emma Speaks, An Emma Goldman Reader, Third Edition, Compiled and Edited by Alix Kates Shulman, Humanity Books, Amherst, New York, 1966.</s>
<s>Чланак оргинално изашао у књизи: Anarhism and Other Essays, Mother Earth Publications, 1910.</s>
<s>Ема Голдман</s>
|
1443 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9E%20%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%98%D0%B8%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B0 | О продаји жена | <s>Ема ГОЛДМАН
О ПРОДАЈИ ЖЕНА</s>
<s>Наши реформатори су изненада дошли до великог открића – открили су да постоји трговина белим робљем.</s><s>Новине су пуне ових “нечувених догађаја”, а законодавци већ планирају низ нових закона којима треба да исправе овај ужас.</s>
<s>Мора се приметити да крсташки рат против непристојности, коцкања, барова итд, увек започиње када треба преусмерити пажњу јавног мњења са неке велике друштвене неправде.</s><s>Какав је обично резултат таквог рата?</s><s>Коцкање се повећава, барови одлично послују када раде на нелегалан начин, проституција цвета, а систем подводача и макроа се само усавршава.</s>
<s>Како то да се, тако изненада, открије институција која је већ позната скоро сваком детету?</s><s>Како то да зло које је познато свим социолозима, тек сада постаје важна тема?</s>
<s>Најблаже речено, бесмислица је сматрати да је недавна истрага о трговини белим робљем (и то, узгред буди речено, врло површна истрага), открила нешто ново.</s><s>Проституција је била и јесте широко распрострањен посао, па ипак човечанство наставља свој свакодневни живот потпуно равнодушно према патњама и несрећи жена које су жртве проституције.</s><s>Једнако као што је човечанство остало равнодушно према постојећем индустријском систему или економској проституцији.</s>
<s>Само онда када се људска несрећа претвори у бљештаву играчку, интересовање људи се пробуди, али не за дуго.</s><s>Они су врло превртљива деца и сваки дан морају да имају нову играчку.</s><s>Поклич који “праведници” упућују против трговине белим робљем је једна таква играчка.</s><s>Он служи да се људи мало забаве и помоћи ће да се отвори још неколико добро плаћених политичких радних места – за паразите који шетају около као инспектори, иследници, детективи и томе слично.</s>
<s>Шта је стварни узрок трговине женама?</s><s>И то не само белим женама, већ и женама жуте и црне расе.</s><s>Експлоатација наравно, немилосрдни Молох капитализма који се гоји недовољно плаћеним радом, и тако гони хиљаде жена и младих девојака у проституцију.</s><s>Ове девојке мисле као и госпођа Ворен: “Зашто трошити живот радећи осамнаест сати дневно у перионици, за свега неколико шилинга недељно?”</s>
<s>Наравно, наши реформатори то не спомињу.</s><s>Знају они врло добро узроке, али им се не исплати да било шта кажу о томе.</s><s>Много је профитабилније изигравати фарисеја и правити се да си разљућени моралиста, него истражити саму бит узрока.</s>
<s>Па ипак постоји један, помена вредан, изузетак међу младим писцима: Регоналд Рајт Кауфман је својим делом Кућа робова учинио први искрени покушај да се то друштвено зло лечи – и то не са тачке гледишта сентиметалног филистинца.</s><s>Искусни новинар, господин Кауфман доказује да наш индустријски систем већини жена не даје никакву другу могућност сем да постану проститутке.</s><s>Жене приказане у Кући робова припадају радничкој класи, али чак и да је приказао живот жена из других сфера, суочио би се са истом ситуацијом.</s>
<s>Нигде се жена не цени према вредностима свог рада већ према својим полним вредностима.</s><s>Зато је скоро неизбежно да она своје право да постоји и свој положај мора да плати сексуалним услугама, без обзира на то којим се послом бави.</s><s>То је само питање степена: да ли да се прода једном човеку, у браку или ван њега, или да се прода многим мушкарцима.</s><s>Без обзира на то да ли наши реформатори то хоће да признају или не, економска и социјална инфериорност жене је одговорна за проституцију.</s>
<s>Сада су наши добри људи шокирани открићем да само у Њу Јорку једна од десет жена ради у фабрици, да је просечна плата коју жена прима за 48 до 68 сати рада шест долара недељно, и да се већина радница током године суочава са многим месецима беспослице, што све чини да је, заправо, њихова просечна зарада само 280 долара годишње.</s><s>Имајући у виду ову економску страхоту, зар је за чуђење што проституција и трговина белим робљем постају тако доминантан чинилац друштва.</s>
<s>Да се не би претходне бројке сматрале претераним, добро би било да погледамо шта неки стручњаци за проституцију кажу: “Јасан узрок сиромаштва жена може се уочити на неколико табела, из којих се види којим послом су се оне раније бавиле, као и износ наднице које су примале, пре њиховог пада”.</s><s>Остаје онима који се баве политичком економијом, да утврде колико се послодавац може послужити пословним интересима као изговором да би смањио наднице и да ли уштеда малог процента на надницама није у несразмери са великим порезима који се узимају од јавности, да би се покрили трошкови настали као последица овог порока, који је у многим случајевима директна последица недовољне новчане компензације за поштен рад.</s>
<s>Било би добро кад би наши врли реформатори мало боље погледали књигу Др. Сангера.</s><s>Тамо би видели да је, од 2000 случајева које је он проучавао, било мало жена које потичу из средње класе, које су имале пристојне услове живота или пријатне породице.</s><s>У већини случајева то су биле запослене девојке и жене, неке су се одале проституцији из беде, друге због окрутног, бедног живота у својим породицама, треће због својих осујећених и хендикепираних природа (о томе ћу говорити касније).</s><s>Пријало би онима, који би да одрже морал и његову чистоту, да сазнају да је, од 2000 случајева, 490 жена било удато и да су живеле са својим мужевима.</s><s>Очигледно је да светост брака није била довољно јака гаранција да би сачувала њихову “безбедност и чиститоту”.</s>
<s>Др. Алфред Блашко је у својој књизи Проституција у деветнаестом веку јаснији: он економске услове сматра одлучујућим чиниоцима за проституцију: “Мада је проституција постојала у свим епохама, у деветнаестом веку се проституција претворила у огромну друштвену институцију.</s><s>Развој индустрије са огромним масама људи на конкурентном тржишту радне снаге; раст и настајање великих градова; несигурност и неизвесност запослења, дали су проституцији подстицај који се, до тада, у историји човечанства, није могао ни сањати.”</s>
<s>Мада не апсолутно сигуран у то, и Хавелок Елис је морао да призна да је економски моменат директно и индиректно основни узрок проституције.</s><s>Он налази да се велики постотак проститутки регрутује из класе слушкиња, о којима се мање брине али које имају већу сигурност запослења.</s><s>Др. Елис не пориче да свакодневна рутина, напоран посао и монотонија живота служавки, а нарочито чињеница да оне немају могућности да уживају у друштву и срећи своје породице, нису мали фактори који их приморавају да траже рекреацију и заборав у веселости и светлуцавости проституције.</s><s>Другим речима, служавка према којој се понашају као према физичком раднику, која никад нема право на саму себе, заморена каприцима своје господарице, може наћи одушка – као и фабричка радница или продавачица – само у проституцији.</s>
<s>Најзабавнији део овог проблема, који се управо налази пред јавношћу, је индигнација наших “добрих и поштованих људи”, и то нарочито одређене хришћанске господе, која се увек могу наћи у првим редовима крсташког рата.</s><s>Да ли су они потпуне незналице када је историја религије у питању – и то нарочито историја хришћанске религије, или се они надају да од садашње генерације могу да сакрију улогу коју је Црква имала у развоју проституције у прошлости?</s><s>Који год њихов разлог био, они би требало да буду последњи који ће данас осуђивати несрећне жртве, јер је већ сваком интелигентном студенту познато да проституција има корене у религији и да је она одржавана и гајена вековима, и то не као срамота већ као врлина коју су сами богови подржавали.</s>
<s>“Изгледа да се зачетак проституције може наћи првенствено у религиозним обичајима, а религија, која је велики конзерватор друштвених традиција, је сачувала у промењеном облику једну примитивну слободу која се већ губила из општег друштвеног живота.</s><s>Херодот је описао типичан пример тога: још у петом веку пре Христа жене су, барем једном у животу, морале доћи у храм Милита, вавилонске Венере, да би тамо служиле богињи тако што су се морале подати првом странцу који би наишао и бацио неколико новчића у њихово крило.</s><s>Врло слични обичају су постојали и у другим деловима западне Азије, Северне Африке, на Кипру и на другим острвима источног Медитерана, као и у Грчкој где је храм Афродите на тврђави у Коринту имао хиљаду робиња, које су служиле богињи”.</s>
<s>“Већина ауторитета подржава теорију да се религиозна проституција развијала, као опште правило, из веровања да прокреативна људска активност поседује мистериозни и свети утицај на подстицање плодности природе.</s><s>Међутим, када је под утицајем свештеника, проституција постепено постала организована институција, религиозна проституција је развила и практични део, па је тако дала свој допринос повећању јавних прихода.”</s>
<s>“Уздизање хришћанства до политичке моћи донело је врло мало промена у политици цркве према проституцији.</s><s>Водећи оци цркве су толерисали проституцију.</s><s>У тринаестом веку је већ било јавних кућа под општинским протекторатом.</s><s>Они су, на неки начин, били део јавних служби, а њихови управници су сматрани скоро државним службеницима”.</s>
<s>Овоме се мора додати цитат из књиге др. Сангера:</s>
<s>“Папа Клемент ИИ издао је булу да ће се проституција толерисати ако одређени део своје зараде даје цркви”.</s>
<s>“Папа Сикстус ВИ је био практичнији; само од једне јавне куће, коју је лично изградио, имао је приход од 20,000 дуката”.</s>
<s>У модерна времена црква је по том питању мало обазривија.</s><s>Она донације од проститутки не захтева отворено.</s><s>Сматра да је уносније да се бави некретнинама, као на пример, Тринити Црква, која за огромне суме новца издаје смртоносне јазбине од кућа онима које живе од проституције.</s>
<s>Колико год ја то желела, простор ми не дозвољава да говорим о проституцији у Египту, Грчкој, Риму и у Средњем веку.</s><s>Ситуација је у то време била нарочито занимљива, јер су проститутке биле организоване у гилде, којим је председавала краљица јавне куће.</s><s>Ове гилде су, као средство да побољшају свој положај и одрже ниво цена, практиковале штрајк.</s><s>У сваком случају, то је практичнији метод него онај који користи модерно друштво, у коме за надницу људи раде као робови.</s>
<s>Било би једнострано и веома површно тврдити да је економски фактор једини узрок проституције.</s><s>Постоје и други, не мање важни фактори.</s><s>То наши реформатори знају, али се још мање усудјују да о томе говоре, него што говоре о институцији која из мушкараца и жена црпи сам живот.</s><s>Ја говорим о питању секса, а само спомињање те речи, код већине људи проузрокује моралне спазме.</s>
<s>Призната је чињеница да се жена васпитава да буде роба за сексуалну употребу, а њу истовремено држе у потпуном незнању када се ради о важности и значају секса.</s><s>Потискује се све што се на ту тему односи, а особе које у тај страшан мрак покушају да унесу мало светлости, прогоне се и бацају у затвор.</s><s>Заиста, све догод девојка не зна како да брине о себи, док не сазна која је функција најважнијег дела њеног живота, не треба да се изненадимо ако постане лак плен проституцији или неком другом облику односа који је деградира и претвара у објекат који служи само за сексуално уживање.</s>
<s>Ово незнање обогаљује девојку за цео живот и омета развој њене природе.</s><s>Већ дуго се сматра природним да дечак може да упражњава прохтеве своје природе, то јест, да дечак може, чим се његов сексуални нагон пробуди да га задовољи, али наши моралисти се истовремено скандализују на саму помисао да девојка треба да задовољи своју природу.</s><s>Моралисти проституција не смета толико због чињенице да жена продаје своје тело, већ због чињенице да га она продаје ван брака.</s><s>Да ово није само празан исказ доказује чињеница да се брак ради новца законски сматра савршено легитимним и од јавног мњења одобреним, док се било каква друга веза осуђује и друштво је се одриче.</s><s>Па ипак, ако се проститутка тачно дефинише, она не значи ништа друго него “било која особа која ступа у сексуалне односе ради добити”.</s>
<s>“Проститутке су жене које продају своје тело ради практиковања сексуалног акта и од тога праве професију”.</s>
<s>Уствари, Сангер иде корак даље, он тврди да је чин проституције “сам по себи једнак оном што мушкарац или жена ураде када склопе брак из материјалних разлога”.</s>
<s>Наравно да је брак циљ сваке девојке, али хиљаде девојака не може да се уда, а наши глупи друштвени обичаји их осуђују или на целибат или на проституцију.</s><s>Људска природа се испољава без обзира на све законе, и не постоји никакав разумљив разлог због кога би се природа морала прилагодити на тако первертирани концепт морала.</s>
<s>Друштво сматра да сексуално искуство мушкарца спада у нешто што је саставни део општег развоја његове личности, док се на слична искуства жена гледа као на страшну несрећу, на губитак части и свега што је добро и узвишено у људском бићу.</s><s>Велику улогу у стварању и одржавању проституције одиграло је управо постојање оваквог, двоструког морала.</s><s>Он подразумева држање младих у потпуном незнању о природи сексуалних односа, па та наводна “невиност” удружена са пренапрегнутим и сузбијеним сексуалним импулсом, доводи до стања које су наши пуританци тако желели да избегну или спрече.</s>
<s>Сматрам да упражњавање секса не мора да води ка проституцији; али да су одговорни они који опако, бездушно, и криминално гоне девојке које се усуђују да скрену са утабане стазе.</s>
<s>Девојке, које су још деца, раде за машинама у натрпаним, прегрејаним просторијама, десет до дванаест сати дневно, а последица тога је да су оне у сталном стању сексуалне пренадражености.</s><s>Многе од ових девојака немају свој дом или било какве удобности ван радног места, па су улица или неко место јефтине забаве једино где могу да забораве своју дневну рутину.</s><s>Ово их наравно доводи у блиске контакте са супротним полом.</s><s>Тешко је рећи који од ова два фактора доводи сексуалну пренадраженост девојке до врхунца, али је сасвим природно да до тог климакса мора доћи.</s><s>То је први корак ка проституцији и девојка није одговорна за такво стање ствари.</s><s>Савим обрнуто, друштво је то које сноси сву одговорност, грешка је у недостатку разумевања и схватања животних процеса; нарочито је криминална одговорност наших моралиста, који заувек осуде девојку, зато што је скренула са “стазе врлина”, то јест, зато што се њено прво сексуално искуство остварило без благослова цркве.</s>
<s>Девојка се осећа као потпуна отпадница којој су врата дома и друштва затворена пред носом.</s><s>Цело њено васпитање и традиција утичу на њу тако, да се она сама осећа као посрнуло биће и да због тога нема чврсто упориште, нити било какву подршку која би јој помогла да се уздигне, уместо да је одвуче још ниже.</s><s>Друштво ствара жртве којих касније узалудно покушава да се реши.</s><s>Најбезначајнији, најпокваренији и најбеднији мушкарац још увек себе сматра исувише добрим да би за супругу узео жену за чију је наклоност био спреман да плати, мада би је женидбом спасао живота који је испуњен страхотама.</s><s>Она ни својој сестри не може да се обрати за помоћ.</s><s>Ова друга, у својој глупости, сматра себе исувише чистом, не схватајући да је њен положај у много чему гори од положаја њене сестре која је на улици.</s>
<s>Хавелок Елис каже да је “супруга која се удала због новца, прави штрајкбрехер у поређењу са проститутком”.</s><s>Она је мање плаћена, више ради и апсолутно је везана за свог господара.</s><s>Проститутка никада не уступа своје право над својом личношћу, она задржава своју слободу и лична права, и није увек приморана да се пода мушким загрљајима”.</s>
<s>И та жена, која мисли да је боља од проститутке не може да схвати оно што тврди апологета Леки да “мада је она можда врхунски пример порока, она је такође и најефикаснији чувар врлине.</s><s>Да нема ње, сретне породице би биле загађене, а неприродна и штетна пракса би преовладала”.</s>
<s>Моралисти су увек спремни да жртвују половину људске расе зарад неке јадне институције коју не могу да превазиђу.</s><s>У ствари, проституција исто толико штити чистоту дома, као што крути закони штите друштво од проституције.</s><s>Пуних педесет процената ожењених мушкараца посећује јавне куће и на тај фини начин, удате жене, па чак и деца, бивају заражени венеричним болестима.</s><s>А ипак, друштво ни једном речју не осуђује мушкарца, а ни један закон се не сматра исувише строгим ако се примени против беспомоћне жртве.</s><s>Њу не само што експлоатишу они који користе њене услуге, већ је она изложена немислости сваког полицајца и бедног детектива на улици, сваког званичника у полицијској станици и представника власти у затвору.</s>
<s>У књизи коју је недавно написала жена која је дванаест година држала “јавну кућу”, могу се наћи следећи подаци: “Власти су ме приморавале да сваки месец плаћам 14.70 до 29.70 долара, а девојке су полицији плаћале 5.70 до 7.70 долара”.</s><s>Узимајући у обзир да је жена која је написала ту књигу свој посао водила у малом граду и да суме које она наводи не укључују додатни мито, лако је уочити велику зараду коју полиција остварује од крваво зарађеног новца, који узима од својих жртава, а за тај новац их чак ни не штити.</s><s>Тешко онима који одбију да плате тај порез, они бивају сакупљени као стока, ако ни због чега другог, а оно да се на добре грађане остави повољан утисак или, ако је то моћницима потребно, да се дође до додатних пара.</s><s>Само изопачен ум, који верује да посрнула жена није способна да осети људске емоције, не може ни да разуме бол, осећај очаја, сузе и повређен понос који осећамо сваки пут када нас хапсе.</s>
<s>Зар није необично што се жена, која је била власница јавне куће, тако осећа?</s><s>Зар није још необичније да добар хришћански свет толико цеди и дере такве жене, а да им за узврат не да ништа друго сем немилост и прогањање.</s><s>Тако дакле изгледа милосрђе хришћанског света!</s>
<s>Много се прича о белом робљу који се увози у Америку.</s><s>Како би Америка икада сачувала своје поштење да јој Европа у томе не помаже?</s><s>Ја не поричем да се то понекад дешава, као што нећу порећи ни да у Немачкој и другим земљама постоје агенти који радничко “робље” на превару доводе у Америку, али апсолутно поричем да се проститутке у неком значајнијем обиму регрутују у Европи и доводе у Америку.</s><s>Можда је тачно да странкиње чине највећи број проститутки у Њу Јорку, али то је зато што највећи број становника тог града чине странци.</s><s>Чим одемо у неки други амерички град, у Чикаго или на Средњи запад, видећемо да је број проститутки које су странкиње веома мали.</s>
<s>Такође је претерано веровање да се већина девојака бавила овим занатом пре него што је дошла у Америку.</s><s>Већина одлично говори енглески, потпуно су американизоване како по изгледу тако и по понашању – а све је то могуће само ако су живеле у овој земљи више година.</s><s>Сматрам да су их услови живота у Америци, амерички обичај да се јавно приказују скупе ствари и скупа одећа која, наравно, захтева новац – новац који се не може зарадити у радњама или фабрикама – натерали на проституцију .</s>
<s>Другим речима, нема разлога да се верује да би се било која група мушкараца излагала ризику и трошку да увози страну “робу”, када амерички услови живота преплављују тржиште хиљадама девојака.</s><s>Са друге стране, има довољно доказа да се америчке девојке извозе ради проституције, а то је фактор који се не може занемарити.</s>
<s>Кифорд Г. Рое, бивши помоћник врховног тужиоца области Кук, држава Илиноис, јавно оптужује да се девојке из Нове Енглеске пребацују бродовима у Панаму да би их искључиво користили мушкарци који раде за ујка Сама.</s><s>Господин Рое додаје: “Изгледа да постоји тајни пут између Бостона и Вашингтона којим се девојке пребацују”.</s><s>Зар није значајна чињеница да тај пут води до седишта савезне владе?</s><s>То да је госп. Рое рекао више него што је било пожељно да се чује у неким круговима, доказује чињеница да је он смењен са свог положаја.</s><s>Није практично да мушкарци, који се налазе на јавним функцијама, сувише причају.</s>
<s>Објашњење, које се у вези са условима живота у Панами обично чује, је да јавне куће не постоје у зони Канала.</s><s>Ово је уобичајен изговор дволичног света који се не усуђује да каже истину.</s><s>Пошто у зони канала и оквирима градске зоне нема јавних кућа – онда проституција не постоји.</s>
<s>Поред госп. Рое-а, постоји и господин Џејмс Бронсон Рејнолдс, који је детаљно проучавао трговину белим робљем у Азији.</s><s>Као лојални амерички грађанин и пријатељ Теодора Рузвелта, будућег Наполеона Америке, он је сигурно последњи који би дискредитовао врлине своје земље.</s><s>Па ипак, он нас обавештава да се Аугијеве штале америчког порока налазе у Хонг Конгу, Шангају и Јокохами.</s><s>Тамо су америчке проститутке тако упадљиве да су речи “америчка девојка” и проститутка синоними.</s><s>Госп. Рејнолдс подсећа своје сународнике да су Американци у Кини под заштитом наших конзуларних представника, а да Кинези у Америци не уживају никаву заштиту.</s><s>Са тим ће се сложити свако ко је упознат са бруталним и варварским прогањањем Кинеза и Јапанаца на пацифичкој обали.</s>
<s>Имајући у виду ове чињенице, апсурдно је указивати на Европу као на мочвару из које долазе све друштвене болести Америке.</s><s>Исто тако, апсурдно је прокламовати мит да су Јевреји ти који дају највећи број добровољних жртава.</s><s>Сигурна сам да ме нико неће осудити да имам националистичке тенденције.</s><s>Драго ми је да могу да кажем да сам их превазишла, као што сам превазишла и разне друге предрасуде.</s><s>Ако се не слажем са исказом да се јеврејске проститутке увозе, то није због симпатија које бих могла имати за јудаизам, већ због чињеница које су карактеристичне за живот тих људи.</s><s>Нико озбиљан не може тврдити да јеврејске девојке емигрирају у стране земље ако немају неку везу или рођаке који их тамо прихватају.</s><s>Јеврејска девојка није авантуристкиња.</s><s>Она, до скора, не би напуштала своју кућу чак ни да би отишла до суседног села или града, осим ако не би ишла у посету рођацима.</s><s>Да ли је онда вероватно да би јеврејске девојке напуштале своје домове и породице и путовале хиљадама миља у страну земљу само зато што би нека чудна сила и обећања утицали на њих.</s><s>Идите да дочекате велике пароброде који доводе емигранте и сами ћете се уверити да ове девојке долазе са својим родитељима, браћом, теткама или другим рођацима.</s><s>Наравно, изузеци се увек могу наћи, али изјавити да се велики број јеврејских девојака увози за проституцију, или у било ком другом циљу, то је једноставно непознавање јеврејске психологије.</s>
<s>Онај ко се налази у стакленој кући нека не баца камење око себе, та стаклена кућа је прилично крхка и може се лако разбити, а ако се садржина те куће боље погледа, не види се ништа лепо.</s>
<s>Рећи да је до пораста проституције дошло због наводног увоза проститутки, развоја макро система или из сличних разлога је веома површно сагледавање проблема.</s><s>Већ сам коментарисала наводни увоз.</s><s>Што се макро система тиче, колико год да је страшан, не смемо игнорисати чињеницу да је он у суштини једна фаза модерне проституције – фаза која је појачана забранама и корупцијом – и да је последица спорадичних крсташких ратова против друштвеног зла.</s>
<s>Кривац је, у то нема сумње, бедан примерак људске расе, али зашто њега треба презирати више од полицајца који од проститутке узима и последњу пару, а онда је одводи у затвор.</s><s>Зашто је макро већи криминалац, или већа опасност за друштво, него што су, на пример, власници робне куће или фабрике, који се богате на зноју својих жртава, да би их на крају истерали на улицу?</s><s>Ја не тражим милост за макроа, али не видим због чега њега треба гонити без милости, кад прави кривци за све друштвене неправде уживају друштвени имунитет и поштовање.</s><s>А треба имати на уму и да макрои нису ти који од жене праве проститутку.</s><s>Наша лаж и дволичност стварају услове за постојање проститутки и макроа.</s>
<s>До 1894. врло мало се у Америци знало о онима који подводе.</s><s>Онда је дошла епидемија врлина.</s><s>Пороке треба искоренити, а земљу очистити по сваку цену.</s><s>Друштвени канцер је тада протеран са видног поља, али је потиснут у дубину тела.</s><s>Власници јавних кућа, као и њихове несретне жртве, су тада предати на милост и немилост полицији.</s><s>Неизбежне последице прекомерног мита и затвора су следиле.</s>
<s>Док су девојке на неки начин биле заштићене у јавним кућама, јер су представљале неку материјалну вредност, када су се изненада нашле на улици, потпуно су биле препуштене на милост корумпираној и похлепној полицији.</s><s>Имајући очајничку потребу за заштитом и жељу за љубављу, ове девојке су природно постале лак плен макроа који су и сами последица духа нашег трговачког доба.</s><s>Тако је макро систем директна последица полицијског прогањања, похлепе и покушаја потискивања проституције.</s><s>Била би чиста глупост да се ова модерна фаза друштвеног зла ограничи узроцима о којима сам управо говорила.</s>
<s>Огорчење и деградација тих несретних жртава незнања и глупости су директна последица забрана и варварског спровођења закона.</s><s>Ово је достигло највиши степен у предложеном закону који би хуман однос према проституткама прогласио као кривично дело, за које се свако ко пружи уточиште проститутки кажњава са пет година затвора и 10,000 долара.</s><s>Такав став једноставно открива страшан недостатак разумевања правих узрока проституције као друштвеног зла и манифестацију пуританског духа из доба Скерлетног слова.</s>
<s>Нема ни једног модерног писца који се бави том темом, а који не указује на апсолутну узалудност правних метода у решавању овог проблема.</s><s>Тако др. Блашко, налази да владине забране и морални крсташки ратови не постижу ништа осим да протерају зло у тајне канале и тиме увећавају опасност за друштво.</s><s>Хавелок Елис, који је са људске стране најдетаљније проучио проституцију, мноштвом података доказује да, што су строжији методи прогањања, то је горе стање ствари.</s><s>Међу обиљем података сазнајемо да, иако је ”у Француској 1560.</s><s>Карло ИX својим едиктом укинуо јавне куће, број проститутки се повећао, а многе нове јавне куће су се појавиле у неочекиваним облицима и представљале су већу друштвену опасност.</s><s>Упркос таквом законодавству, или баш као последица њега, не постоји земља у којој је проституција одиграла виднију улогу”.</s>
<s>Једино образовано јавно мњење, ослобођено правног и моралног прогањања проститутки, може помоћи да се садашње стање побољша.</s><s>Свесно затварање очију и игнорисање зла као друшвеног фактора модерног живота, може само да погорша стање ствари.</s><s>Ми морамо превазићи наше глупе ставове да смо “бољи од других” и да научимо да проститутку видимо као производ друштвених односа.</s><s>Такво схватање ће отклонити став моралне хипокризије, обезбедиће морално разумевање и хумани третман.</s><s>А што се тиче потпуног укидања проституције, то ће се постићи само потпуном променом свих прихваћених друштвених вредности – нарочито моралних – заједно са укидањем индустријског робља.</s>
<s>Превод из књиге:
Red Emma Speaks, An Emma Goldman Reader, Third Edition, Compiled and Edited by Alix Kates Shulman, Humanity Books, Amherst, New York, 1966.</s>
<s>Чланак оргинално изашао у књизи: Anarhism and Other Essays, Mother Earth Publications, 1910.</s>
<s>Ема Голдман</s>
|
1444 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0%3A%20%D1%83%D0%B7%D1%80%D0%BE%D1%86%D0%B8%20%D0%B8%20%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B8%20%D0%BB%D0%B5%D0%BA | Љубомора: узроци и могући лек | <s>Ема ГОЛДМАН
ЉУБОМОРА: УЗРОЦИ И МОГУЋИ ЛЕК</s>
<s>Душевне патње и бол не може избећи нико ко има освешћен унутрашњи живот.</s><s>Туга, а често и очај, због такозваног вечног уклапања ствари, су најупорнији сапутници наших живота.</s><s>Они нас не погађају долазећи споља, кроз зла дела изузетно злих људи.</s><s>Условљени су самим нашим бићем, а повезани су хиљадама нежних и грубих нити са нашим постојањем.</s>
<s>Неопходно је да схватимо ову чињеницу, јер људи који увек мисле да је за њихову несрећу крива порочност других људи, никада не могу да превазиђу ситну мржњу и злобу која непрестано криви, осуђује и прогања друге због нечег што је исто толико неизбежан део и њих самих.</s><s>Такви људи неће моћи да се уздигну до узвишених висина правих хуманиста за које су добро и зло, моралност и неморалност, само ограничени термини за унутрашњу игру људских емоција у мору људских живота.</s>
<s>Ничеа, филозофа “који је изнад добра и зла”, сада осуђују као подстрекача националних мржњи и уништења, али га само лоши читаоци и лоши студенти тако интерпретирају.</s><s>Изнад добра и зла значи изнад осуде, изнад доношења пресуде, изнад убијања, итд.</s><s>Изнад добра и зла нам отвара видике у чијој позадини су лично самопоуздање комбиновано са разумевањем других који нису као ми, који су различити.</s>
<s>Када ово кажем, имам на уму неспретне покушаје демократије да регулише сложеност људског карактера помоћу привидне једнакости.</s><s>Визија изражена у “изнад добра и зла” указује на право на себе, на своју личност.</s><s>Такве могућности не искључују бол који је изнад хаоса живота, али оне искључују пуританску праведност која се крије у осуђивању свих других изузев себе самог.</s>
<s>Очигледно је да један прави радикал – а има, знате, и оних који су само делимично такви – мора да примени ова истински људска схватања на секс и љубавне односе.</s><s>Сексуалне емоције и љубав спадају у најинтимније, најинтензивније и најосетљивије изразе нашег бића.</s><s>А они су тако дубоко повезани са индивидуалним физичким и психичким особинама да дају печат независности сваком љубавном односу, чинећи га различитим од било ког другог.</s><s>Другим речима, сваки љубавни однос је резултат утисака и карактеристика које му дају двоје људи који се воле.</s><s>Сваки љубавни однос треба, већ по самој својој природи, да остане апсолутно приватна ствар.</s><s>Ни држава, ни црква, ни морал, па ни људи не треба да се мешају.</s>
<s>На жалост, то није случај.</s><s>Најинтимнији однос подлеже прописима, законима и застрашивању, а ти спољни фактори су апсолутно страни љубави и као такви доводе до вечних контрадикција и сукоба љубави и закона.</s>
<s>Резултат такве ситуације је да је наш живот утонуо у корупцију и деградацију. “Чиста љубав”, коју песници толико величају, са свим несугласицама које настају у браку, при разводу и отуђењу, данас је заиста ретка ствар.</s><s>Када новац, друштвени статус и положај у друштву, постају критеријум за љубав, проституција постаје неизбежна, чак и онда када је прекривена плаштом легитимитета и моралности.</s>
<s>Најчешће зло наших искасапљених љубавних живота је љубомора, често описана као “зеленооко чудовиште” које лаже, вара, издаје и убија.</s><s>Популарно је сматрати да је љубомора нешто са чим се рађамо и да зато не може никад бити избрисана из људског срца.</s><s>Та идеја је згодан изговор за оне којима недостаје способност и спремност да се удубе у узроке и последице.</s>
<s>Душевна патња због изгубљене љубави, због прекинуте нити љубавног континуитета је нешто што је стварно својствено самом нашем бићу.</s><s>Емоционална туга је инспирисала многе узвишене стихове, много дубоког размишљања и поетске егзалтираности једног Бајрона, Шелија, Хајнеа и њима сличних.</s><s>Али да ли ће икад ико упоредити њихову тугу са оним што се обично назива љубомора?</s><s>Та два осећања имају исто толико заједничког колико мудрост и глупост; као отменост и простота; као достојанство и брутална принуда.</s><s>Љубомора је потпуно супротна разумевању, саосећању и великодушности.</s><s>Љубомора никад није допринела људском карактеру, никад не чини особу великом и добром.</s><s>Она чини да особа у свом бесу постане слепа, у својим сумњама ситна, а у својој зависти оштра.</s>
<s>Љубомора, чије црте можемо видети у брачним трагедијама и комедијама, без изузетка је једностран и нетрпељив тужилац, убеђен у своју праведност и у зло, окрутност и кривицу жртве.</s><s>Љубомора се ни не труди да разуме.</s><s>Једина жеља љубоморе је да казни и то да казни што је могуће строже.</s><s>Овај став је саставни део кодекса части који постоји и при двобојима или у неписаном закону, кодекса који предвиђа да се кривица за завођење жене може искупити само смрћу заводника.</s><s>Чак и када завођења није ни било, тамо где су се оба партнера добровољно препустила својим унутрашњим жељама, част се враћа само уколико се крв пролије, било да је то крв мушкарца или жене.</s>
<s>Љубомора је опседнутост осећањем поседовања и освете.</s><s>Она је сасвим у складу са свим другим казненим одредбама из законика који се још увек држе варварских идеја да прекршај, који је често резултат друштвене неправде, мора да буде адекватно кажњен или освећен.</s>
<s>Јаке аргументе против љубоморе дају радови историчара Моргана, Реклуса и других који говоре о полним односима у примитивним заједницама.</s><s>Свако ко је иоле упознат са тим радовима, зна да је моногамија много каснији облик односа међу половима и да је настао као резултат везивања жене за кућу и власништва над женама, и да је то створило сексуални монопол и незбежни осећај љубоморе.</s>
<s>У прошлости, када су мушкарци и жене општили слободно, без мешања закона и морала, није могло бити љубоморе, јер се она ослања на претпоставку да одређени мушкарац има екслузивни сексуални монопол над одређеном женом и обрнуто.</s><s>Оног тренутка кад се неко усуди да прекрши то свето правило, појави се љубомора.</s><s>Под таквим околностима сулудо је рећи да је љубомора нешто савршено природно, у ствари, она је вештачки резултат вештачког узрока и ништа више.</s>
<s>Нажалост, нису само конзервативни бракови они који су засићени појмовима сексуалног монопола; чак и такозване слободне заједнице су жртве истог начина размишљања.</s><s>Ово може дати повода претпоставци да је љубомора урођена особина.</s><s>Треба, међутим, имати у виду да је сексуални монопол, као свето право и основа за чистоту породице и дома, остављан у аманет из генерације у генерацију.</s><s>И као што су црква и држава прихватиле сексуални монопол као легитимно средство за заштиту брака, тако су обе институције оправдале љубомору као оружје којим ће штитити права власништва.</s>
<s>Тачно је да су многи људи превазишли легалитет сексуалног монопола, али се нису ослободили традиција и навика које из тога произилазе.</s><s>Сходно томе, оног тренутка када се њихов посед доведе у питање, они постају исто толико заслепљени “зеленооким чудовиштем”, као и њихове конзервативне комшије.</s>
<s>Мушкарац или жена, довољно ослобођени и великодушни да се не мешају или не праве сцене због тога што неке друге особе привлаче њиховог вољеног партнера, сигурно ће бити презрени и исмејани од стране својих радикалних пријатеља.</s><s>Њега ће назвати дегенериком или кукавицом и често ће му се импутирати нека ситна материјална корист.</s><s>У сваком случају, такви мушкарци и жене ће бити објекти вулгарних оговарања или прљавих вицева само због тога што својој супрузи, мужу или љубавнику/ци не праве љубоморне сцене или бесно прете да ће убити преступника, већ им дају право да располажу властитим телом и својим емоцијама.</s>
<s>Постоје и други узроци за љубомору: уображеност мушкарца и завист жене.</s><s>Када је секс у питању, мушкарац је хохштаплер, хвалисавац, који се увек хвали својим освајањима и успехом код жена.</s><s>Он инсистира да игра улогу освајача, јер му је речено да жене воле да буду освајане, да оне воле да буду заведене.</s><s>Пошто се осећа као једини петао у кокошињцу, или као бик који мора да укрсти рогове са другим биком да би освојио краву, он се, у својој уображености и ароганцији, осећа смртно погођеним оног тренутка када се на сцени појави супарник – сцени на којој чак и префињени мушкарци сматрају да женина сексуална љубав може да припада само једном господару.</s>
<s>Другим речима, у деведесет девет одсто случајева, предуслов за љубомору је угрожени сексуални монопол, удружен са избезумљеном мушком таштином.</s>
<s>Страх за своју егзистенцију је оно што неизбежно изазива љубомору код жене – страх за сопствени материјални положај и егзистенцију своје деце – као и ситна завист, јер друга жена стиче наклоност оног мушкарца који је издржава.</s><s>Ако хоћемо да будемо праведни према жени, треба рећи да је њен једини улог у трговини вековима био њена физичка привлачност, и да због тога она мора завидети другој жени на шарму и вредностима којима ова угрожава њен драгоцени посед.</s>
<s>Гротескна страна целог проблема је да мушкарци и жене често постају веома љубоморни због оних до којих им заправо није ни стало.</s><s>Из тога следи да није у питању њихова повређена љубав, већ њихова повређена сујета и завист које се буне против “страшне повреде” која им је нанета.</s><s>Највероватније је да жена никад није ни волела човека у кога сада сумња и кога уходи.</s><s>Највероватније је да она никад није ни учинила неки напор да задржи његову љубав.</s><s>Али оног тренутка када се конкуренција појави, она почиње да вреднује свој сексуални посед и сматра да су, у циљу одбране, сва средства дозвољена – колико год она била опака или презрења вредна.</s>
<s>Очигледно је да љубомора није резултат љубави.</s><s>Када би истражили већину случајева љубоморе, највероватније би видели да, што мање двоје људи везује велика љубав, то је јача и презира вреднија њихова љубомора.</s><s>Они, који су повезани унутрашњом хармонијом и јединством, нису у страху да ће њихово међусобно поверење и сигурност везе бити угрожени ако једно од њих привуче неко други, нити ће се, као што је то чест случај међу људима, њихова веза завршити злим непријатељством.</s><s>Они можда неће моћи да укључе у свој интимни живот особу коју је њихов вољени/а изабрао/ла – нити од њих то треба очекивати – али то не даје ни једном од њих право да порекну неизбежност те привлачности.</s>
<s>Пошто ћу, кроз две недеље, говорити о разноврсности и моногамији, ја се не бих на томе вечерас задржавала, али бих само рекла да мислим да је сматрати људе који могу да воле више од једне особе первезним или ненормалним, манифестација великог незнања.</s><s>Већ сам разматрала неколико узрока љубоморе и још морам споменути институцију брака коју држава и црква проглашавају “везом коју само смрт може раставити”.</s><s>Овај став је прихваћен као етички модел исправног живота и понашања.</s>
<s>Није ни чудо да се љубомора појави онда када је љубав са свом својом разноликошћу и подложношћу променама спутана и ограничена.</s><s>Шта друго осим ситничавости, злобе, сумње и мржње може да проистекне из везе у којој се мушкарац и жена званично обавезују да буду заједно помоћу формуле “од сада сте једно духом и телом”.</s><s>Узмите за пример било који пар везан на тај начин – мислима и осећањима међусобно зависан, лишен занимања или жеље за нешто или неког ван њихове везе – па се запитајте да ли та веза може да избегне да, током времена, не постане пуна мржње и за тај пар неподношљива.</s>
<s>Када та ограничења у неком облику попусте, а пошто су околности под којим се то догађа обично деградирајуће и јадне, није ни чудо да се тада појављују најотрцаније и најзлобније људске особине и побуде.</s>
<s>Другим речима, љубомора произилази из садашњег неприродног љубавног и сексуалног живота, живота који је последица мешања законодавства, религије и морала.</s><s>То је бич који шиба и мучи јадне смртнике услед њихове глупости, незнања и предрасуда.</s>
<s>Нико не треба ни да покуша да се правда тиме што ће рећи да је жртва ових околности.</s><s>Истина је да ми трпимо терет неправедних друштвених договора због принуде или услед моралног слепила.</s><s>Али зар ми нисмо свесни појединци којима је циљ да у људске односе унесу истину и правду?</s><s>Теорија по којој је човек производ околности, довела је до равнодушности и до индолентног прихватања истих тих околности.</s><s>Па ипак, опште је познато да адаптација на нездрав и неправедан начин живота само учвршћује оба стања, а да човек који је сматран такозваном круном стварања, обдарен способношћу да размишља и види, и изнад свега, способношћу да примени своје снаге за иницијативу, постаје све слабији, пасивнији и све више фаталиста.</s>
<s>Пошто сам покушала да докажем да узроци љубоморе леже у нашем заплашеном и обогаљеном љубавном животу и, имајући то у виду, сматрам да постоји могућ лек за љубомору.</s><s>Сматрам да сваки мушкарац и жена могу да допринесу да се излечи љубомора.</s><s>Први корак ка томе је да признају да они нису ни власници, ни контролори, нити они који диктирају сексуалне функције супруге или супруга.</s><s>Други корак је да обоје треба да постану довољно поносити, па да не прихвате љубав или изразе љубави која није радо или добровољно дата.</s><s>Све што се нуди из обавезе коју брак налаже, није права ствар.</s><s>То је нешто лажно.</s><s>Шта год покушавамо да задржимо на силу, љубоморним сценама или претњама, кроз шпијунажу и њушкање, преко подлих трикова и мучења душе, није вредно нашег труда.</s><s>То само оставља лош укус у устима и сумње које уништавају душу и срце у размишљању да ли смо или нисмо успели да вратимо залутало јагње.</s>
<s>Нема ничег страшнијег и кобнијег од копања по животној суштини, како својој тако особе која се воли.</s><s>То само може да доведе до кидања и оно мало танких нити љубави које у вези још увек постоје и да нас коначно доведе до последње тачке, оне коју љубомора покушава да спречи, а то је да дође до престанка љубави, пријатељства и поштовања.</s>
<s>Љубомора је заиста лоше средство да се љубав обезбеди, али је сасвим сигурно средство за уништење човековог самопоштовања.</s><s>Јер љубоморни људи, као наркомани, падају на најнижи ступањ лествице и на крају изазивају само одвратност и презир.</s>
<s>Код људи који су способни за узвишене и племените мисли, бол због губитка љубави или због неузвраћене љубави никада неће учинити да та особа постане проста.</s><s>Они који су осетљиви и племенити могу само да се запитају да ли би они сами могли да поднесу било које односе који проистичу из обавезе – и њихов одговор било би једно наглашено НЕ.</s><s>Али већина људи ипак наставља да живи поред друге особе и када је давно престала да живи са њом – а то је живот који може бити довољно плодно тле за развој љубоморе, чије манифестације иду од отварања туђих писама до убиства.</s><s>У поређењу са таквим страхотама, отворена прељуба изгледа као чин храбрости и ослобођења.</s>
<s>Јака заштита од вулгарности љубоморе је сазнање да мушкарац и жена нису једно тело и душа.</s><s>Они су два људска бића, различитих темперамената, осећања и емоција.</s><s>Свако од њих је мали космос за себе, задубљен у своје мисли и идеје.</s><s>Сјајно и поетично је ако се ова два света нађу у слободи и равноправности.</s><s>Чак и да тај сусрет траје кратко, он се већ исплати.</s><s>Али оног тренутка када су та два света присиљена да буду заједно, сва лепота и миомириси престају и често остаје само мртво лишће.</s><s>Ко схвати ову истину сматраће да је љубомора испод његове части и неће дозволити да му, као Дамоклов мач, стално виси над главом.</s>
<s>Добро је да љубавници оставе широм отворена врата своје љубави.</s><s>Када љубав може да долази и одлази без страха да ће је пресрести пси чувари, љубомора ће се ретко укоренити – јер ће ускоро научити да тамо где нема брава и кључева нема ни места за сумње и неповерење, та два елемента који подстичу љубомору.</s>
<s>Превод из књиге:
Red Emma Speaks, An Emma Goldman Reader, Third Edition, Compiled and Edited by Alix Kates Shulman, Humanity Books, Amherst, New York, 1966.</s>
<s>Чланак оргинално изашао у књизи: Anarhism and Other Essays, Mother Earth Publications, 1910.</s>
<s>Ема Голдман</s>
|
1446 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B0%20%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B0 | Искрена песма | <s>О склопи усне, не говори, ћути,
Остави мисли нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.</s>
<s>Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величином природе; а потом,</s>
<s>Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо потоне у таму,</s>
<s>Ја ћу ти драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.</s>
<s>И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне,
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.</s>
<s>И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива-
Да ја у теби волим себе сама,</s>
<s>И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале ко плима!</s>
<s>За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.</s><s>Ал' не волим те, на волим те, драга!</s>
<s>И зато ћу ти увек рећи: ћути,
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвету жути
И тама пада врх заспалих њива.</s>
<s>Милан Ракић</s>
|
1447 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9E%20%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%81%D1%98%D0%B5%20%D0%BC%D0%BE%D1%98%D0%B5 | О класје моје | <s>Алекса Шантић</s>
<s>О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?</s>
<s>Скоро ће жетва...</s><s>Једро зрње зрије...</s><s>У сунцу трепти моје родно село.</s><s>Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.</s>
<s>Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране −
И снова пати, сељаче, и трпи...</s>
<s>Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру...</s><s>А теби само, ко̑ псу у синџиру,
Бациће мрве...</s><s>О, срам и грдоба!...</s>
<s>И нико неће чути јад ни вапај -
Нити ће ганут' бол пјану господу...</s><s>Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!</s>
<s>О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?</s>
<s>Извор
Милисавац, Ж. (ур.) 1971.</s><s>Библиотека: Српска књижевност у сто књига.</s><s>Књига 51: Алекса Шантић.</s><s>Пјесме.</s><s>Матица српска и Српска књижевна задруга: Нови Сад, Београд. стр. 93-94.</s>
<s>Шантићеве песме 1910.</s>
|
1452 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%20%D0%B8%20%D0%B4%D0%B8%D1%9A%D0%B0 | Циганин и диња | <s>Продавао човек диње, па наиђе и један Циганин.</s><s>Човек се хтеде нашалити, па му рече: - А бре, Циго, ако ме одмах брзо слажеш, даћу ти једну дињу. - Шта ће ми две диња, мулим газда, доста је и једна, - одговори Циганин. - Па једну сам ти и казао. - Бођидуса, казао си ми да ћес ми дати два диња. - Лажеш, Циго! - Па кад лажем, дај ми тај диња што си ми га обецао за лаж! - рече Циганин, и однесе дињу.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1453 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0%20%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D0%9C%D1%83%D1%98%D0%B0 | Циганка звала Муја | <s>Дошле Швабе да ћерају Циганина у ропство.</s><s>Кад су запитале Циганку где јој је муж, Циганка изиђе пред своју ћергу и зовне га у њихову присуству: - О Мујо, о, о Шума ти мати, брда се врати, геле поскагеле, дођи одмах, Швабе те траже.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1454 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A7%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B5%20%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%20%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D0%B0 | Чобанче преварило попа | <s>Путовао некуд поп подаље из своје нурије, па дође у незнано село.</s><s>Изнад села нађе једно чобанче, па желећи да у добру кућу дође у конак, упитаце чобанче:
- Ко у овом селу најбоље стоји, дијете?
- Петар ковач, - одговори дијете - поваздан је уз наковањ.
- Не питам те то, но ко је у овоме селу најјачи.
- У мога стрица во Зимоња.</s><s>Нема у цијелу селу ниједнога вола да му море добости ја утегнути.
- Ама, не питам те ни то, но ти мени кажи ко је најстарији у овом селу.
- Дуд насред села, што се пода њ искупљају сеоска говеда, - одговори му дијете.</s><s>Поп се на то наљути, па ће ђетету:
- Хајде, дијете, с ђаволом!
- И ти, попе, с богом! - рече му дијете.</s><s>Пошто се поп одмаче од ђетета, предомисли се, па ће му довикнути:
- Не било ти, дијете, оно што ти рекох!
- Ни теби, попе, оно што ја теби рекох! - довикну му дијете, а поп се угризе за губицу.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1455 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%82%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%BA | Ђаволак | <s>Узео калуђер Светогорац мало дијете мушко, док још није знало за се, па га однио у Свету Гору и онамо га отхранио и научи о књизи.</s><s>Кад му је било већ око осамнаест година, онда га повед уза се као ђака, и пође амо у свијет да пише.</s><s>Кад дођу у прво село, а то ђевојке ухватиле коло па играју, ваљада је била неђеља или какво весеље.</s><s>Кад угледа ђак ђевојке, зачуди се каква су то створења, па онако мало као весело и зачуђено упита калуђера: - Шта је оно, духовниче, шта је оно?</s><s>А калуђер, као намргођен, одговори му: - Не гледај онамо, синко, нити питај шта је: оно је ђаво.</s><s>Онда ђак најумиљатијим гласом рече: - Дела, духовниче, бога ти, да купимо онога једног ђаволка, па да га поведемо намастиру.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1456 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%82%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%B0%2C%20%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B0%20%D0%B8%20%D0%BF%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0 | Ђевојка, удовица и пуштеница | <s>Био човек неожењен, па га једни нудили ђевојком, други удовицом, трећи пуштеницом.</s><s>Сад он није знао, коју ће узети; зашто су по себи све три биле добре и лијепе; него отида некаком старцу, да га пита: или је боље узети ђевојку, или удовицу, или пуштеницу; а старац му каже: "Синко! ја ти на то не умијем ништа казати, него иди премудроме (т.ј.</s><s>Соломуну), он ће ти знати казати, шта је боље; па дођи послије, да ми кажеш, шта ти је рекао." Онда човек отиде к Соломунову двору.</s><s>Кад дође пред двор, питају га слуге, шта ће, а он им каже, да иде премудроме.</s><s>Онда га узме један слуга, те га уведе у двор, па пружи руку на једно дијете, које бијаше узјало на штап, па трчи по двору.</s><s>"Ено оно је премудри." Човек се зачуди, па помисли у себи: "Шта ће оно дијете мени знати казати!</s><s>Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!" Па се онда упути к Соломону; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита, шта ће, а човек му каже све редом шта је и како је.</s><s>Онда му премудри одговори: "Ако узмеш ђевојку, ти знаш, ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!" па се онда окрене, а човека мало предре крајем штапа преко ногу, и стане опет тркати по двору.</s><s>Онда човек помисли у себи: "Баш сам права будала! ја матор човек, па сам дошао ђетету, да ме свјетује, како ћу се женити;" па се врати натраг, и отиде оном старцу, да га пита, коме га је свјет!</s><s>Кад дође старцу, и вичући на њега и срдећи се каже му све како је прошао с премудријем; онда му старац рече: "Е мој синко! није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј. она ће држати, да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти оћеш; ако узмеш удовицу, она зна, т.ј. она је већ једном била жена, па сад мисли да све зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња (па тебе стапом преко ногу), т.ј. чувај се да те не ожеже онако, као што је и првог мужа ожегла.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 154–155.</s>
<s>Народне шаљиве приче
Српске народне приповетке</s>
|
1457 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%94%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%BE%20%D1%85%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0 | Добро хвала | <s>Састану се двојица сиромаха, два главна пријатеља, који се нијесу задуго виђели.</s><s>Пошто се најприје за здравље упитају, упиташе један другога: -Како ми сад животариш?</s><s>-Добро, одговара други.</s><s>Што имам пара- све ми је у житу, што имам жита- све ми је у брашну, што имам брашна- све ми је у хљебу, а што имам хљеба- све ми је у трбуху.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1458 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D1%86%D0%B5%D0%BF%D1%82 | Рецепт | <s>У стара су времена доктори били свуда и љекари и апотекари, као што су још у Турској; али је у ришћанској Европи данас обичај, да доктор болеснику само напише, шта му треба, пак се с оном његовом ћедуљом, која се зове речепт, иде у апатеку, те апатекар лијек начини.</s><s>Један пут устави један сељак кола са два вола пред апатеком, пак скинувши с њи велика собна врата, унесе ји унутра.</s><s>Апатекар, избечивши очи на њега, рече му: "Шта ћес ти, брате, овђе с тим вратима?</s><s>Мајстор, што прави врата, сједи мало даље тамо на десно." Али му сељак одговори: "Овим вратима, господине, не треба никакав други мајстор осим вас, јер су она здрава и читава, него само гледајте, шта пише на њима: јуче је био господин доктор код моје болесне жене, и ћео је да јој напише некакав лијек, пак нијесмо могли наћи ни пера ни артије ни мастила, него само мало креде, те је ето написао речепт на собним вратима; него вас молим, господине, гледајте шта пише, те ми брже начините." Апатекар, чудећи се и смијући толикому речепту, начини му одма лијек.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1459 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%95%20%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%BE%2C%20%D1%81%D0%B0%D0%B4%20%D1%81%D0%B8%20%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%B0 | Е лијо, сад си долијала | <s>У некој земљи огласи се лажљив врач.</s><s>Цар од оне земље дозове га преда се и изнесавши у завезаној врећи лисицу, рече му: - Ако погодиш шта је у тој врећи, прави си врач, и нећу ти ништа; али ако не погодиш, погубићу те.</s><s>Онда он, замисливши се мало, рече сам себи: - Е лијо, сад си долијала| Чувши то цар, одмах повиче: - Погоди, лисица и јест И тако га отпустише као правог врача.</s>
<s>Погледај и
Српска народна проза</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1460 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%95%D1%80%D0%B5%20%D0%BF%D0%BE%D1%98%D0%B5%20%D0%B2%D1%80%D0%B1%D1%83 | Ере поје врбу | <s>Ишло дванаест Ера путем, па дођу на неку воду, и ту угледају криву врбу нагнуту над водом.</s><s>Онда ће један рећи: - Ене, другови, ожедњела она врба, па не може да довати воду.</s><s>Ајде да је напојимо - севап је! - Па како ћемо, - упитају остали - кад је дебела и висока? - Па ето како, ја ћу се уватити за вр од врбе, а један од вас мене за ноге, а трећи овоме другоме, а четврти трећем, и тако редом, док се сви поватате један за другога, и тако ћемо је савити и напојити.</s><s>Тако и учине.</s><s>Кад су се сви поватали, повика први: - Јесте ли се сви поватали? - Јесмо, - одговоре они. - Е, онда држите се ви чврсто, док ја пљунем у руке да приузимем за гране, готов сам их испустити, - па пусти врбу да би пљунуо у руке, а они се отисну сви у воду, па се подаве, осим првога који је знао пливати.</s><s>Он исплива, па кад стане на обалу, окрене се да види шта је са осталима, па виђевши да нема ниједнога, рече: - И, побогу!</s><s>Умало што не би зло!</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1461 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%95%D1%80%D0%BE%20%D1%81%20%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%B0%20%D1%81%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%82%D0%B0 | Еро с онога свијета | <s>Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде Турчин да препне и да напоји коња, а Туркиња остане одмарајући се у ладу.</s><s>У том удари однекуд Еро: Помози Бог, кадо!</s><s>-Бог ти помогао, кмете!</s><s>А одакле си ти, кмете?</s><s>-Ја сам, кадо, с онога свијета.
- Је ли, Бога ти!</s><s>А нијеси ли виђео тамо мога Мују који је умро прије неколико мјесеци?</s><s>-О, како га не би виђео!</s><s>Та он је мој први комшија.</s><s>-Па како је, Бога ти?</s><s>Како живи?</s><s>-Фала Богу, здраво је, али се, Бог ме, доста мучи без ашлука: нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву!</s><s>-А оћеш ли ти опет натраг, не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука?</s><s>-Би, зашто не би, ја идем саде управо тамо.</s><s>-Онда Туркиња отрчи тамо ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери да понесе Муји.</s><s>Еро докопа новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток.</s><s>Тек што Еро замакне уз поток, ал ете ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те придагња: -Да видиш, мој човјече!</s><s>Туда саде прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују да се мучи без ашлука: нема за шта да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца што је било у твојој кеси да му понесе.</s><s>А Турчин: -Па куд оде?</s><s>Куд оде?</s><s>А кад му жена каже да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток.</s><s>Кад се обазре Еро и види Турчина ђе трчи за њим, а он онда бјежи!</s><s>Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче виденичару: -Бјежи, јадна ти мајка!</s><s>Ене Турчина да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице.</s><s>Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и не имајући кад питати зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо.</s><s>Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар.</s><s>У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: -Камо, море, таки и таки човјек, што је саде ту ушао у воденицу?</s><s>А Еро му каже: -Ене га, видиш, ђе утече уз брдо!</s><s>Онда Турчин: -Држи ми, море, коња.</s><s>Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичарем, вамо, намо по буквику.</s><s>Кад га стигне и увати, онда ће: -Камо, коњино, новци што си преварио моју жену, те узео да понесеш Мују на они свијет?</s><s>Воденичар се стане крстити и снебивати: -Бог с тобом, господару!</s><s>Ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца.</s><s>И тако им прође читаво по сата, док се освијесте и виде шта је.</s><s>Онда Турчин потрчи на врат на нос к воденици; кад тамо, али оћеш!</s><s>Еро узјаао коња, па отишао без трага, а Туричин савија шипке, па пјешице к жени.</s><s>Кад га жена опази без коња, а она повиче: -Камо, човјече, шта уради?</s><s>А он вели тамо њој матер: -Ти си му послала новаца да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња да не иде пјешице.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 301–303.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1462 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%20%D1%82%D0%BE%20%D1%9B%D0%B5%20%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%9B%D0%B8 | И то ће проћи | <s>Све ће проћи, и највеће зло као и највеће добро.</s><s>Некакав путник дође у једно село у коме је господар имао прекрасан двор, па код двора једнога свог роба ухватио у јарам те орао по њему.</s><s>Кад путник то чује, би му врло жао, и, отишавши господару на орање, стане му говорити да то није право, и заиште да би му продао оног роба да се онако не мучи; али прије него му господар одговори, окоси се на њ роб говорећи: - Шта је теби стало за то?</s><s>И то ће проћи.</s><s>Путник се нађе у чуду, па окрене својијем путем.</s><s>Кад се путник послије дугог времена врати натраг, и дошавши опет у оно село, дозна од сељака да је цар, чувши како је господар свога роба мучио, господара погубио, а његов двор и остало све имање дао робу.</s><s>Путнику буде врло мило, и дигне се к робу и стане му честитати захваљујући богу што се тако догодило.</s><s>Али роб, не марећи ништа за то, одговори му: - И то ће проћи.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1463 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%20%D0%BA%D0%BE%20%D0%B8%D0%BC%D0%B0%2C%20%D0%B0%20%D0%BA%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B5%20%D0%BA%D0%BE%20%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0 | Гради ко има, а краде ко нема | <s>Некакав зенђио човек градио кућу , пак је хтио да учини једну ствар што други никада није учинио и да тим докаже свијету своје богатство, те измисли и начини алку на авлинским вратима сребрну па позлаћену, и запише на вратима великим словима: "Овако чини ко има".</s><s>Пође путем некакав човек сиромах па кад види што никад прије није чуо ни видио, донесе по ноћи једно гвозђе те разврати алку на вратима и понесе, а запише: "Овако чини ко нема".</s>
<s>Погледај и
Српска народна проза</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1464 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%88%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%20%D1%81%D1%80%D1%86%D0%B5 | Јуначко срце | <s>Изружила жена мужа, а он прибјегао у комшилук и окупио плакати.</s><s>Слегоше се комшије око њега: - што јечиш, болан?</s><s>Која ти је гадна рана?</s><s>А он јецајућ: - Изружила ме жена, па ми не може јуначко срце одолити.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1465 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D0%B2%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B0%20%D1%82%D0%B2%D1%80%D0%B4%D0%B0%20%D1%83%20%D1%98%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%B3%D0%B0 | Није вјера тврда у јачега | <s>Удруже се три вола, те се договоре и отиду у планину велику, ђе су доста траве и воде нашли.</s><s>Ту се настане.</s><s>Дође вук да их покоље, али они се прибију један уз другога; па дочекају вука на рогове, те им вук не могне ништа.</s><s>Вук се домисли, па употреби лукавство.</s><s>Привуче се близу Бијелоње, па га зовну и рече му: - Договорите се ти и Рудања, те ми издајете Галоњу, и немојте га бранити, а то је и за вас корисно, јер ће остати сва паша вама двојици.</s><s>Бијелоња пристане на вуков савјет, па још и Рудоњу наговори, те вуку издаду Галоњу.</s><s>Пошто вук смири Галоњу, опет призове Бијелоњу и посаветује га да му овај изда Рудоњу, па да за њега самога сва паша остане.</s><s>Бијелоњ пристане и Рудоњу вуку изда.</s><s>Пошто вук и Рудоњу смири, онда кидише пут Бијелоње.</s><s>Бијелоња му рече: - Зар ћеш погазити вјеру, вуче?</s><s>Вук му одговори: - Није вјера тврда у јачега!</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1466 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D1%83%20%D1%81%D0%B5%20%D0%BD%D0%B5%20%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B5%20%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%9B%D0%B8 | Несретнику се не може помоћи | <s>За некакога чоека говорило се да је несрећан и да му се никако не може помоћи.</s><s>Један богат чоек намисли огледати, дали је то истина, па узме једну кесу новаца те метне на брвину преко које је мало по том ваљало да пређе онај несретник.</s><s>Кад несретник дође близу к брвини, он рекне у себи: „Доста сам пута преко ове брвине прелазио, хајде сад да огледам, дали могу жмурећи преко ње прећи,“ и тако зажмуривши пређе преко брвине и прекорачи кесу с новцима.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 310.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1468 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D1%81%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%20%D1%83%20%D0%B1%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%83 | Насрадин у бостану | <s>Пролазио Настрадин хоџа крај бостанџијина бостана.</s><s>Запеле му лијепе диње и карпузе за очи, па не мого срцу одолити, прескочи плот па их стане у торбетину трпати.</s><s>Ал' ето ти бостанџије: - Море, хоџо, шта радиш у мом бостану?</s><s>Настрадин, како прихватио дињу да ју утргне, окаменио се крај ње и избуљио очи у бостанџију: - Море, бостанџијо, витар ме донио. - Ако те је витар донио, што држиш дињу у ручи? - пита бостанџија. - Држим се да ме даље не однесе, - вели хоџа. - Ма кад се држиш да те даље не однесе, зашто их трпаш у торбу? - пита опет бостанџија. - Бели, ни сам не знам што то од страха радим - доклопи хоџа.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1469 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D1%81%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%20%D0%B8%20%D0%BF%D0%B0%D1%81 | Насрадин и пас | <s>Једном Настрадин хоџа ишао некуда кроз село, па на њега налети пас његова комшије.</s><s>Хоџа, да се обрани, потегне сјекиру, удари пса у главу, а пас отегне репину.</s><s>Комшијa оде кадији, па му се потужи.</s><s>Одмах доведу Настрадина, те му рече кадија: - што ниси држалицом ударио пса, већ сјекиром?</s><s>На што ће му Настрадин: - Да је хтио пас мене репом ујести, и ја бих њега ударио држалицом.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1470 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D0%BE%20%D0%BA%D0%BE%D1%82%D0%B0%D0%BE | Крепао котао | <s>Измисли један прости сељанин, како би преварио неког каматника трговца у вароши, који му је доста кривице урадио, и пође један дан у трговца молећи га:" Господару, молим те, узајми ми котао ракијнски, да нешто ракије испечем, а до данашњега дана донијећу ти га и добити нањ талијер." Слакоми се трговац и узајми му котао, а сељанин седми дан пође трговцу и однесе један преко мјере мали котлић ракијнски говорећи:" Знаш, шта је господару?" "Шта?" запита трговац.</s><s>Богме се окотио твој котао" одговори сељанин, "и ево сам ти ждријебе од њега донио, јер је у мене ждријебан и дошао , а ја твојега нећу." Браво! браво!" одговори трговац, "по томе се види, да си човјек поштен, фала ти!" "Него молим те, господару" придода сељанин, "нека још који дан у мене поштоји котао, јер га онако болесна не могу справити." "Добро докле" одговори му трговац.</s><s>Послије дешетак дана дотрчи уплашен сељанин к трговцу, па му рече: "Господару, не знаш несреће?" "Које?" запита трговац.</s><s>"Крепао котао." "Како крепао, ничији сине!" продере се трговац, "како може котао крепати?" "Ето како" прихвати сељанин, "штогођ се коти, ваља и да крепа." И на овај начин, кад трговац потјера сељанина на суд, сељанин и у суду добије разлог, и узме велики котао за мали.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 289–290.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1471 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B8%2C%20%D0%BE%D1%87%D0%B5%20%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B5 | Крећи, оче игумане | <s>Умирао један стари игуман у зенђилу манастиру, па од жалости, када види да ће умријети, почне плакати.</s><s>Упита га један од најстаријих калуђера, који је као у ручи држао да ће он по смрти игумана старјешином постати: - што ти је, оче игумане, те тако плачес?</s><s>Одговори му он: - Како нећу плакати, кад промислим како ћете ви јадни калуђери без мене пошто ја умрем, како ли ће ови наш манастир без добра управитеља као што сам ја?</s><s>А они му калуђер одговори, као да плаце: - Крећи ти, оче игумане, не мисли се ништа за манастир.</s>
<s>Погледај и
Српска народна проза</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1472 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BA%D0%BE%20%D1%98%D0%B5%20%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D0%BA%D1%80%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B0 | Како је постала кртица | <s>Некакав сељак хтео да присвоји туђу њиву, па свога синчића закопао у земљу, пошто га је најпре научио што ће одговорити кад се запита.</s><s>Судије и парничари дођу на њиву, и ту онај што је хтео неправдом туђе да приграби рекне: - О црна земљо, ти сама кажи чија си! - Твоја сам, твоја! - зачује се детињи глас из земље.</s><s>Прави газда, чувши то, тргне се.</s><s>И судија пресуди да њива припада оном који је неправедно тражи.</s><s>Суд се разиђе.</s><s>Онда отац с мотиком у рукама навали копати земљу да извади дете, али детета нема!</s><s>Зове га.</s><s>Дете се оџива, али све даље бежи.</s><s>И тако се претвори у кртицу.</s><s>Тако је, веле, постала прва кртица.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1473 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%BB%D0%B8%D0%BD%20%D1%87%D0%BE%D1%80%D0%B1%D0%B0 | Клин чорба | <s>Приповиједају да је дошао солдат баби у кућу и искао да му да штогод за јело, а она му казала да нема ништа у кући за јело.</s><s>Онда солдат рече: - А ти ми дај барем тигањ и мало воде да начиним клинчорбу .</s><s>Баба му то да, а он узме тигањ и метне у њега гвозден клин, па налије воде и метне на ватру.</s><s>Кад се вода угрије, а он заиште од бабе мало соли, и баба му да, те је посоли.</s><s>Кад вода узаври, а он заиште мало брашна; баба му да и то: само да види од чуда како ће то бити клинчорба, те саспе у ону воду и замете; потом заиште једно јаје, те и њега разбије у онај скроб; онда заиште још мало масти, те оно замасти; па онда скине с ватре и клин извади напоље, а клинчорбу изједе.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
<s>en:The Nail Broth</s>
|
1474 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%20%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%BE%20%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BE%3F | Ко није добро свезао? | <s>Кад је некакав чоек полазио у воденицу, свеже му жена врећу са житом.</s><s>Кад буде у путу, одријеши му се врећа и он је до воденице везао десет пута, па кад се вратио кући, опет хтјео жену да бије, што му је није добро свезала.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 311.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1475 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%20%D1%83%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D1%9A%D0%B5%D0%BC%D1%83%20%D0%B4%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5 | Ко умије њему двије | <s>Био стриц и синовац, па рече једном синовац стрицу: "Хајде, стрико, да идемо у чету." Стриц пристане и пођу.</s><s>Идући тако путем сустигну једнога човека ђе води два брава на узлици.</s><s>Тада рече синовац стрицу: "Хајде да украдемо она два брава." А стриц му одговори:" Како ћемо, јадан био, украсти, кад их води за узлицу?" А он му рече: "Ласно ћемо их украсти, пусти ти мене." Па онда отиде побрзо напријед, па изује један опанак, па га баци на пут куда ће ударити онај с бравима, па се сакрије украј пута.</s><s>Кад наљеже онај што ћера два брава, дигне опанак па га опет баци говорећи: "Што ће ми ови један?" Чувши то синовац отрчи опет напријед, па и други опанак изује и баци на пут, па се опет сакрије.</s><s>Кад онај с бравима опет наљеже, и види још један опанак, онда му буде зао што онај први није узео, па свезе своја два брава крај пута за једно дрво, па се поврне да га узме, да оба састави.</s><s>У томе се они пришуња па одреши два брава и одведе стрицу.</s><s>Послије тога пођу даље стиц и синовац да четују.</s><s>Идучи тако виде једнога човека ђе оре њиву су два вола.</s><s>Тада рече синовац стрицу: "Хајде да му украдемо једнога вола из рала." А стриц му одговори: "Како ћемо, јадан био, украсти вола испред човека?" А он рече: "Ласно ћемо украсти.</s><s>Но пођи на они камен па сједи и вичи једнако:" чудим се,""па кад он дође к теби да те пита чему се чудиш, а ти му кажи да се чудиш њему што оре на једном волу." Стриц послуша синовца, отиде и сједне на камен па стане вика:" Чудим се! чудим се!" Кад се ономе човеку што ораше већ додија слушајући га, устави волове, па отиде и упита га: "Чему се чудиш, јадан био?" А овај му с камена одговори: "Чудим се тебе што ореш с једнијем волом." А орач му одговори:" Не орем с једнијем него су два." Па се брже боље врати к ралу да види јесу ли му обадва вола, кад тамо, а синовац се пришуњао и украо вола из рала.</s><s>Тако стриц и синовац ућерају вола и два брава.</s><s>Идући отоле дођу на једну пећину.</s><s>Онда стану па закољу једнога брава, огуле га и припеку.</s><s>А пошто га испеку, онда стриц рече синовцу: "Хајде да једемо." А синовац му одговори: "Сад ћемо, стрико, док се мало охлади.</s><s>Него дотле ми хајде да се плашимо, па који се више поплаши, онај први да почне јести." Стриц пристане на то, па изиђе пред пећину и стане баукати:" Бау! бау! бау!" А синовац му одговори из пећине:" Не бојим се ја баукања; ти си, стрико." Тада уђе стриц унутра, а синовац изиђе напоље па узме мјешину од закланог брава, те је напуше па удри по њој палицом и вичи:" Јаох за Бога! нијесам ја, него стрико." Стриц у пећини кад то зачује, препадне се мислећи да је дошао онај што су му браве украли, па на другу страну бјежи дома без ништа, и тако синовцу остане, све. - Ко умије, њему двије.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1476 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%BC%20%D0%B1%D0%B0%D1%88%20%D0%B8%D0%B7%20%D0%A1%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B0 | Нијесам баш из Сарајева | <s></s>
<s>-{I}- варијанта</s>
<s>Некакав Турчин, дошавши у берберницу да се обрије, каже на питање да је из Сарајева.</s><s>Берберин од ђаволства стане хвалити како су Сарајлије сви јунаци, и да се они нигда не даду квасити, него суву косу брију.</s><s>Турчину то буде мило и, показавши да је и он јунак, пристане да га брије ненаквашена; али кад га стане врло бољети и више не могне трпети, онда рече: "Накваси мало, нијесам баш из Сарајева, него поблизу оданде".</s>
<s>-{II}- варијанта</s>
<s>„Некакво момче, дошавши у берберницу да се обрије, каже на питање одакле је да је из Сарајева.</s><s>Берберин стане хвалити Сарајлије - како су сви јунаци и како се никад не даду наквасити, него суву браду брију.</s><s>Момчету то беше мило, и да покаже да је и он јунак, пристане да га брију ненаквашена.</s><s>Али кад га стане брло бољети и више не могне трпјети, онда рече:</s>
<s>- Накваси мало, нијесам баш из Сарајева, него мало даље.“</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1477 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%B7%27%20%D0%B1%D0%BE%D0%B3%2C%20%D0%B7%D0%BB%D0%B0%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%BE | Помоз' бог, зла жено | <s>Ударивши некакви путници поред много жена које су у друштву сјеђеле, један од њих рече шале ради: - Сад ћу ја познати која је зла жена међу овим женама; - па онда, кад им се прикуче, рече: - Помоз' бог, зла жено!</s><s>А једна између њих, која је управо била зла, одмах одговори: - А како сам ти зло учинила, јела те болест!</s>
<s>Погледај и
Српска народна проза</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1478 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A8%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BE%20%D1%81%D0%B5%2C%20%D0%BD%D0%B5%20%D1%88%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BE | Шалио се, не шалио | <s>Возио Бачванин Грка у Пешту.</s><s>Један дан купи Грк од чобана на путу младо јагње.</s><s>Кад дође увече у крчму на конак, Грк рече Бачванцу: "Море кочијашу, закољи то јагње и одери, а ја ћу га зготовити, пак ћемо заједно јести.</s><s>"Бачванин радо пристане у тај ортаклук.</s><s>Кад Грк зготови јагње, учини му се мало за обојицу, зато рече Бачванцу: "Море кочијашу, ово је за нас двојицу мало, него ајде да спавамо, па који лепши сан усни, онај сам нека поједе све.</s><s>"Бачванин пристане на то, пак легну спавати.</s><s>Пошто Грк заспи, Бачванин устане, пак узевши леба из своје торбе, метне гвоздењак с куваним јагњетом преда се, и поједе све; па онда оставивши гвоздењак празан на своје место, легне и он, те заспи.</s><s>Кад се Грк пробуди, он повиче Бачванина: "Еј, море, кочијашу! устај, казуј шта си снио?" Пробудивши се, Бачванин му одговори: "Ти си, господару, старији, ти си господар; казуј ти најпре.</s><s>"Онда Грк почне: "Ја сам снио где се отворило небо, па тамо седи Бог на престолу своме, то је тако лепо, да се не може казати; па онда Бог спусти одозго велике мердивене, па зовне и мене да идем горе" - "Штани, господару, доста је, повиче Бачванин, ја сам гледао кад си ти горе пошао, пак помислим, да нећес више амо ни доћи; па онда узмем, те поједем све месо." - "Шта море бре, повиче Грк поплашен, ја се шалим, море!" - "Богме, господару, одговори Бачванин, ти се шалио или не шалио, ја сам за истину примио."</s>
<s>Погледај и
Српска народна проза</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1479 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82 | Равнодушност | <s>У неком граду био један кадија, коме бијаше драго мита узети, па у чем било.</s><s>Једнога му дана неко донесе питу на песцес, а то опази један његов комшија, па ће кадији којега срете: - Ефендија, пронесе се пита. - Па сте је мени стало? - Ама, ено се у твоја врата унесе! - Е па шта је теби стало? - одговори равнодушни кадија.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1480 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%20%D0%BA%D0%BE%D0%B4%20%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D0%BD%D0%B0%20%D1%81%D1%83%D0%B4%D1%83 | Сељанин код кадије на суду | <s>Дошао један сељанин код кадије да се тужи на некакава Турчина што неће да му исплати дуг од једне кобиле, па кад виђе да кадина неће њему дати право него Турчину, који се закле да је кобилу платио, остаде као од камена спрам кадије.</s><s>Кадија, као бајаги да би га освијестио, запиташе рају: - Има ли, рајо, сад код вас хајдука? - Има, ефендија, јавнијех мало, тајнијех много, као овђе код вас у граду. - Па, болан, шта их не бијете, него их трпите? - Богме, ефендија, није ласно хајдука надвладати него од страха, кад га који мирни и поштени овако као ја, сретне на путу, овако му се поклони и скине капу - као ја теби, ефендија.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1481 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%20%D0%90%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BE%20%D0%B8%20%D0%B1%D0%B0%D0%B1%D0%B0 | Свети Аранђео и баба | <s>Баба се пет пута удавала, па пошто је умрла, кренула богу на истину.</s><s>У путу је срео свети Аранђео, па ће јој: - Кудијен си пошла, баба? - Богме, синко, у рај. - А како ћеш ти, баба, у рај кад си се пет пута удавала.</s><s>Вучи се у пакао натраг| - А оклен ти знаш да сам се ја пет пута удавала? - Како нећу знати кад сам ти ја свакоме човјеку душу извадио?</s><s>Баба се разљути па ће: - Ха, нијесам прије ни знала крвника.</s><s>Мичи ми се, крвниче, с очију.</s><s>Да им ти нијеси душу вадио, не бих се ја пет пута удавала.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1482 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A2%D0%B0%D0%BC%D0%BD%D0%B8%20%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B5%D1%82 | Тамни вилајет | <s>Приповиједа се како је некакав цар, дошавши с војском на крај свијета, пошао у тамни вилает, гдје се никад ништа не види, не знајући како ће се натраг вратити, оставе ондје ждребад од кобила да би их кобиле из оне помрчине извеле.</s><s>Кад су ушли у тамни вилајет и ишли по њему, све су под ногама осјећали некако поситно камење, а из мрака нешто повиче: „Ко овога камења понесе, кајаће се, ако не понесе, кајаће се.“ Гдјекоји помисли: „Кад ћу се кајати за што да га носим?“ а гдјекоји: „Дај барем један да понесем.“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење; онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више.</s><s>Ваљада се на ову таму и оно мисли гдје се пјева:
Па се носе по Косову равном,Док на таму починуло сунце.</s>
<s>Извор
Живот и обичаји народа српскога</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
<s>en:The Dark Land</s>
|
1483 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%20%D1%9B%D0%B5%D1%88%20%D1%81%D0%B2%D0%B8%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B8 | Ти ћеш свирати | <s>Кад је некакав човек полазио некуд на пут, комшије и познаници навале на њега, па један вели донеси ми ово, други вели донеси ми оно, а ниједан не даје новаца; онда некакво дете изађе преда њ и пруживши му пару, рекне: - На ти, молим те, ову пару, те ми купи и донеси свиралу.</s><s>А он му на то одговори: - Ти ћеш, синко, свирати.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|
1484 | https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%BB%D0%B0%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B0%20%D1%81%D0%B0%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D0%BC%D1%83%D0%B6%D0%B0 | Зла жена сачувала мужа | <s>Запанула бијаху два брата на крај пута да чекају крвника који им је понедавно оца убио, и који се та дан с пазара враћао.</s><s>Кад га упазе на један пушкомет, приправе се да га убију, али он имађијаше још једнога друга који му рече: „Брзај, ако Бога знаш, мрче; нећемо ноћас никад кући доћи,“ а крвник му одговори: „Мени се, брате, душе ми! не мили у пусту кућу уљести за то што имам несретну жену, и проста Турска сабља ма не њезин језик, и ко би ме убио, душу би стекао.“ Ово чујући два брата, рече старији: „Ваистину, ако овако злу жену има, боље бисмо му учини ли да га убијемо, него ајде да га оставимо.“ И тако га пусте и већ му о глави нијесу радили.</s>
<s>Извор
Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 295–296.</s>
<s>Народне шаљиве приче</s>
|